U drugoj epizodi Radar Foruma posvećenog izborima, politikolog Boban Stojanović razgovarao je sa Paulinom Januš, konsultantkinjom za komunikacije i ekspertkinjom za politički marketing, o kampanji Aleksandra Vučića i studentske liste, prednostima i rizicima kampanje bez lidera, ali i o tome koliko politička energija koja se vidi na ulicama može da se pretvori u glasove na izborima.
Stojanović je Januš, koja dolazi iz Poljske i profesionalno se bavi političkim marketingom, pozvao, kako kaže, upravo kao nekoga ko događaje u Srbiji može da posmatra sa veće emotivne distance.
Zašto baš sada izbori
Prvo pitanje odnosilo se na sam trenutak u kojem su izbori raspisanii. Od zahteva za njihovo održavanje do raspisivanja prošlo je 492 dana, podseća Stojanović, dok je ostavka Aleksandra Vučića otvorila put i vanrednim predsedničkim izborima. Januš u izboru trenutka vidi čistu računicu.
„Valjda je to fora sa izborima u Srbiji – da uvek budu iznenađenje i da niko ništa ne može da predvidi. Ubeđena sam da osoba koja raspisuje izbore bira termin koji joj najviše odgovara i u kojem može da dobije najviše glasova. Mislim da je to čista računica. Prošle godine situacija je za vlast sasvim sigurno bila gora, jer je studentski pokret bio na vrhuncu, postojao je momentum i ogromna energija. Sada imam utisak da je ta energija splasnula, a sledeće godine – ko živ, ko mrtav. Mislim da je Aleksandar Vučić procenio da je ovo najpogodniji trenutak.“
Stojanović se sa tom procenom nije sasvim saglasio i podsetio je da je još ostavku Miloša Vučevića početkom 2025. tumačio kao mogući uvod u vanredne izbore, od kojih se, po njegovoj oceni, odustalo nakon studentskih šetnji i masovnih skupova. Ali nije uveren da se od početka 2026. do danas dogodila promena dovoljno velika da bi se samo slabljenjem protesta mogao objasniti izbor termina.
Osoba koja raspisuje izbore bira termin koji joj najviše odgovara i u kojem može da dobije najviše glasova. Mislim da je to čista računica. Prošle godine situacija je za vlast sasvim sigurno bila gora, jer je studentski pokret bio na vrhuncu, postojao je momentum i ogromna energija
Januš, međutim, smatra da pokušaji da se iz pojedinačnih poteza rekonstruiše šta Vučić misli lako skliznu u političko „gatanje“.
„Ne želim da ulazim u glavu Aleksandra Vučića, mislim da to nije moguće. On sigurno ima neke podatke koji mu nešto pokazuju. Čisto sumnjam da se bazirao na unutrašnjem osećaju. Verovatno ima istraživanja koja pokazuju kretanja, odnos snaga, mogućnost da okupi svoju bazu i infrastrukturu i računicu koliko mu je za to potrebno vremena. Sve se na kraju svodi na to – biraš sebi najpogodniji datum i procenjuješ ga na osnovu datog trenutka. Ne volim tu gatačku priču u kojoj velike poteze pokušavamo da objasnimo dedukcijom iz glave Aleksandra Vučića.“
Jedno od prvih neslahanja sagovornika Radar Foruma pojavilo se upravo oko Vučićeve odluke da podnese ostavku. Stojanović smatra da je za političara koji je kult ličnosti gradio sa pozicija moći racionalnije da u kampanju ulazi kao predsednik nego kao „običan građanin“, sa čime se Januš nije u potpunosti složila napominjući da ostavka za nju ima i važnu komunikacijsku funkciju.
„Mislim da je to što je uradio Vučić u nekoj meri liderski potez. Jasno šalješ poruku svojoj infrastrukturi i svojoj bazi – evo, sada snosim punu odgovornost za sve ovo. To odmah stvara drugačiji osećaj kod ljudi koji su angažovani na izborima, jer vide da je u tom trenutku ravan sa njima. Sada nema funkciju na koju može da se vrati ako izgubi. Ako izgubi, nema kuda da se vrati kao Zoran Milanović.“
Mislim da se ova kampanja ne bazira toliko na njegovoj budućoj funkciji premijera. Ona se bazira na njemu kao Aleksandru Vučiću. Koju god funkciju bude imao posle izbora, to je manje-više nebitno
Stojanović je upitao i kako biraču u Srbiji gde je predsednička funkcija decenijama personifikovala političku moć prodati kampanju „Vučić – premijer“? Njegova sagovornica, s druge strane, smatra da je upravo Vučićeva dugogodišnja personalizacija vlasti učinila formalnu funkciju manje važnom.
