Osamsto ljudi okupilo se ispred suda u Ivanjici i vređalo porodicu Milivojević, koja je tražila odgovornost za smrt svog sina, poginulog 2017. godine u fabrici „Milan Blagojević – Namenska“ u Lučanima. Taj prizor ostao je u sećanju članova pozorišne grupe Korektiv, koji su šest meseci istraživali ovaj slučaj, razgovarali sa porodicom i proučavali dokumentaciju iz istrage i sudskog postupka. Iz tog rada nastala je predstava „Rad naš namenski, prva ruka“, koja će premijerno biti izvedena u četvrtak, 15. oktobra u Ivanjici. Zbog velikog interesovanja biće održana zakazana su dva izvođenja, od 19 i 21 čas.
Članovi Korektiva pokušali su da shvate ne samo okolnosti tragedije u fabrici već i kako je porodica koja je izgubila sina, boreći se za istinu i pravdu, postala meta ljudi od kojih je mogla da očekuje solidarnost.
„Prvo smo se okupili mi pozorišni umetnici iz raznih branši, a iz potrebe da stvaramo teatar koji nas se tiče i da radimo teme koje smatramo jako važnim. U nedostatku mogućnosti i prostora da to ostvarimo bilo u institucionalnim pozorištima ili nekom drugom mestu, prosto smo imali želju da ono što živimo na neki način bude i tema kojom se bavimo. Mnogo toga nas je zanimalo, a onda se priča o Milovanu Milivojeviću i njegovoj borbi za pravdu i dešavanja u fabrici oružja i smrt njegovog sina Milomira koja se tamo dogodila, nametnula kao prva koju ćemo obraditi na pozorišni način“, kaže dramaturškinja Jelena Mijović.
Godine 2017, u požaru u fabrici baruta „Milan Blagojević – Namenska“, poginula su dva radnika. Porodica jednog od njih pokrenula je borbu za istinu i odgovornost, koja traje godinama:
„Kako smo prolazili kroz dokumenta, viđali se i razgovarali sa porodicom, tako smo imali želju da obuhvatimo sve te godine borbe za pravdu, odgovornost i istinu, i da publika može da doživi ono što smo mi tokom rada doživeli. Istovremeno nam je Milovanova borba i sve što se dešavalo u Lučanima i nepravda koja mu je naneta bila paradigma države i mehanizma vlasti, sistema u kojem mi živimo decenijama“, objašnjava Mijović.
Kako smo prolazili kroz dokumenta, viđali se i razgovarali sa porodicom, tako smo imali želju da obuhvatimo sve te godine borbe za pravdu, odgovornost i istinu, i da publika može da doživi ono što smo mi tokom rada doživeli
Jelena Mijović
Šest meseci rada prethodilo je scenskom oblikovanju prikupljenog materijala. Članovi Korektiva (Lena Baljak, Jana Baljak, Miona Đenisijević, Bojan Dimitrijević, Ana Dubljević, Srđan Kner, Isidora Kulenović, Borisav Matić, Jelena Mijović, Olja Nikolići Jelena Stupljanin…. ) razgovarali su s porodicom Milivojević, proučavali dokumenta iz istrage i sudskog postupka, medijske tekstove i televizijske snimke.
Dramaturg Borisav Matić ovaj rad naziva „pozorišnim dosijeom“ jer je istraživanje prethodilo predstavi. Porodica im je ustupila dokumentaciju o istrazi smrti svog sina, radnika fabrike, a umetnici su gledali i brojne televizijske emisije u kojima su govorili članovi porodice, kao i tadašnji direktor fabrike Radoš Milovanović. Namera nije bila samo da rekonstruišu slučaj već i da pokažu kako borba za pravdu može da preraste u društvenu izolaciju. U sredini u kojoj se porodica bori za odgovornost, ljudi se okreću protiv nje, a otac koji traži istinu o smrti svog sina ostaje bez podrške kolega, prijatelja i komšija.
Istraživanje ih je odvelo do početaka fabrike, osnovane 1949. godine. Njena istorija povezuje proizvodnju baruta, prvobitno namenjenog odbrani, s današnjim izvozom u gotovo sve aktivne ratne zone. U predstavi se tako ukrštaju smrt radnika u fabrici i smrt ljudi u ratovima u kojima se koristi ono što se u Lučanima proizvodi.
Za članove Korektiva, međutim, posebno je bilo važno da razumeju kako se dogodilo da se čak osamsto ljudi okrene protiv porodice koja je izgubila sina: “Cilj im nije bio da unapred odrede kako publika treba da reaguje. Većina članova grupe nije ranije radila na ovakvom projektu, pa ih je interesovanje publike iznenadilo. I sam proces rada bio je drugačiji – bez hijerarhije, tako da su svi učestvovali u svemu i niko nije imao ni prvu ni završnu reč, priča za Radar Bojan Dimitrijević: „Prošli smo kroz razne faze tokom ovog projekta i entuzijazma do pomisli da odustanemo od celog rada. Ali istrajali smo, a to je tema koja nas boli. A to je što je Milovanu cela zajednica okrenula leđa i podržala direktora fabrike, a on je izgubio sve kolege, prijatelje, komšije… I danas je izolovan iz društva. Hteli smo da mu damo zrno utehe u toj borbi, ličnoj i društvenoj drami, sudskoj epopeji, antičkoj drami. Hteli smo da istražimo šta je u tih osamsto ljudi, šta ih je nagnalo da izgube ljudskost i napadnu čoveka koji je takav gubitak dožive.
