Kada je likovna kritičarka Debora Solomon pravila sa njim intervju 2019. godine, umetnik Ričard Sera (1938–2024) zamolio je da u članku nikako ne otkriva da on boluje od teške bolesti. NE POMINJI – napisao je, poklanjajući joj svoju knjigu, kao posvetu, tek da ne zaboravi na obećanje. Pošto je umro, na njenom Tviter profilu @deborahsolo, videli smo te urezane, dotle zagonetne reči.
Nikada ne znaš da li ispisani redovi kriju skrivenu lozinku.
Ispod podnaslova dela Čekajući velikog brata Mirka Klarina (1943–2022) – „Priručnik za 1984“ – kupljenog na pločniku ispred Filološkog fakulteta, nalazi se niz simbola nacrtanih penkalom. Recimo, sunce (ili vetrenjača), kocka, dva povezana kruga.
Nakon što smo se slučajno sreli i upoznali u Rovinju – lavirint dotle postavljen između nas ličio je na monumentalne zidove kakve je pravio Ričard Sera – nisam to pominjao, svakako nisam imao primerak štampan `84, u ediciji „Grifon” Narodne knjige.
Začudio se odakle izdanje kod bukinista i interesovao se ima li njegovih drugih publicističkih dela Terorizam (Politika, 1978) i Taoci (Politika, 1979).
Možda u dosadi načinjeni crteži, takoreći škrabotine, ljubitelja krimića i trilera mogli su da podsete na tajanstvenu šifru.
No, u restoranu Brancin, u većem društvu, računajući na jedno od poglavlja sa naslovom „Zašto baš Moro“ – nisam skrivao oduševljenje. Izveštavajući 1978. iz Rima o ubistvu predsednika Demohrišćanske stranke, za sagovornika je odabrao Đorđa Napolitana (1925–2023), političara što će tek dvadeset osam leta kasnije postati predsednik Italije.
Klarin nije odricao da Napolitano iz sadašnje perspektive predstavlja značajnu ličnost, ideologa evrokomunizma – pojam je u italijanskoj štampi skovao Frane Barbieri.
Ali on je želeo da razgovara sa Enrikom Berlingverom, generalnim sekretarom Komunističke partije, koji je umro pre četrdeset godina, 11. juna 1984, u šezdeset drugoj.
Kako je uvek bio zauzet, sekretarica bi najavila druga Napolitana.
Novinar Mirko Klarin razgovarao je sa Enrikom Berlingverom, generalnim sekretarom Komunističke partije, koji je umro pre četrdeset godina, 11. juna 1984.
Međutim, Berlingver se jednom pojavio!
Premda poliglota i erudita, spreman za priču, Klarin je u Rovinju opisao da su sedeli u neprijatno maloj, stvarima zatrpanoj sobi, ispunjenoj duvanskim dimom, brdom novina i knjiga, te da mu se činilo da se iz minuta u minut prostor između njih dvojice smanjuje; činilo mu se da će ih zidovi sasvim prikleštiti.
Koliko god ugodan susret bio, sa doista antologijskim intervjuom, odlučio je da ovu anegdotu prepriča novom sekretaru Alesandru Nati.
Ipak, Berlingverovog naslednika zatekao je u ogromnoj, gotovo praznoj prostoriji, kako smireno sedi za velikim stolom.
Čuvši kako se novinar prošli put našao u čudnoj situaciji, saznavši za dim, za sobu koja biva sve manja – Nata se samo nasmejao: „Znate, gospodine, mi sada sedimo u istoj kancelariji!“
Berlingverova harizma? – pitao sam.
Mirko Klarin nije ništa odgovorio.
„Tog detalja nema u tekstu?“
„Naravno da ne!“, kazao je.
Verovatno ne bi voleo što otkrivam ovaj doživljaj.
Ne pominji. No mention.
