piše Lazar Danilović
„Tvoj glas ništa ne vredi. Ma pobediće opet. Pokrašće izbore, nema od toga ništa. Stranci ga drže na vlasti. Dok ga Zapad ili Rusija ne puste niz vodu, ništa se neće promeniti. Glasao ti ili ne, isto ti je. Bolje gledaj da završiš sebi posao, pare ili uslugu.“ Oni žele da ti u ovo veruješ.
Sve ove rečenice, svesno ili nesvesno, proizvode isti osećaj: beznadežnosti. A njihov politički rezultat je apstinencija.
Apstinencija je najbolja karta vlasti sa disciplinovanim biračkim telom. Od protivnika možda ne možete napraviti svog glasača, ali možete učiniti da ne izađe na izbore.
Matematika apstinencije
Uzmimo najjednostavniji primer. Imamo 100 birača. Vlast ima 40 sigurnih glasova. Protiv nje je 35 ljudi koji redovno glasaju. Preostalih 25 ne izlazi na izbore.
Ali tih 25 nisu ista grupa. Deset možda zaista ne zanima politika i svejedno im je ko će pobediti. Preostalih 15 je protiv vlasti, ali ne glasa.
Jedan kaže da nema za koga. Drugi da su svi isti. Treći da se ništa ne može promeniti. Četvrti da će vlast svakako pobediti. Peti da su izbori namešteni. Ostali čekaju idealnog kandidata ili opciju koja se nikada ne pojavi.
Razlozi su različiti. Ishod je isti.
Na izbore izađe 75 ljudi. Vlast dobije svojih 40 glasova, protivnici 35. To je 53,3 odsto među izašlim biračima, iako je podržava samo četrdeset odsto ukupnog biračkog tela.
Apstinencija se ne proizvodi samo rečima. Može se proizvoditi i administracijom. Dijaspora je dobar primer. Ako biraču ukinete biračko mesto u gradu u kojem živi i pošaljete ga stotinama kilometara dalje, pravo glasa mu formalno niste oduzeli. Ono i dalje postoji. Samo ste ga učinili skupljim, težim i komplikovanijim
Sada promenimo samo jednu stvar. Vlast ne izgubi nijednog birača. I dalje ima svojih 40 glasova. Ali 15 apstinenata koji su protiv nje odluče da izađu.
Rezultat više nije 40 prema 35, nego 40 prema 50. Vlast je sa 53,3 odsto pala na 44,4 odsto i izgubila izbore!
Vlast nije izgubila nijednog svog glasača. Samo su ljudi koji su bili protiv nje prestali da ostaju kod kuće.
To je matematika apstinencije.
I nije samo teorijska konstrukcija. Erika Franc je, analizirajući kompetitivno-autoritarne izbore, ukazala na obrazac u kojem su protivnici režima disproporcionalno zastupljeni među onima koji apstiniraju, dok je veća izlaznost povezana sa boljim rezultatom opozicije.
Zašto ti otežavaju da glasaš?
Apstinencija se ne proizvodi samo rečima. Može se proizvoditi i administracijom.
Dijaspora je dobar primer. Ako biraču ukinete biračko mesto u gradu u kojem živi i pošaljete ga stotinama kilometara dalje, pravo glasa mu formalno niste oduzeli. Ono i dalje postoji. Samo ste ga učinili skupljim, težim i komplikovanijim.
Neko mora da vozi 500 kilometara ili više. Neko da uzme slobodan dan. Neko da plati gorivo, kartu ili hotel. Neko jednostavno neće moći.
Na papiru pravo postoji. U praksi ste povećali verovatnoću da će birač reći: „Ma nema veze, moj glas neće ništa promeniti.“
Ne morate nekome zabraniti da glasa da biste ga zadržali u apstinenciji. Dovoljno je da mu glasanje učinite dovoljno teškim.
A ako njegov glas zaista ništa ne vredi, zašto je toliko važno da mu se oteža izlazak na glasanje?
Psihologijom do apstinencije
Autoritarne vlasti vas ne ubeđuju samo da je njihova vlast odlična, već žele da „znate“ da borba protiv njih nema svrhe.
Iz te poruke proizlaze sve ostale: „Nemate za koga“, „svi su isti“, „oni svakako pobeđuju“, „moj jedan glas ništa ne menja“, „pokrašće izbore“, „neću da glasam za manje zlo“.
Neke od tih primedbi mogu biti potpuno racionalne. Ali politički ishod im je isti: čovek koji je protiv vlasti ostaje kod kuće, dok njen disciplinovani glasač izlazi na izbore.
Zato politička apatija nije isto što i politička neutralnost.
Čovek može biti besan, nezadovoljan i uveren da zemlja ide u pogrešnom pravcu, a istovremeno ostati savršen apstinent.
Tu nastaje paradoks: može biti protiv sistema, a svojim neučestvovanjem mu ipak pomoći da opstane.
Kada izbori postanu referendum
Ali nisu svi izbori isti. Postoje izbori koje birači doživljavaju kao još jednu epizodu u nizu. A postoje oni u kojima se stvori osećaj: ako sada ne padne, neće nikada.
To nisu referendumi u pravnom smislu. Referendumska je atmosfera.
To je drugačija psihologija glasanja. Čovek koji nikada ne bi glasao za određenu opciju može izaći i glasati za promenu vlasti. Zato što je procenio da je pitanje rušenja vlasti postalo važnije od njegovog nezadovoljstva ponuđenim izborom.
Tada apstinent postaje glavni protivnik. Tada postoji motivacija zbog koje će neko iz dijaspore platiti avionsku kartu, voziti 500 kilometara, platiti hotel, uzeti slobodan dan i doći da glasa. Tada ljudi razgovaraju sa svima koje poznaju i govore im da je to taj momenat. Tada i snažna autokratska vlast može da padne.
Tvoj glas ništa ne vredi?
Ako tvoj glas ništa ne vredi, zašto ga kupuju?
Ako nije važno da li ćeš glasati, zašto se toliko radi na tome da ostaneš kod kuće?
Ako je pobeda unapred sigurna, zašto utakmica ne bi bila potpuno fer?
Nije uvek potrebno da protivnik vlasti postane glasač te vlasti. Dovoljno je da poveruje da nema svrhe da glasa uopšte
Ako već znaju za koga glasaš, zašto ti traže da slikaš glasački listić i zašto vode duple biračke spiskove?
Ako tvoje mišljenje ništa ne vredi, zašto ga pokušavaju ugušiti u medijima, na televiziji, na društvenim mrežama ili na ulici?
Ne troši se energija na ono što je nevažno.
Jedan glas možda ne menja državu. Ali izbori se ne sastoje od jednog glasa. Sastoje se od hiljada ljudi koji su pojedinačno poverovali da njihov glas ništa ne znači.
To je suština Apstinentdoristana.
Nije uvek potrebno da protivnik vlasti postane glasač te vlasti. Dovoljno je da poveruje da nema svrhe da glasa uopšte.
Svi osećaju tenziju, na ovim izborima nema političke neutralnosti, da se ovaj put više nego ikad neutralno oseća na „napredno“.
Zato je ovaj put osećaj drugačiji. Ljudi osećaju da su ovo izbori koji mogu biti prelomni. Ne moraš verovati u savršenu alternativu. Dovoljno je da veruješ da promena vredi pokušaja.
Izađi i glasaj. Ne gledaj istoriju sa strane.
