Ocevi i oci 2024 0007
Predstava Očevi i oci Foto: Nebojša Babić
Sterijino pozorje

Pozorište kao agora

Izdanje 13
8

Odluke žirija su se pokazale kao konzervativne, jer su potpuno zaobišle izvesno najbolju predstavu u prvom delu i takmičarske i selekcije „Krugovi“, i umetnički i društveno izuzetno radikalnu i progresivnu – „Sirota Mileva iz Bosne u našoj civilizaciji 1878. godine“

Takmičenje za nagrade na 69. Sterijinom pozorju, vodećem nacionalnom pozorišnom festivalu, bilo je, rekao bi cinik, dosadno predvidljivo. Nema nikog ko redovno prati domaće pozorište da nije, u osvrtima na prethodnu sezonu i/ili teatar u 2023. godini, izdvojio kao jednu od najboljih predstava Očeve i oce Narodnog pozorišta iz Beograda, rađenu prema istoimenom romanu Slobodana Selenića. Takođe, na osnovu ove, ali i predstave Švejk koju je inscenirao u Beogradskom dramskom pozorištu, Veljko Mićunović je s pravom proglašavan rediteljem godine ili sezone. Žiri Pozorja je (opet cinik zbori) „samo“ potvrdio ova očekivanja, te je pored nagrade za najbolju predstavu i režiju, Očevima i ocima dodelio i dve glumačke, kao i nagrade za muziku, dramatizaciju i scenski govor.

Ipak, ova tvrdnja nije sasvim tačna. Takmičenje je moglo da bude predvidljivo u onom delu selekcije koji nam je, manje ili više, bio poznat: u korpusu domaćih predstava. Naime, glavna i ujedno hrabra odlika selekcije kritičarke i teatrološkinje Ane Tasić je ta da na festivalu nacionalne drame nisu dominirale predstave iz Srbije, već iz regiona bivše Jugoslavije, rađene, naravno, po komadima domaćih autora (tri iz Srbije, četiri iz regiona). Međutim, mogućnost da iznenađenje dođe iz regiona ostala je neostvarena. Ako se zaključuje prema odlukama žirija, iz tog se korpusa izdvojila jedino predstava Kišni dani u Gurliču po tekstu Milana Markovića Ramšaka (režija Sebastijan Horvat, Mestno gledališče Ptuj i Prešernovo gledališče Kranj). Pozivam se na odluke žirija, jer sam bio samo na prvom delu Pozorja, te nemam kompletni lični uvid. U tom delu festivala bila je samo jedna predstava iz regiona u takmičarskoj selekciji, Mali ratovi i kabine Zare, prema drami Vide Davidović i u režiji Ivice Buljana, te koprodukciji Sterijinog pozorja i Narodnog pozorišta Republike Srpske iz Banjaluke. Da parafraziram Alsesta, junaka Molijerovog Mizantropa: ova predstava je dobra samo da se dobro sakrije. Nemam dokaze, ali imam osnovanu sumnju da se, da nije zlokobne, metastazirajuće politike srpskog sveta, ova predstava nikada ne bi našla u selekciji.

Glumci nekoliko puta prekidaju predstavu „Sirota Mileva“ tako što postavljaju publici važna i aktuelna društvena pitanja, a opet proistekla iz samog komada, i traže od njih ne samo odgovor nego i kritičko obrazloženje

Nikada kraju lupinzima. Iznenađenje u takmičenju nije, dakle, došlo iz regiona, ali ga je, ipak, bilo! Odluke žirija su se pokazale kao konzervativne, jer su potpuno zaobišle izvesno najbolju predstavu u prvom delu i takmičarske i selekcije „Krugovi“, i umetnički i društveno izuzetnu radikalnu i progresivnu (Očevi i oci su igrani pri kraju Pozorja). Prosto ne znam šta prvo da izdvojim kao kuriozitet vezan za predstavu Sirota Mileva iz Bosne u našoj civilizaciji 1878. godine, ali i kao njenu umetničku i društvenu vrednost!

Počnimo od početka, od izbora teksta. Rediteljka Anđelka Nikolić „iskopala“ je komad napisan sedamdesetih godina 19. veka autorke Albine Podgorske, Slovakinje iz Sombora koja je umrla sa svega dvadeset godina, prvu dramu koju je jedna žena napisala (između ostalog i) na srpskom. Kažem „između ostalog“ jer je ovo komad na autentično vojvođanske teme, pa je, iako neobično, istovremeno i sasvim logično da se u njemu govori srpski, mađarski, slovački, romski i nemački. Rediteljka je to jezičko, etničko i kulturalno višeglasije zadržala kao osnovu svog promišljenog, mudrog i emocionalno ubojitog koncepta.

Zvuči neverovatno, ali je, verujem, istinito: u ovoj su predstavi prvi put zajedno igrali mnogobrojni glumci Drame na srpskom i Drame na mađarskom Narodnog pozorišta/kazališta iz Subotice, tj. Nepsinhaz-a Szabadka! Nikolić je dodatno scenski razvila izvornu jezičku polifoniju drame, jer je glumcima dva ansambla dodala i glumce slovačkog i romskog porekla, te je takođe spojila profesionalce s amaterima i to različitog uzrasta (grupa devojčica ima važno mesto u predstavi) i tako napravila podelu od čak 41 izvođača! Umetnička, ali i politička odlika ove podele, iz koje rediteljka mudro izvodi i adekvatne odlike cele predstave, jesu različitost, rušenje hijerarhija, problematizacija principa veštine (konkretno, glumačke), multikulturalnost, inkluzivnost, tolerancija i zajedništvo. Kao i mnogi drugi aspekti predstave, i „dekonstrukcija“ u podeli ukazuju na njen autentično postdramski karakter.

