S obzirom na to kako je vladao, verovatno najbolja stvar u vezi sa šestogodišnjim predsednikovanjem Andresa Manuela Lopesa Obradora – u zemlji i van nje poznatog i po akronimu AMLO – jeste to što je taj mandat, koji se bliži kraju, ujedno i jedini na koji ima pravo: meksički ustav aktuelnim i bivšim šefovima države ne dozvoljava ponovno kandidovanje za tu funkciju. A najgora? To će, pre ili kasnije, iz prve ruke imati priliku da sazna njegova upravo izglasana naslednica na tom položaju.
Bez pravog nadmetanja
U Meksiku su prvog junskog vikenda održani najopsežniji i najkompleksniji izbori koje je ta zemlja videla: osim za izbor novog predsednika, glasalo se i za popunu svih 500 mesta u donjem i svih 128 u gornjem parlamentarnom domu, nove sazive parlamenata 31 savezne države i guvernere u njih devet, te izbor gradonačelnika Meksiko Sitija, megalopolisa koji nema status savezne države, ali se vodi kao zaseban, 32. federalni entitet. Sve u svemu, više od 98 miliona birača u najmnogoljudnijoj državi španskog govornog područja imalo je priliku da glasa za izbor ukupno više od 20.000 zvaničnika na svim nivoima vlasti.
Ipak, kako je u Meksiku izvršna vlast koncentrisana u rukama šefa države, u fokusu pažnje su po prirodi stvari bili predsednički izbori, makar oko njihovog ishoda i nije bilo neizvesnosti. A razlog za tu pojačanu pažnju sastojao se u činjenici da je unapred bilo izvesno kako će, prvi put u meksičkoj istoriji, na čelo te izrazito mačističke zemlje doći jedna žena.
Šokantan nivo svakodnevnog nasilja u Meksiku obeležio je i izbore: tokom kampanje je ubijeno četrdesetak kandidata za razne funkcije, uglavnom na lokalnom nivou
Nominalno, za pobedu su se borile Klaudija Šejnbaum, kandidatkinja vladajuće stranke, levo-populističkog Pokreta nacionalnog preporoda (Morena), i Čočitl Galves, kandidatkinja tročlane opozicione koalicije čiji je deo i nekad svemoćna Institucionalna revolucionarna partija (PRI), koja je do 2000. na vlasti neprekidno bila čak 71 godinu; treći kandidat i jedini muškarac u trci, predstavnik centrističkog Građanskog pokreta Horhe Alvares Majnes, od početka do kraja ostao je u zapećku. U stvarnosti, međutim, istinskog nadmetanja nije bilo. Ploveći na talasu popularnosti koju pre svega u najsiromašnijim slojevima i dalje uživaju Morena i (naročito) AMLO, bivša gradonačelnica Meksiko Sitija – i za ovu priču važnije, štićenica odlazećeg predsednika – glatko je pobedila, osvojivši dvostruko više glasova od Galvesove: prema nekompletnim rezultatima, nešto preko 59 naspram malo ispod 28 procenata.
Senka mentora
Istorija je, dakle, barem s rodnog stanovišta, ispisana. Ali kakva će predsednica biti Šejnbaum (62)? Da li će biti u stanju da izađe iz senke svog mentora – kome retko ko veruje kad najavljuje kako će se po silasku s vlasti povući na ranč na jugu Meksika i uživati u političkoj penziji? I da li Šejnbaum to osamostaljivanje uopšte planira?
U prirodi je politike da naslednici na čelnim funkcijama pre ili kasnije imaju potrebu da se distanciraju od prethodnika koji su im svojim pokroviteljstvom direktno otvorili put za uspon do vrha piramide; svako na vlasti želi da pokaže kako je svoj čovek, čak i kada to očigledno nije. Šejnbaum je od samih početaka političke karijere, koju je dugo vodila paralelno s onom naučnom (krenula je od fizike, da bi preko zaštite životne sredine stigla do energetske politike i održivog razvoja; u medijima uz njeno ime kao profesionalna odrednica najčešće stoji – klimatolog) tesno povezana s Lopes Obradorom, pa će u tom smislu imati i teži posao da tu distancu uspostavi. Ukoliko takvu nameru ima: kritičari Šejnbaumove sumnjaju u njenu sposobnost da se nametne kao samosvojan politički lider.
„Lopes Obrador je izabrao naslednicu koja je pokazala lojalnost njegovoj agendi. Kao kandidatkinja, Šejnbaum je usvojila sve do poslednje predsednikove političke preferencije, čak i one koje naizgled idu protiv osnovnih postavki inženjerstva zaštite životne sredine, na čemu je doktorirala“, napisala je uoči izbora Deniz Dreser, meksička autorka i univerzitetska profesorka, u članku objavljenom u američkom časopisu Forin afers.
