Pitanje identiteta vrlo je važno danas, kad možemo da budemo i ono što nismo na društvenim mrežama, i kad nam izmiče to što stvarno jesmo i čemu/kome pripadamo. Ovom kulturološkom enigmom bave se Kulturni front i Kulturni centar Grad od 6. do 16. juna, kroz već tradicionalnu manifestaciju Art Weekend Belgrade (AWB). Tema okuplja četiri postavke koji su delovi jedne izložbe, niz performansa, debata, predavanja, radionica… upravo je Pitanje pripadnosti, predložena od strane gošće, kustoskinje Merle Radtke, direktorke Umetničke galerije u Minsteru, u Nemačkoj.
„U vremenu kad razlike često dovode do podela i kad se čini da je svet sve više nespojiv, dolazi do osećaja bespomoćnosti i gubitka orijentacije, te je važno fokusirati se na uvažavanje tuđih iskustava i širenje empatije“, kaže Radtke za Radar. Kustoskinja je to i učinila, birajući 30 uglavnom mladih umetnika iz Evrope, čija poetika korespondira sa izabranom tematikom.
Desetodnevni festival u problematiku uvodi još jednu ravan, koja podseća na starovremensku mantru: „vredan si koliko znaš“. A, da bi saznao više, treba da pratiš Mapu (umetničkog) blaga koju dobija svaki posetilac na svim punktovima dešavanja. Potragu je najpreporučljivije započeti od sedišta KC Grad, u Braće Krsmanovića 4, i nastaviti je na obeleženim mestima gde se nakratko menja i lice Beograda.
U njemu piše da tumačenje radova ovog autora leži u mučnom periodu otvorenog antagonizma između Srba i Albanaca na Kosovu, koji je rezultirao izgonom čitavog stanovništva Hajrulahuovog sela
Ulazeći u omladinski metež u dvorištu preporučenog zdanja, ne treba da vas brine ako ste ovde najstariji, pa neskloni buci i vrevi. Podmladiće vas centralni deo izložbe u tamošnjoj galeriji. Lako će se desiti da vam pogled prvo skrene ka slici živih boja, s atmosferom Tahitija. U tom bujnom zelenilu, gola leži jedna mlada žena, dok je druga, ista takva, iz prikrajka posmatra. Crtež je artbrutistički, pa sve deluje kao detinji san, još neispunjen.
Autorka Teodora Nešković stvarno je još devojčurak, i identitetski pripada svetu imaginacije, u koji se (na jednoj slici) potkradaju i romantično-darkerski tonovi s notom ezoterije, pa i simbolom svevidećeg oka. Još zelena, ona kao da još veruje u božje proviđenje i duhovni preporod koji će sile zla oterati očas. Naivno? Može da bude, ali ne mora.
Ako se zanemare okolni radovi drugih umetnika, i odmah pređe na novog favorita, biće to crteži Artana Hajrulahua. Atraktivni su zbog ubedljivog rukopisa, smeštenog u dve dimenzije, pa lišeni perspektive, tj. privida dubine. Na masnoj hartiji za pakovanje opet se pomalja carstvo detinjstva, ali neke druge vrste, sudeći po objašnjenju na legendi. Jer, u njemu piše da tumačenje radova ovog autora leži u mučnom periodu otvorenog antagonizma između Srba i Albanaca na Kosovu, koji je rezultirao izgonom čitavog stanovništva Hajrulahuovog sela. Međutim, crteži se ne moraju tako čitati, ako je posmatrač zaveden stripovskim, karikaturalnim humorom kao glavnim obeležjem njegovih dela.
Tako Dunja Čorlomanović u okviru performansa u subotu, publiku služi u insceniranom slavskom ambijentu, i ćuti, da bi u jednom trenutku iz nje pokuljalo ono šta je tišti: baš takav je red i uloga žene u tradicionalnoj srpskoj porodici
U susedstvu, u zakonom zaštićenoj Španskoj kući, koja inače zvrji prazna i zatrpana đubretom, odvija se plesno vizuelni performans, potpisan sa GRADsky agent show #3, u večeri otvaranja. I kao što neko stariji ne bi razumeo šta je autor hteo da kaže kriptovanim nazivom svog nastupa, tako mu ovde i nije bilo mesto. Jer, unutrašnjost polusrušenog objekta vrvela je od mladeži, da nije mogla da padne ni igla. Ali, to je jedini sadržaj koji je trebalo da preskoči onaj kome je aktuelni identitet starački umoran.