Sirota Mileva Foto IGOR PRERADOVIC
Predstava Sirota Mileva Foto: Igor Preradović

Snažno uzbuđenje koje vas prati celim tokom predstave počinje na samom početku, kad glumci postepeno, jedan za drugima, izlaze na scenu, sedaju u gledalište izgrađeno na njoj i to naspram stvarnom auditorijumu, i prodorno gledaju u nas. Već ovakav, promišljen prostorni i mizanscenski dispozitiv(koncept prostora: Anđelka Nikolić i Radivoje Dinulović), uz fakat da su glumci na nastupu u Novasadskom pozorištu/Ujvideki sinhazu (još jedan, veoma duhovit, metateatarski aspekt multikulturalnosti projekta!) koristili balkon i različite prostore u parteru, artikuliše jednu važnu pretpostavku rediteljskog koncepta. Nije ovo samo razbijanje pozorišne iluzije, probijanje „četvrtog zida“, već mnogo više od toga: pretvaranje zgrade i same institucije pozorišta u agoru, forum na kom se zajednica preispituje, samokritikuje, obnavlja, uspostavlja. Jedno upečatljivo rediteljsko rešenje ključno doprinosi uspostavljanju konteksta pozorišta kao agore: glumci nekoliko puta prekidaju predstavu tako što postavljaju publici važna i aktuelna društvena pitanja, a opet proistekla iz samog komada, i traže od njih ne samo odgovor nego i kritičko obrazloženje. Pitanja se kreću u rasponu od toga da li podržavamo nastavu veronauke u školama (ima nade za ovo društvo, skoro svi gledaoci su bili protiv!), do toga da li smo stava da se premnogo novca ulaže u glavni, u odnosu na druge gradove.

Kakva je ta zajednica? Tekst prati sudbinu „sirote Mileve“, devojčice koja se s majkom, bežeći od otomanskog zuluma u „Bosni godine 1878.“ u kom su joj stradali otac i starija sestra, naselila u „našoj civilizaciji“, odnosno u južnim delovima Austrougarske, današnjoj Vojvodini. Prosto je neverovatno kako bi i bez intervencija na tekstu, a kojih je bilo i vrlo su promišljene i radikalne, ovaj komad iz druge polovine 19. veka i danas bio aktuelan. Mileva i njena majka se susreću, s jedne strane, sa surovošću zelenaša iz svih vojvođanskih etničkih zajednica, ali i sa dobrotom i solidarnišću devojčica i njihovih majki, takođe iz svih ovih zajednica. Nije nebitno, naprotiv, da su svi lihvari muškarci, a gotovo svi dobročinitelji žene. Ovu tekstualnu činjenicu rediteljka naglašava pomenutim odlikama podele (hor devojčica), ali i nekim drugim scenskim rešenjima i tako prožima, diskretno i pametno, temu etničkih razlika i tenzija, s onima rodne prirode… Poslednje, ali ne i najmanje značajno: ovoj etničkoj i kulturalnoj vojvođanskoj „simfoniji“ doprinos su dali i odlični, duhoviti kostimi Marka Marosiuka koji su diferencirali društvene i etničke tipove, te ih adekvatno osavremenili (lihvari u savremenim odelima, mlade Romkinje u kombinacijama da sve pršti, subotičke gospoDŽe u Šanel kostimčićima..).

Politički, performativni i emocionalni vrhunac ove, zaista, prave vojvođanske simfonije ostvaruje su u glumačkoj igri celog ansambla, kome ide na čast što su poverovali u ovako radikalan i savremeni rediteljski koncept. Prvi među jednakima je Čabe Ralbovski, koji u svojoj virtuoznoj igri omamljujuće prožima mađarski, srpski i slovački jezik i sve to dok govori da bi vojvođanske nacije živele u ljubavi i slozi da „velika gospoda ne bacaju svakojake kosti međ nas, da se grizemo i svađamo kao psi“. Time se stvara čudesan, potresan i zanosan efekat: više ništa ne razumemo, a zapravo sve razumemo, jer smo uzneti jakim osećajem međunacionalne ljubavi i revolucionarnog bunta spram tlačiteljskih elita… Ovom predstavom teatar se pokazao kao mogućna i autentična alternativa nakaradnim odnosima koji vladaju u našem društvu.

Vaše mišljenje nam je važno!

Učestvujte u diskusiji na ovu temu, ili pročitajte šta naši čitaoci misle.

8 komentara
Poslednje izdanje
Iva Čukić
| Društvo | 49

Da li smo živi isključivo zahvaljujući pukoj sreći

Dok građani na ulicama traže odgovornost za smrt 15 ljudi stradalih usled obrušavanja nadstrešnice na rekonstruisanoj železničkoj stanici u Novom Sadu, vlast je ujedinjena u odricanju odgovornosti. Pokrajinska premijerka Maja Gojković, koja nas je na svečanom otvaranju stanice uveravala da ćemo putovati bezbedno, sada političku i moralnu odgovornost očekuje na nekim drugim, neimenovanim adresama. Goran […]