U predizbornoj kampanji, krajem oktobra prošle godine predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je da će minimalna neto zarada do kraja 2027. dostići 650 evra. Da bi se to desilo, minimalac bi morao da se skoro udvostruči u odnosu na decembar 2023. i poveća sa 38.600 na 76.200 dinara, a da u međuvremenu kurs evra ne poraste ni za jednu paru.
Predsednik je, drugim rečima, obećao da će u naredne četiri godine, uključujući i ovu, minimalac rasti po prosečnoj godišnjoj stopi od 18,5 odsto. Nakon decembarskih izbora, najavljujući plan „Skok u budućnost – Srbija 2027“, ministar finansija Siniša Mali potvrdio je to obećanje i dodao: „Ekspo 2027. je najveći projekat u našoj zemlji. Hoćemo naredne tri godine da se predstavimo svetu. Mi ćemo biti centar sveta.“
Za razliku od „svetlije budućnosti“, koju najviši zvaničnici obećavaju, efekti njihove vladavine i nisu baš toliko ružičasti, kao što pokušavaju da predstave. Pre 11 godina, 2013. minimalna bruto zarada u Srbiji od 236 evra bila je veća nego u Albaniji (156), Bugarskoj (159), Rumuniji (179) i Severnoj Makedoniji (199 evra). Ostalih 10 zemalja centralne i istočne Evrope i Zapadnog Balkana, obuhvaćene ovom analizom, bile su ispred Srbije, a na čelu te liste su bile Slovenija sa 784 i Hrvatska sa 401 evrom.
Za 10 godina Srbiju pretekla Rumunija, a Severna Makedonija i Bugarska smanjile zaostatak
U međuvremenu, Srbiju je 2023. po visini minimalne bruto zarade od 461 evro, prestigla Rumunija sa 604 evra. Na vrhu je ostala Slovenija (1.203 evra), a prate je Litvanija (840) i Poljska (811). Uz to, primetno je da su u odnosu na 2013. svoj zaostatak za Srbijom smanjile Severna Makedonija i Bugarska, jer je za poslednjih deset godina bruto minimalac u Srbiji ukupno povećan 98 odsto, dok je u Severnoj Makedoniji porastao za 142, a u Bugarskoj za 152 odsto.
Da bi se ocenilo da li je najnovije obećanje ljudi iz vrha vlasti realno, neophodno je da se pre toga utvrde osnovne relacije u kretanju minimalne prosečne neto zarade i osnovnih makroekonomskih indikatora od dolaska SNS-a na vlast. U tom periodu, od 2013. do 2023. nominalni bruto domaći proizvod Srbije kumulativno je porastao za 97,8 odsto, dok je minimalna neto zarada rasla nešto sporije, ukupno za 91,1 odsto. Godišnje je u proseku nominalni BDP od 2013. prosečno rastao 7,1 odsto, a minimalna neto zarada 6,7 procenata.
Pre 11 godina u Srbiji je minimalna zarada bila veća nego u Albaniji, Bugarskoj, Rumuniji i Severnoj Makedoniji, a manja nego u 10 zemalja centralne i istočne Evrope i Zapadnog Balkana. U međuvremenu Srbiju je prestigla Rumunija, a Severna Makedonija i Bugarska su značajno smanjile zaostatak
Ako se, međutim, u obzir uzme i inflacija, da bi se eliminisao efekat rasta cena i preciznije pratio rast realne proizvodne moći i realne kupovne moći minimalne neto zarade, dolazi se do podatka da je realni BDP od 2013. naovamo rastao daleko sporije od nominalnog BDP-a i ukupno je povećan za samo 29,1 odsto ili bledih 2,6 odsto u proseku godišnje, što se može videti na grafikonu broj 2.
U međuvremenu su, prema zvaničnim statističkim podacima, potrošačke cene rasle u proseku 4,5 odsto godišnje (ukupna inflacija u tom periodu bila je 52 odsto) i kada za stopu inflacije umanjimo stopu rasta minimalne neto zarade od 6,7 odsto, ispada da je u tom periodu realna kupovna moć minimalne neto zarade godišnje rasla samo 2,2 odsto.