Već sutradan, ali i narednih dana, takav je mogao da se rekreira, učestvujući u performansu Ovo nije mesto za sedenje mlađanog Nikole Dimitrovića, u podzemnom prolazu kod Palate Albanija. U jednom kraku pešačkog tunela, poređano je dvadesetak drvenih stolica (na sklapanje). Na njih poseda publika u ulozi koizvođača, i kreće da sledi ono što kaže tobožnji instruktor, a sam autor demonstrira.
Sinonim nečeg prometnog, nečeg što skraćuje vreme, poprima oblik poprišta omanjeg sleta, gde svi dižu, spuštaju i premeću drvena sedišta.
Zatim je komanda da se svi pomere za jedno mesto, i sednu zapravo na tuđe sedište. A taman su srasli sa svojom funkcijom, pozicijom u društvu, mestom pod suncem… što stolica sve oličava. Na kraju se od istih rekvizita gradi kafana, gde se u nas Srba sve završava. „Moj rad je socijalni eksperiment kojim se preispituje uloga kontrole i potpune liberalnosti u kreiranju identiteta kolektiva“, Dimitrović sažima.
U bivšem kineskom restoranu Peking, a danas (još jednoj osvojenoj) galeriji Muzeja grada Beograda, takođe se mahom problematizuje „ja“ u kontekstu šire zajednice. Tako Dunja Čorlomanović u okviru performansa u subotu, publiku služi u insceniranom slavskom ambijentu, i ćuti, da bi u jednom trenutku iz nje pokuljalo ono šta je tišti: baš takav je red i uloga žene u tradicionalnoj srpskoj porodici. Zgodna teza da se preispita i stariji i mlađi tragač za kulturološkim vrednostima.
Njegova lična karta, kao nužno svedočanstvo identiteta, ukazala je administraciji Zavoda da je krv potencijalnog davaoca nama nepotrebna, budući da je kosovska
Godinama napušten Peking nije se odrekao svog bivšeg jastva. U delu galerije na spratu, zadržani su elementi kafanske scenografije, ko preslikani sa kineskih grafika. S njima uspešno komuniciraju izloženi radovi savremenih autora, ali i posetioci, i dalje mlađe generacije, pa se zaključuje da je sklad različitog moguć.
Poslednja tačka na mapi, bivša fabrika Staklopan na Dorćolu, sama za sebe govori o oduzetom identitetu, a usled svojevremene eksproprijacije zgrade, a onda i privatizacije, ali i neuspešne restitucije. U svom tom pravnom galimatijasu, deo zdanja praktično se raspada, dok se drugi koristi u komercijalne svrhe. Ali, Art vikend vraća prvom, a praktično ruini, deo digniteta izvesnim popravkama (u skladu sa budžetom), u funkciji aktuelne izložbe.
U okviru nje je jedna poslastica, rad Oldblood Kemila Bektešija, već izvođen, a sad fotodokumentovan, i obogaćen formularima Zavoda za transfuziju krvi. Priča je ovakva: pokušavajući da donira krv, Bekteši se sreo sa preprekom. Naime, njegova lična karta, kao nužno svedočanstvo identiteta, ukazala je administraciji Zavoda da je krv potencijalnog davaoca nama nepotrebna, budući da je kosovska. I ovaj rad se shvata u skladu s ličnim gledištima, kao delu unutrašnjeg sopstva.
Opisana izložba (vrlo ukratko) zapravo „ne nudi toliko odgovore, koliko postavlja pitanja o osećaju izgubljenosti, ali i stanju pripadanja svuda i nigde u isto vreme. Na kraju krajeva, ne postoji takva stvar kao što je određenost, već samo mnoštvo priča koje pozivaju na istraživanje. U tom procesu, radovi služe kao instrumenti samouveravanja, omogućavajući čoveku da preispita sopstvenu poziciju u svetu“, ističe Radtke.
