U večeri zaključenja evropskih parlamentarnih izbora izgledalo je kao da se ništa strašno neće dogoditi. Evropske narodne partije ostale su najjača politička grupacija u Evropskom parlamentu, socijaldemokrate su nešto pale ali ne drastično, krajnja desnica je porasla ali ne dovoljno, da bi osvojila apsolutnu ili pak relativnu većinu. Bilo je jasno da će koalicija narodnih partija, socijaldemokrata, liberala i zelenih i dalje biti politička snaga koja će u demokratskoj instituciji Evropske unije donositi odluke. Doduše, u Nemačkoj vladajuće socijaldemokrate ostvarile su loš rezultat, svega 14 odsto osvojenih glasova, u Francuskoj Makronova liberalna Renesansa oko 15 procenata. Ali bože moj, to su samo evropski izbori i ništa više!
Lukavi nemački kancelar Olaf Šolc stavio je javnosti do znanja da su nemački parlamentarni izbori tek na jesen 2025. godine. U Francuskoj pak, mandat poslanicima u nacionalnoj skupštiniisticao je u proleće 2027. godine. I onda je iz vedrog večernjeg evropskog neba posutog žutim zvezdama sevnuo grom. Predsednik degolističke Pete Republike, Makron, saopštio je sunarodnicima da u skladu sa svojim širokim, kraljevskim ovlašćenjima raspušta Skupštinu i zakazuje parlamentarne izbore. Prvi krug za 30. jun, drugi za 7. jul 2024. godine. Zašto bi neko ko je izgubio evropske, za samo 20 dana, išao na nacionalne parlamentarne izbore, a da ga na to u zakonskom smislu ništa ne primorava? Možda politika nije racionalna disciplina, već njome rukovode sujeta i strasti.
Potom su u pariskim novinarsko-političkim kuloarima krenule spekulacije. Makron se na ovaj potez nije odlučio preko noći. Odluku o raspuštanju Skupštine su mu prodali neki od njegovih saradnika, među kojima i ministar unutrašnjih poslova Žerar Darmanen, inače političar blizak bivšem predsedniku Nikoli Sarkoziju. Doduše sa ovim poslednjim, na zajedničkim ručkovima i večerama, i Makron se povremeno viđao. Šta je bila namera, da li je istorija Pete Republike u ovu priču uplela svoje prste?
Po uzoru na De Gola
U maju 1968. godine, nezadovoljni studenti željni svih mogućih sloboda i prava izašli su na ulicu, okupirali fakultete. Vatrene govore držali su uspaljeni maoisti, među njima mladi filozofi poput Andre Gluksmana, oca današnjeg vođe socijalista Rafaela Gluksmana, Bernara Kušnera… Sukobi između studenata i policije bili su sve oštriji, na stotine ljudi je povređeno. Predsednik Šarl de Gol bio je ogorčen. Zar njemu koji je Francusku, ekonomski i politički, podigao na noge, ovako nešto da se desi. De Gol se zatvorio u Jelisejskoj palati i sve više je gubio konce. Državni aparat je počeo da mu otkazuje poslušnost. U jednom trenutku depresivan i ogorčen sa suprugom je ušao u predsednički helikopter i poleteo ka francuskoj vojnoj bazi u Nemačkoj. Na izlazu iz helikoptera svom ratnom drugu generalu Žaku Masuu, komandantu baze, De Gol je navodno rekao:
„Jadni moj Masu, sve je izgubljeno.“
Masu je bio van sebe:
„Priberi se Šarl, zar hoćeš da ostaviš zemlju na milost i nemilost anarhistima. Vraćaj se u Pariz da preuzmeš stvari u ruke i zavedeš red.“
I De Gol ga je poslušao. Obratio se preko radija naciji rečima:
„U ovim okolnostima neću podneti ostavku, raspuštam Skupštinu i raspisujem opšte parlamentarne izbore.“
Izbori pod pretnjom, nož pod grlo, De Gol ili haos, i De Golova stranka je dobila najviše mesta u Skupštini. Da li je Makron razmišljao na sličan način? Francuzi su uvredili predsedničko veličanstvo, dezavuisali su ga na evropskim izborima. Eto im novi izbori pa neka krajnjoj desnici, bivšim fašistima koji ne znaju da vladaju, daju vlast. Ne, birači će se pokajnički vratiti pod Makronove predsedničke skute.
Međutim, za sada ništa ne ide onako kako bi trebalo. Nigde narodnog fronta protiv fašizma da se okupi i podrži Makrona. Socijalisti, Melanšonova krajnja levica iz stranke Nepokoreni, zeleni i komunisti ujedinili su se u svoj levi Narodni front. Umerena desnica oličena u Republikanskoj strancise podelila i posvađala. Aktivisti su većinski iza predsednika stranke Erika Siotija, koji se zalaže za predizborni savez sa Nacionalnim okupljanjem Marin le Pen. Istoga su iz stranke isključili članovi političkog biroa, takozvani degolistički baroni koji su protiv saradnje sa krajnjom desnicom. Druga, ekstremno desna stranka Erika Zemura Ponovno osvajanje je u krizi. Nosilac njene liste na evropskim izborima Marion Marešal, kojoj je inače Marin le Pen tetka, odlučila je da sa politički sve moćnijom rođakom zakopa ratne sekire i ostavi Zemura na cedilu. Porodica ispred svega. Francuska politika se pretvara u meksičku telenovelu, svakodnevne epizode i novi, neočekivani obrti.