Ukoliko se ostvare predviđanja Međunarodnog monetarnog fonda, nominalno će srpski BDP od 2024. do 2027. svake godine u proseku rasti osam, a realni BDP četiri odsto, uz prosečnu inflaciju od 3,1 odsto. Kada se ta predviđanja MMF-a ukrste sa stvarnim kretanjima u prethodnih deset godina vladavine SNS-a i obećanjem vlasti za 2027, uočiće se značajne disproporcije, prikazane na grafikonu broj 3.
Nominalni BDP će, naime, od 2024. do 2027. rasti brže za 0,9 procentnih poena prosečno godišnje nego dosad, dok bi minimalna neto zarada morala da nominalno raste brže za 11,8 procentnih poena, skoro tri puta brže nego u prethodnih deset godina.
Slično tome, očekuje se da realni BDP u proseku godišnje raste za 1,4 procentnih poena brže nego do sada, dok bi realna kupovna moć minimalca morala da raste brže za 13,2 procentnih poena, skoro sedam puta brže nego u prethodnih 10 godina.
Posledice partijskog zapošljavanja su pad produktivnosti i rast inflacije i javnog duga
Prvi koraci u smeru ispunjenja ovog obećanja načinjeni su 14. septembra 2023, kada je Vlada Srbije donela odluku da se minimalna cena rada bez poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje poveća za 17,8 odsto, sa 230 na 271 dinar po radnom satu. Nakon ovog rekordnog povećanja, minimalac će ove godine iznositi 47.154 dinara ili 401 evro mesečno.
Uprkos ovom rekordnom povećanju, Srbija je po visini minimalne neto zarade i dalje na dnu rang-liste zemalja centralne i istočne Evrope. Sve zemlje tog regiona, osim Bugarske, ispred su Srbije, a na Zapadnom Balkanu minimalac je veći i u Crnoj Gori (450) i u BiH entitetu Republici Srpskoj (459 evra). Uz to, čak i ako vlast ovoga puta ispuni obećanje, Srbija će se za četiri godine naći tamo gde se danas, sa minimalnom neto zaradom od 651 evro nalazi Češka, što se može videti na grafikonu broj 4.
Da bi se rast minimalne neto zarade nastavio u željenom pravcu, ka cilju od 650 evra u 2027, potrebno je da se naredne godine minimalna cena rada poveća za oko 19 odsto, na 320 dinara po radnom satu.
Pitanje koje uobičajeno muči ekonomiste je da li su minimalne zarade preniske ili previsoke. Sigurno je da bi one trebalo da prate rast produktivnosti. Ako rastu sporije od produktivnosti, onda rastu i siromaštvo i nejednakosti u raspodeli dohotka i bogatstva. Opet, ako rastu brže, moguće posledice su inflacija, rast nezaposlenosti i javnog duga, a samim tim i siromaštva i nejednakosti. Pri tome je od 2013. do 2023. minimalna neto zarada realno u proseku rasla 2,2 odsto godišnje, dok je vrednost proizvodnje po radnom satu u tom periodu porasla sa 20,1 na 20,6 međunarodnih dolara ili po prosečnoj godišnjoj stopi od svega 0,2 odsto.
Realni BDP Srbije od 2013. do 2023. rastao je prosečno bledih 2,6 odsto godišnje, a realna kupovna moć minimalne zarade još sporije, samo 2,2 odsto. Samim tim, da bi se 2027. stiglo do obećanih 650 evra, realna kupovna moć minimalca morala bi da raste brže za 13,2 procentnih poena, sedam puta brže nego u prethodnih 10 godina
Istovremeno, zaposlenost je dobrim delom rasla zbog partijskog zapošljavanja, što je povratno negativno uticalo na produktivnost, dok je inflacija bila među najvećim u Evropi, a apsolutni iznos javnog duga od januara 2013. do decembra 2023. više je nego udvostručen, sa 17,5 na 36,2 milijarde evra.
Duplo više građana Srbije sada živi ispod linije apsolutnog siromaštva nego 2020.