U Ćopićevoj sobi, istorija se pripoveda mekše
Kao da se nadovezuje na poentu Art vikenda, iako joj hronološki prethodi i po temi koju obrađuje, i po datumu otvaranja, o identitetu govori i postavka Ježeva kućica – izmišljanje boljeg sveta u Muzeju istorije Jugoslavije. Ovde se radi o poemi poznatog pisca Branka Ćopića koju su vizuelno obradile kustoskinje Sara Sopić i Mirjana Slavković, konsultujući se s decom iz Beograda, Zagreba i Sarajeva, kao i grupom studentkinja scenografije s beogradskog Fakulteta primenjenih umetnosti.
Zato izložbeni prostor liči na igraonicu, ali i vrstu vremeplova. Bolji svet čine šator, kamp-kućica, dečje igralište, kostimi iz lutkarske predstave, „odaja“ za crtanje, zid za penjanje… Većina u svojoj unutrašnjosti krije drugi sadržaj, a najčešće video-projekcije što opisuju širi kontekst izložbe.
Negde je ovo malo i mučno, kao u artificijelnom panju od jambolije, ekstremnog gabarita. Tu se među ponuđenim dokumentima krije jedna zaboravljena tajna, o optužbi pisca da je učestvovao u koljačkim pohodima na Bošnjake u Velikom Duboviku, 1941. godine. U drugoj prostoriji, Ćopićevoj radnoj sobi, sa sve originalnim nameštajem, istorija se pripoveda mekše. Natpisi je dele po godinama, obrađujući bitne događaje u povesti Jugoslavije i životu pisca. Ponegde se može čuti (preko slušalica) i njegov komentar o određenim zbivanjima, mahom šeretski, izrečen veselim glasom iz kog se ne da naslutiti tužni epilog njegove sudbine. Za svoju „afektivno kuriranu“ postavku, Sopić i Slavković dobile su ovogodišnju nagradu IKOM Srbije. Zbog izuzetnog interesovanja publike, Ježeva kućica produžena je do 9. septembra.
Dab poezija iz tekstila
Galerija Dots na Dorćolu nudi egzotičniji pogled na identitetsko određivanje izložbom Rekonstrukcija zvezdane prašine umetnika Antonija Hozea Guzmana i Ive Janković, koju su kustosirale Mirjana Dušić i Ljuba Jovićević. Umetnički par se drži teze da se naš savremeni svet formirao kroz migracije. O tom što je stvoreno obično dugim i neizvesnim putovanjima, autori govore kroz prostorne instalacije napravljene od delova tekstila, i tako prate način njegove obrade prema geografskoj odrednici, stigavši sve do kolonijalne prošlosti dobrog dela Planete.
„Tim umetničkim postupkom Guzman i Janković razvijaju ideju o prevazilaženju istorijskih, globalnih i nacionalnih granica“, napominje Dušić.
Lako je u to upustiti se kad pred očima imaš sve nijanse plavog i poneku bleđu arabesku zapadnoafričkih, balkanskih i starosedelačkih zajednica Azije i Amerike. Šare se skladno nadopunjuju u lepršavom ili teškom padu tkanine. Plava je dobijena iz biljke indigo koja od davnina prati istoriju trgovine, kolonijalizma, ropstva, globalizacije i kulturne razmene. Oni su poput trodimenzionalnih razglednica iz Dakara, Sao Paula, Rija, Bombaja, Tokija, Panama Sitija, Gvatemale, ali i Hrvatske, gde su umetnici skupa hodili.
Ako se iz tih mustri izvuče DNK sekvenca, putem poznatim samo umetnicima, nastaje dab poezija, koju je Guzman čitao na otvaranju u pratnji Beastie Boys, Sex Pistols, Rage Against the Machine. „Deo izložbe koja traje do 22. juna čini video-projekcija sa ovogodišnjeg Venecijanskog bijenala gde su umetnici u selekciji kustosa Adriana Pedrose izveli performans sačinjen od muzike, dab poezije i plesa“, navodi Jovićević.