Mogući scenariji
Kakvi bi sve raspleti mogli da se dogode? U sadašnjim okolnostima Makronova stranka izgleda kao izgubljen slučaj. Francuski parlamentarni izbori se odvijaju po većinskom sistemu u dva kruga, glasa se za čoveka po imenu i prezimenu. Da bi se kvalifikovali za drugi krug, Makronovi kandidati iz koalicije Zajedno treba da budu među dva prvoplasirana, ili pak da osvoje 12,5 odsto glasova od ukupno upisanih u izbornoj jedinici. Trenutno, po ispitivanjima javnog mnjenja to deluje nemoguće. U drugi krug će u najvećem broju izbornih jedinica ići kandidati Nacionalnog okupljanja Marin le Pen i levog Narodnog fronta. Ako je već tako, najbolje bi bilo da Nacionalno okupljanje osvoji apsolutnu većinu poslaničkih mesta, čime bi se omogućilo da se formira stabilna vlada.
Preti li haos?
Pred Francuskom su Olimpijske igre u Parizu, planetarni sportski događaj, ali i bezbednosni izazov. Islamisti prete, Putinov FSB navodno želi da sajber napadima poremeti igre. U toj varijanti kao ministar unutrašnjih poslova pominje se svrgnuti lider republikanaca Erik Sioti. Gora opcija je da Nacionalno okupljanje osvoji samo relativnu većinu. U tom slučaju krajnoj desnici su potrebni saveznici, a ona ih u Skupštini neće imati. Francuskoj preti politička nestabilnost, možda i haos za koji će zbog svojih nezrelih političkih poteza na jesen biti okrivljen predsednik Makron. Zbog svega pomenutog moguće je i da neće dočekati kraj svog drugog mandata. Pojedini analitičari sada kritikuju ustavno rešenje o ograničenju predsedničkih mandata. U drugom mandatu, predsednik gubi autoritet jer svi znaju da više neće moći da se kandiduje i da će biti prinuđen da se povuče iz političkog života. Treća opcija počiva na političkom čudu, Makronova koalicija bi dobila relativnu većinu poslaničkih mesta. U redu, ali sa kim bi vladala? Od nepopularnog Makrona svi dižu ruke, ne samo pripadnici krajnje levice i desnice već i članovi njegove stranke. Izbornu kampanju za koaliciju Zajedno će voditi premijer Gabrijel Atal koji je zamolio Makrona da se što manje pojavljuje u javnosti.
,Ali to nije sve, Francuska je i istaknuta članica Evropske unije. Ukoliko Nacionalno okupljanje Marin le Pen preuzme vlast, menja se odnos snaga u pojedinim institucijama. Krajnje desni francuski ministar će zasedati u Savetu Evropske unije gde će ga dočekati kolega iz takođe desničarske italijanske vlade Đorđe Meloni, mađarskog Fidesa, slovačke i nekih drugih desničarskih vlada, uskoro možda i iz Slobodarske partije Austrije. Uticaj krajnje desnice drastično će ojačati u ključnom međudržavnom organu Unije, nadležnom da donosi privredne zakone i odluke iz spoljne politike i unutrašnjih poslova. Šta će biti sa tek usvojenim Paktom o migracijama koji predviđa da se pravo na azil traži van granica Unije, kao i da one članice koje ne žele da ugoste migrante plaćaju onima koji ih primaju? Krajnja desnica ga smatra nedovoljno oštrim, uostalom Viktor Orban ne želi ni da primi, a ni da plaća za migrante. Šta će biti sa Zelenim paktom koji ugrožava interese evropskih poljoprivrednika, glasača dragih krajnjoj desnici? Šta će biti sa politikom proširenja, a šta sa ratom u Ukrajini, s obzirom na to da deo krajnje desnih partija smatra da je vreme za mir sa Rusijom?
Dugoročne posledice
Makronov potez može da ima dugoročne posledice kako na unutrašnjem, tako i na međunarodnom planu. On ga pravda činjenicom da je imao samo relativnu skupštinsku većinu i da bi njegova vlada pala možda već na jesen. Ko je zapravo Emanuel Makron, politički hazarder, igrač ruskog ruleta ili je pak reč o političkom proizvodu novog virtuelnog doba, digitalnih tehnologija, društvenih mreža i finansijskih proizvoda sumnjivog boniteta? S druge strane, zar da o njemu sudi neko ko račun u prodavnici i restoranu još plaća u papirnim novčanicama.