Opet, zbog toga što minimalna neto zarada i dalje zaostaje za minimalnom potrošačkom korpom (u decembru 2023. minimalna neto zarada pokrivala je 74 odsto minimalne potrošačke korpe) siromaštvo u Srbiji je sve izraženije i prema proceni Unicefa, prošle godine je 12,1 odsto populacije Srbije (824.000 građana) živelo ispod apsolutne granice siromaštva, što je skoro duplo više u odnosu na 2020, kada ih je bilo 6,9 odsto.
U principu, značajan rast minimalne zarade može, u kratkom roku, voditi rastu budžetskih prihoda. U privredama u kojima je zastupljena siva ekonomija, naime, poslodavci prijavljuju radnike na minimalac i ostatak im isplaćuju na ruke (envelope payment) radi minimiziranja uplate poreza i doprinosa. Kada poraste minimalac, po automatizmu se smanjuje iznos plaćanja na ruke, pa samim tim i poreska evazija.
To drugim rečima znači da postoji prostor za intenzivno podizanje minimalca ukoliko je obim sive ekonomije značajan – značajan broj radnika koji deo plate prima na ruke i značajan prosečan iznos novca koji se isplaćuje na ruke – što jeste slučaj u Srbiji. Prema istraživanju Ipsosa, siva ekonomija u Srbiji je od 2017. do 2022. smanjena sa 14,9 na 11,4 odsto BDP-a ili na oko 6,5 milijardi evra. U 2022. od 100 dinara sive ekonomije, 64 dinara čine neprijavljene zarade i 36 dinara neprijavljeni profit. Oko 14 odsto registrovanih preduzeća poslovalo je u sivoj zoni i još oko 11 odsto je bilo neprijavljeno, što u zbiru čini da je svako četvrto preduzeće poslovalo u sivoj ekonomiji.
Čak i ako vlast ovoga puta ispuni obećanje, Srbija će se za četiri godine naći tamo gde se danas, sa minimalnom neto zaradom od 651 evra, nalazi Češka. S druge strane, danas veći minimalac od Srbije na Zapadnom Balkanu imaju i Crna Gora (450) i BiH entitet Republika Srpska (459 evra)
Sa druge strane, povećanje minimalca negativno utiče na profit, jer se povećavaju troškovi proizvodnje. U kratkom roku, poslodavci mogu da se prilagode tako što će smanjiti neto prosečnu zaradu. Ova opcija je, međutim, ograničenog dometa, jer su u javnom sektoru i inostranim preduzećima bolje plate, što povratno privlači radnike. Druga opcija, takođe dostupna u kratkom roku je okretanje sivoj ekonomiji tako što poslodavac neće prijaviti zaposlene i profit ili deo profita i tako što će prijaviti manji broj radnih sati od stvarno realizovanih. Ovi potencijalni potezi poslodavaca vode rastu sive ekonomije i smanjenju budžetskih prihoda.
Dodatno, zavisno od broja zaposlenih u javnom sektoru koji su prijavljeni na minimalac, podizanje minimalne neto zarade može voditi primetnom rastu budžetskih rashoda. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u javnom sektoru je zaposleno oko 610.000 građana, od čega je 590.000 u stalnom radnom odnosu i 20.000 na osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima, za koje se pretpostavlja da su uglavnom na minimalcu. U administraciji na lokalnom nivou zaposleno je oko 28.000 građana, a prema proceni Sindikata uprave Srbije, oko 40 odsto zaposlenih u gradskim i opštinskim upravama prima minimalac.
Na duže staze, ukoliko minimalna neto zarada raste brže od produktivnosti, dolazi do rasta inflacije, jer poslodavci moraju da dignu cene kako bi kompenzovali rast troškova zarada kao i pada profita, s obzirom na to da ne mogu baš ceo rast troškova zarada da kompenzuju kroz rast cena zbog konkurencije iz inostranstva. Posledično, zbog nemogućnosti da kompenzuje ceo rast troškova zarada kroz rast cena svojih proizvoda i usluga, dolazi do pada zaposlenosti, ali i do pada konkurentnosti, zbog određenog rasta cena njihovih proizvoda i usluga. Ukoliko rast minimalne neto zarade bude prekomeran, najviše će biti pogođeni poslodavci koji uredno plaćaju zarade i to u granama sa niskim zaradama (trgovina), ali i oni koji plaćaju veliki broj radnika na ruke.