Glumica Jelena Stupljanin objašnjava da je želja da razumeju te ljude bila jedan od pokretača rada. Priča, smatraju, ne počinje 2017. godine i pogibijom Milomira Miše Milivojevića, već osnivanjem fabrike i odnosima koji su se decenijama razvijali oko nje. Mi smo bili ohrabreni predstavom „Proces Peliko“ Miloa Raua, u kojem su učestvovala tri člana Korektiva. Zajedničko ovim projektima jeste artivizam – spoj umetnosti i aktivizma, ali nisu u spoju, napominje za Radar Stupljanin: “Kada institucije ne rešavaju probleme kojima bi trebalo da se bave, umetnici preuzimaju odgovornost da ih iznesu pred javnost. U slučaju porodice Milivojević, to znači da se ne govori samo o pogibiji radnika i borbi za pravdu već i o društvu koje je porodicu ostavilo samu.
Borisav Matić objašnjava da je ovaj rad Korektive pozorišni dosije. Na sceni su svi istovremeno istraživači i izvođači, a publika prati ono što su otkrili proučavajući dokumenta i razgovarajući s porodicom.
Za Stupljanin to je značilo i drugačiji odnos prema poslu. Nije pokušavala da odigra nekoga iz porodice Milivojević niti da preuzme njihovo iskustvo. Zadatak umetnika je, kako kako nam je rekla, da priču dramaturški iznesu pred publiku, bez prisvajanja tuđe patnje: “Rad na predstavi bio je eksperiment i u načinu na koji je grupa funkcionisala. Nije bilo hijerarhije niti osobe koja ima prvu i poslednju re, svi su učestvovali u razgovorima, istraživanju i donošenju odluka. Članovi grupe Korektive prolazili su i kroz trenutke kada su želeli da odustanu, ali ih je tema vraćala radu. Interesovanje publike je ih iznenadilo, posebno zato što je za većinu ovakav proces bio novo iskustvo.”
Kada institucije ne rešavaju probleme kojima bi trebalo da se bave, umetnici preuzimaju odgovornost da ih iznesu pred javnost
Jelena Stupljanin
Ili, što naglašava glumac Bojan Dimitrijević, cilj im nije bio da unapred odrede kako publika treba da reaguje. Većina članova grupe nije ranije radila na ovakvom projektu, pa ih je interesovanje publike iznenadilo. I sam proces rada bio je drugačiji, bez hijerarhije, tako da su svi učestvovali u svemu i niko nije imao ni prvu ni završnu reč; „Prošli smo kroz razne faze tokom ovog projekta, I istrajali smo, a to je tema koja nas boli. A to je što je Milovanu cela zajednica okrenula leđa i podržala direktora fabrike, a on je izgubio sve kolege, prijatelje, komšije… I danas je izolovan iz društva. Hteli smo da mu damo zrno utehe u toj borbi, ličnoj i društvenoj drami, sudskoj epopeji, antičkoj drami. Hteli smo da istražimo šta je u tih osamsto ljudi, šta ih je nagnalo da izgube ljudskost i napadnu čoveka koji je takav gubitak doživeo.“
Mlada glumica Olja NIkolić govori o susretu s porodicom Milivojević tokom čitanja teksta, kada su članovi grupe još snažnije osetili šta njihova priča znači. Za nju je taj susret bio dragocen zbog trenutka u kojem je pružena ruka s pozornice pokazala porodici da nije sama, da nije luda niti skrajnuta i da su njena osećanja opravdana.
Upravo je to zrno utehe koje su umetnici želeli da pruže Milovanu Milivojeviću. Nisu mogli da promene ono što se dogodilo njegovoj porodici, ali su želeli da pokažu da njena borba nije zaboravljena i da postoje ljudi spremni da saslušaju njenu priču.
Glumac Srđan Kner, koji se Korektivu priključio među poslednjima, ističe značaj rada u neformalnoj grupi koju čine pozorišni umetnici i drugi kulturni radnici različitih profila. U njoj su glumci, dramaturzi, producenti i grafički dizajneri, a projekat razvijaju volonterski. On bi voleo da se pojavi više takvih inicijativa koje se bave savremenim temama i društvenim problemima. Ulaz na izvođenja je besplatan.
Predstava je prethodno dva puta predstavljena u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, ali ta izvođenja bila su deo radnog procesa, ne premijera. Članovi Korektiva želeli su da premijera bude u Ivanjici zbog događaja pred sudom koji ih je potresao i koji je postao jedno od središta njihovog istraživanja.
Posle premijere u Ivanjici, „Rad naš namenski, prva ruka“ biće izveden u petak, 16. oktobra, u 19 časova, u AKC Poligon u Kosjeriću. Grupa već dobija pozive iz Požege i Čačka, uglavnom od aktivista i ljudi koji žele da ovakvi kulturni sadržaji stignu i u manje sredine, izvan institucionalnih pozorišta i kulturnih centara.
Nastaviće se… dok se ne zadavolji pravda.
