Najupečatljivija odlika nove postavke komedije Sumnjivo lice Branislava Nušića, one koju je na Sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta u Beogradu režirao Nikola Bundalo, jeste njena velika žanrovska zaoštrenost. Već od prve scene predstave, rasprave sreskog načelnika Jerotija Pantića i njegove supruge Anđe oko onoga što će biti jedna od glavnih sukobnih linija (otac želi da kćerku uda za jednog od svojih činovnika, a devojka je zaljubljena u izvesnog Đoku), očigledno je da je ova Nušićeva društvena i mentalitetska satira, inspirisana žanrovski istovrsnom komedijom Revizor Nikolaja Gogolja, ovde postavljena kao naglašena groteska. Takva je žanrovska stilizacija dosledno sprovedena u igri svih glumaca, s tim što je u nekim ulogama bila ubedljivija, organski povezana s dramskim karakterima, situacijama i odnosima, dok je u drugim delovala samodovoljno, spolja naneto. Svi su glumci imali mere u grotesknom preterivanju, nije se zapadalo u loš ukus i šmiru, ali taj rizik uvek postoji kada se igra na ivici žanrovskog noža.
Igor Đorđević u ulozi Jerotija imao je, već po samom tekstu, najviše prostora, koji je on uspešno iskoristio, iscizelirano gradeći jednu muzički preciznu partituru grotesknih verbalnih i telesnih postupaka, koji bi ponekada zaličili na prave lazzi-je (gegove) iz komedije del arte, kao što je, na primer, pecanje unapređenja, više „klase“, a koja je, ona a ne državni razlog, bila glavna motivacija ovom liku za pronalaženje i hapšenje „sumnjivog lica“. Kao što se na ovom malom primeru vidi, partitura grotesknih postupaka u Đorđevićevoj igri u funkciji je dramskog oblikovanja, tumačenja Jerotija kao gramzivog, sebičnog, nesposobnog i kukavičkog državnog službenika, mada je u nekim trenucima postajala samodovoljna, bravura bravure radi. Trenuci odlepljivanja groteskne stilizacije od njene dramske osnove, što smo gore utvrdili da se javlja i u nekim drugim ulogama, dovodi do šlajfovanja priče, te posledično i efekta dosade (takvih momenata, na sreću, zaista nije bilo mnogo). U razvijanju vrlo ubedljive i efektne groteskne stilizacije izdvajao se, pored Đorđevića, i Vučić Perović kao „sreski špijun“ Aleksa Žunjić, koji se ovako otvoreno predstavlja jer su ljudi, otkako znaju koji je njegov zanat, počeli da se više tužakaju (ovaj lik jedna je od najvećih mentalitetskih satira u srpskoj komediografiji). I uz pomoć maske (autor Marko Dukić), koja je njegovo inače lepo lice transformisala u pljunutog Frankenštajna, Perović je Aleksu tumačio drugačije od uobičajenog, kao jednu izrazito tupavu kreaturu.
Bilo je za očekivati, dakle predvidljivo, da će do žanrovsko-stilskog zaokreta doći kada se na kraju pojavi žrtva ovako nakazne menažerije nesposobnih, korumpiranih, podmitljivih i svakojako zapuštenih državnih službenika, pomenuti Đoka, izabranik Jerotijeve ćerke Marice. To da je on jedina svetla tačka u ovakvom okruženju znakovno je istaknuto i njegovim svetlim kostimom, koji upečatljivo odudara od pretežno tamne odeće „negativaca“ (kostimi su Marije Marković Milojev). Andrej Nježić ga igra sasvim realistično, s punim emocionalnim pokrićem, kao nekog ko strada zbog lažnih optužbi za antidržavno delovanje, i ko želi da zaštiti dragu od i najmanje kompromitacije: kao jedino, uz možda Maricu, pravo ljudsko biće u ovom svetu.
Đoku ubijaju, a onda mu telo stavljaju u bure, tačnije u kazan za destilovanje alkohola, što je jasna aluzija na političko-mafijaška ubistva za koja je odgovoran sad već bivši srpski režim
Očekivano je, dakle, bilo da će reditelj izabrati ovaj žanrovsko-stilski modus u prikazu Đokinog lika, ali je zato bila potpuno neočekivana radikalna promena teksta (dramaturg Goran Starčević), kojom se ruši Nušićev (u perspektivi) srećan kraj. Ovde Đoku ubijaju, a onda mu telo stavljaju u bure, tačnije u kazan za destilovanje alkohola, što je jasna aluzija na političko-mafijaška ubistva za koja je odgovoran sad već bivši srpski režim. Ova dramaturško-rediteljska intervencija, u skladu s prikazom Đoke kao čestitog čoveka i nevine žrtve, jasno se tumači kao stav da je groteskni, nakazni svet vlasti manje komičan, a više opasan. Međutim, jedan ozbiljan šum bitno remeti, ublažava, čak razgrađuje ovakvo tumačenje, jer, iz meni nedokučivih razloga, Đoka nije namerno, već slučajno upucan.
Ako sad zatvorimo krug, može se preliminarno zaključiti da je predstava Sumnjivo lice mladog reditelja Nikole Bundala radikalna i inovativna i u pogledu žanra i u pogledu značenja. Ovo drugo bi se zasnivalo na zaokretu, dramaturški doduše neelaborisanom i konfuznom, od komičkog ka dramskom raspletu, a koji nas opominje na opasnosti od zločinačke vlasti. Ako se, međutim, dobro poznaje istorija savremenog srpskog pozorišta, onda se ovakav zaključak bitno relativizuje, jer se, naime, glavna linija tumačenja Nušićevih komedija svodi na upravo oštre žanrovske inverzije, iz kojih proističu i one značenjske. To je možda i najizrazitije u režijama baš Sumnjivog lica, od miljea divljeg zapada u predstavi Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada u režiji Dejana Mijača, do još grotesknijeg nego ovde izobličavanja likova u predstavi Narodnog pozorišta iz Sombora u režiji Jagoša Markovića… Ovakvom se kontekstualizacijom, međutim, ne negiraju nesporne vrednosti predstave, pre svega dobro osmišljena i sprovedena groteskna stilizacija.
