Najveći uspeh koalicije okupljene oko Srpske napredne stranke i predsednika Srbije Aleksandra Vučića nije pobeda na skoro svim lokalnim izborima održanim 2. juna. Najveći uspeh je to što je svu političku odgovornost svalio na leđa opozicije – bojkotaša što su bojkotovali, a borbaša što su na izbore izašli.
Oni koji su i pre izbora znali da svoj glas neće dati nikome ili da svoje poverenje svakako neće pozajmiti SNS-u sada ne govore o izbornim nepravilnostima koje su naveliko postale deo izbornog folklora u Srbiji, organizovanju kol-centara, prepravljanju zapisnika, kupovini glasova, nego o tome ko je unutar opozicije kome kad šta uradio, poručio, rekao i prećutao. Svako je ljut na svakoga, čime je zavidna tehnička saradnja unutar opozicije koja je dovela do, iz ove perspektive, prilično dobrih rezultata u decembru 2023. godine, ubuduće praktično onemogućena.
Jedni su tvrdili da principijelni bojkot ne postoji, jer su se praktično sve organizacije koje nisu izašle na beogradske izbore borile za glasove drugde u Srbiji. Drugi su tvrdili da je učešće na izborima onemogućilo borbu za poboljšanje svih izbornih uslova kako je 9. marta bilo iscrtano u Dogovoru opozicije s ProGlasom. Treći su verovali da ti izborni uslovi pod okriljem autokratske vlasti svakako ne bi bili ispunjeni i da je trebalo boriti se za svaki glas, a četvrti da je baš zato trebalo pasivni bojkot pretvoriti u aktivni. Pa u krug.
Pozivom svim opozicionim akterima koji su u decembru i junu osvojili poslanička mesta u Narodnoj skupštini, odnosno odbornička u skupštinama lokalnih samouprava, da mandate vrate zbog prekrajanja izborne volje građana, Savo Manojlović stavio se u dodatno nezahvalan položaj. S jedne strane je izlazak njegovog pokreta „Kreni-promeni“ na izbore u Beogradu, Nišu, Novom Sadu i Sremskoj Mitrovici već izazvao podozrenje kod zagovornika bojkota, a na putu je poruši i mostove ka onima s kojima je zajedno uveravao da su promene lokalnih vlasti moguće.
Daleko manje pažnje sliva se ka mašineriji SNS-a koja je radila apsolutno sve da ostane na vlasti. I zakonito i nezakonito. Ništa što već nije sprovođeno i očekivano
Jer, takav poziv smisleno se upućuje samo ako postoji koordinacija s drugim organizacijama šta će se raditi u slučaju nedvosmisleno dokumentovanih nepravilnosti. Veoma brine ako ona nije postojala, s obzirom na kršenje integriteta izbornog procesa pre pola godine i činjenicu da je šest meseci dovoljno dug period za postizanje elementarno razumljivog dogovora. Za koji javnost, naravno, apsolutno nije morala da zna.
Potpredsednica Stranke slobode i pravde prethodno je rekla da je ljuta na kopredsednika Zeleno-levog fronta Radomira Lazovića, a Manojlovića je optužila da vodi šok-kampanju. Predsednik SSP-a Dragan Đilas saopštio je da ne oseća odgovornost za to što vlasti u Beogradu i drugde nisu smenjene, a lider stranke Srbija srce Zdravko Ponoš rekao je manje-više isto, dodavši da su Lazovićeve konstatacije iz izborne večeri neprimerene. Konteksta radi, poslanik ZLF-a je na pres-konferenciji rekao da je koalicija „Biram borbu” imala dva protivnika – SNS i „dojučerašnje koalicione kolege koji su nam gurali klipove u točkove koji su bili bolni, teški i tužni”.
Daleko manje pažnje sliva se ka mašineriji SNS-a koja je radila apsolutno sve da ostane na vlasti. I zakonito i nezakonito. Ništa što već nije sprovođeno i očekivano. Baš kao što nikoga neće iznenaditi ni kada se, predvođena bivšom premijerkom Anom Brnabić s mesta predsedavajućeg Narodne skupštine, obruši na posvađanu opoziciju, pod uslovom da se ona ne odazove na Manojlovićev poziv.
Pre pola godine, mnogi su očekivali da SNS teško odustane od vladavine na svim nivoima, od mesnih zajednica do najviših instanci izvršne vlasti. Ali je malo ko verovao da opozicija može da se vrati na neke ranije nivoe razjedinjenosti, s jasnom tendencijom dodatnog usitnjavanja.