„Na primer, prigrlila je petro-nacionalizam, pozdravljajući izdvajanje 80 milijardi dolara za podršku državnoj naftnoj kompaniji Pemeks, i podržavajući subvencionisanje drugih neefikasnih državnih energetskih kompanija čije operacije otežavaju tranziciju ka obnovljivim izvorima energije. Podržala je i Lopes Obradorovu šemu kadrovskog popunjavanja institucija poput Nacionalne komisije za ljudska prava i Komisije za energetsku regulaciju lojalistima koji ne poseduju za to potrebnu tehničku ili profesionalnu ekspertizu. A slaže se i s predsednikovim planom da se produži prošireni mandat vojske i uvede praksa izbornog biranja sudija. Budući da nema vlastitu biračku bazu, Šejnbaum obećava kontinuitet i konsolidaciju onoga što Lopes Obrador naziva transformacijom. Kopira njegovu retoriku, njegove antidemokratske stavove, čak i njegov način govora. Kao predsednica imaće muke da se distancira od prethodnika: slabe javne finansije i nagomilani dug Pemeksa sputaće njenu sposobnost da usvaja nove politike ili koriguje greške Lopes Obradora, a mogućnost sazivanja novih izbora ako se ne bude držala njegove agende visiće joj nad glavom“, piše Dreser.
Socijalni momenat
Bilo bi, naravno, potrebno mnogo više prostora od onog na koliko je stao citirani odlomak da bi se stekla i najpovršnija slika o tome u kakvom stanju zemlju AMLO ostavlja za sobom. Ali se sa sigurnošću može reći da njegova dostignuća – a bilo ih je, uglavnom na socijalnom planu – blede u poređenju s poodmaklim urušavanjem demokratskih standarda u zemlji u kojoj su ti standardi teškom mukom obnovljeni posle tolikih decenija kancerogene vladavine PRI.
Objašnjenje za to što AMLO pred formalni silazak s vlasti i dalje uživa visoku popularnost – a posledično i za to što je Šejnbaum tako uverljivo pobedila – leži u uspesima njegove administracije na planu poboljšanja socijalnog položaja najugroženijih pripadnika meksičkog društva. Tokom njegovog mandata smanjena je stopa siromaštva, značajno povećana minimalna zarada i proširen program socijalnih davanja – s tim da je, u pravom populističkom maniru, umesto da bude povećan budžet državnih institucija čiji je posao da se o tome staraju, novac ovoj ili onoj kategoriji građana često isplaćivan direktno; mnogo para uloženo je i u infrastrukturne projekte u najnerazvijenijim delovima zemlje (mada ne uvek racionalno). Sve to uticalo je da AMLO i njegova stranka steknu veliku naklonost onih koji su vazda navikli na malo, pa im to što im je preko toga država obezbedila znači puno.
Nasilje kao svakodnevica
Na drugoj strani, međutim, AMLO je uspostavio kontrolu nad nezavisnim institucijama, vodio neprekidni rat protiv sudstva i slobodnih medija, te opasno proširio ovlašćenja vojske, koja ne samo da je preuzela deo funkcija policije, kontrolu nad migrantskim tokovima i nacionalnom infrastrukturom, nego se sad javlja i kao ključni akter u realizaciji velikih državnih projekata. A totalni krah doživela je Lopes Obradorova strategija mekšeg pristupa borbi protiv narko-kartela: nasuprot maksimalnoj primeni državne sile kojoj su pribegavali raniji predsednici, ta strategija se zasnivala na programima čija je ambicija bila da mlade a besperspektivne u društvo integrišu pre nego što ih se dočepaju kriminalni gangovi.
Šejnbaum kopira Obradorovu retoriku, njegove antidemokratske stavove, čak i njegov način govora. Kao predsednica imaće muke da se distancira od prethodnika
Malo je reći da su rezultati izostali: tokom prvih pet godina njegove vladavine ubijeno je više ljudi (njih preko 171.000) nego tokom punog trajanja mandata svakog od dvojice prethodnika. Ništa manje užasavajući nisu ni drugi povezani pokazatelji, poput onih o broju nestalih ili slučajevima femicida; u Meksiku i dalje u proseku svakog dana bude ubijeno deset žena. Taj šokantno visok nivo svakodnevnog nasilja neizbežno je obeležio i izbore, pa je tokom kampanje ubijeno četrdesetak kandidata za razne funkcije, uglavnom na lokalnom nivou, na kome je zaštitu najteže obezbediti, a bande sve kontrolišu…
Tako će AMLO s mesta predsednika otići ostavljajući meksičko društvo na mnogo načina još ranjivijim i krhkijim nego što je bilo kada je na njega dolazio; ali mnogi sunarodnici nastavljaju da mu i dalje tepaju – iz njegovih inicijala izveden je deminutiv „Amlito“ – i mašu dečjim lutkama s njegovim likom. Dobila je svoju lutku i novoizabrana presidenta; samo još da se vidi koga je sklonija da izneveri – građane ili svog mentora.
