Znali smo to i pre, ali kada pobesni Aleksandar Vučić, to je prva ruka, skoro pa priznanje šta čeka Srbiju ako rezultati izbora ne budu po meri njegovih očekivanja. I zato ne treba bagatelisati njegove izjave na televiziji Informer u kojima ga njegove pristalice obaveštavaju kako bi da se zalete među protivnike režima u Valjevu koji su protestovali zbog njegovog dolaska. I ako ove istupe možemo pročitati kao implicitne pretnje nasiljem, onda Vučićev komentar na priču da ne sme da dođe u Valjevo, spada u nešto drugačiju dijagnostiku.
„Da dođu sa pištoljem, oteo bih im pištolj iz ruke, to vam sad kažem. Da dođu njih desetorica, svoj desetorici bih oteo pištolje i ne bi mi bilo prvi put da otimam nekom pištolj iz ruke“, poručio je doskorašnji predsednik.
Ali šta su pištolji naspram mitraljeza. Na drugoj režimskoj televiziji, Aca nam, onako srpski, poručuje da ne bi bio nikakav problem da u njega upere pet mitraljeza, te da se nije uplašio ni poznatog beogradskog kriminalca koji je na njega potegao pištolj, a kamoli „indijanaca iz opozicije“.
Možda bi sva ta patologija kojom bivši predsednik plavi javni prostor i tvrdi kako su studenti i ljudi sa njihove liste ustaše i neprijatelji zemlje, a njegovi kriminalci nevinašca, nekoj budali bila i zabavna kada ne bi tražila krv
O čemu se ovde zapravo radi? Hajde da probamo da apstrahujemo Vučićevu nepopravljivu karakternu manu da patološki laže, čak i kada za to nema potrebe. Da li je reč o sindromu neostvarenog huligana sa navijačke tribine, kada su neki drugi diktirali pravila igre? Ali, ako se Aca zaista ne boji ni deset pištolja, ni pet mitraljeza, i usput divani sa kamenom, onda su stvari zaista otklizale predaleko, a mi i te kako imamo razloga za zebnju. To su slike, koliko god ih režim sad video kao usputne, predizborne skice, nešto što je izvan političkih i ličnih interesa i izvan svih kalkulacija o odnosu snaga – one su ram u koji staje početak bezakonja i ludila. Ili to Aca, ipak, samo kuraži svoje.
I možda bi sva ta patologija kojom Vučić plavi javni prostor u Srbiji i tvrdi kako su studenti i ljudi sa njihove liste ustaše, neprijatelji zemlje, a njegovi lojalisti, kriminalci, Radoičić, Veselinović ili recimo Radoslav Repac, komandant Žandarmerije, nevinašca ili čak i junaci, nekoj budali bila i zabavna kada ne bi tražila krv. Ovako, samo jaka baza otpora u javnosti može da zaštiti studente i ljude sa njihove liste. Desi li se nešto njima, ta ista javnost znaće gde može da nađe krivce.
Iz takve atmosfere teško može izaći rešenje, iz sudara ušančenih strasti teško da nešto može biti preseljeno u domen racionalnih odluka. Još manje bilo kakvog konsenzusa. Posebno kad se približavaju izbori na kojima je vlast najmanje što režim može da izgubi.
Ako se Aca zaista ne boji ni deset pištolja, ni pet mitraljeza, i usput divani sa kamenom, onda su stvari zaista otklizale predaleko, a mi i te kako imamo razloga za zebnju. To su slike za ram u koji staje početak bezakonja i ludila. Ili to on, ipak, samo kuraži svoje
Svedočimo, konačno, ovih dana, neviđenoj saglasnosti vlasti i kriminalaca u neprijateljstvu prema političkim protivnicima. Zato i nema mesta pitanju zašto nam se nasilje i zlo ponavljaju. I zato uprkos Vučićevom deluzivnom stanju treba razumeti da postoji mogućnost da se u noći izbora vlast zakotrlja ulicama. A tada pobednik postaje onaj ko prvi dograbi batinu.
Imati u vidu i ovakav scenario znači razmišljati o šansama. Zašto? Zato što Srbija sa režimom koji oličava Vučić, iz koje je iščezao nezamislivi scenario, neće moći da izdrži još dugo. Ni moralno, ni egzistencijalno, ni nervno. Pitanje je samo hoće li ta nemogućnost da se izdrži probuditi još veći očaj, baš onako kako bi to voleli naprednjaci, koji bi u našem očaju opravdali sve što su sa Srbijom radili 15 godina, ili će se 25. oktobra mobilisati ona snaga koja je u poslednje skoro dve godine pokazivala da ima nade.
Razlika između ta dva puta je u samo jednoj pobedi.