„On je uspeo da izgradi sebe čak i kao prvog potpredsednika Vlade, što je svojevremeno postao gotovo brend u celom regionu. Mislim da se ova kampanja ni ne bazira toliko na njegovoj budućoj funkciji premijera. Ona se bazira na njemu kao Aleksandru Vučiću. Koju god funkciju bude imao posle izbora, to je manje-više nebitno. Aleksandar Vučić je ikona svog pokreta, samostalan kao ličnost i ne treba mu uz to nikakva funkcija.“
„Ja sam vaš konobar“
U nastavku razgovora sagovnrici su se dotakli pitanja šta je danas osnovna poruka Vučićeve kampanje. Domaćin Radar Foruma podsetio je da je u ranijim izbornim ciklusima vlast imala veoma precizno definisane poruke, dok sada pita šta je zapravo tema kampanje, odnosno da li je sama kampanja svedena samo na Vučića. Januš u njoj prepoznaje dva jednostavna motiva.
„Prva poruka je: ‘Ja sam vaš konobar, ja sam tu, dolazim da vam služim.’ Tako on izlazi među narod i to pokazuje. Druga je evergrin, njegova poruka i slogan koji je, po meni, odlično urađen 2022. godine – ‘Mir, stabilnost, Vučić’. To se i dalje provlači kroz njegove nastupe. Sa jedne strane poručuje: ‘Ja sam tu da služim svom narodu’, a sa druge: ‘Ja donosim mir i stabilnost, a kada ovi drugi dođu, nastaje raspad sistema’. Ono što sigurno SNS ima, i to je njena prednost nad svim strankama u regionu, jeste ogromna disciplina u porukama. Dakle, ti ljudi svi pucaju, govore isto kao vojska, i to su upravo ta dva lajtmotiva koja prepoznajem sve vreme.“
Stojanović je, međutim, doveo u pitanje doslednost Vučićeve komunikacije, podsećajući da je vlast tokom prethodne dve godine menjala političke projekte i slogane, od najavljivanog Pokreta za narod i državu, preko poruke „Srbija pobeđuje“, do „Ujedinjene Srbije“. Posebno je problematizovao insistiranje na miru i stabilnosti u zemlji koja gotovo dve godine živi sa masovnim protestima, nasiljem i političkim tenzijama, gde su dve vlade pale, a načelnik policije upleten u mafijaško ubistvo.
Živimo u državi u kojoj je bezbednost garantovalo nekoliko hiljada kriminalaca u jednom parku, a ne službe bezbednosti. Vučić je više puta govorio da ima problem sa sopstvenim bezbednosnim snagama, smenjivao njihove pripadnike i poručivao da može da računa samo na lojaliste, a ne na delove policije. Pa kakav je to mir i stabilnost?
„Kako može da se govori o miru i stabilnosti u Srbiji u kojoj gotovo dve godine imamo ogromne protestne skupove, nemire na ulicama, gotovo svakodnevne čarke i napade među političkim protivnicima, gde suštinski ne znamo kako će izgledati sutrašnji dan? Živimo u državi u kojoj je bezbednost garantovalo nekoliko hiljada kriminalaca u jednom parku, a ne službe bezbednosti. Vučić je više puta govorio da ima problem sa sopstvenim bezbednosnim snagama, smenjivao njihove pripadnike i poručivao da može da računa samo na lojaliste, a ne na delove policije. Pa kakav je to mir i stabilnost? Kada nam Vučić sada obećava mir i stabilnost, da li nam zapravo poručuje da će sve biti isto kao prethodne dve godine?“
Januš, međutim, smatra da promene slogana i naziva političkih projekata ne narušavaju osnovnu strategiju kampanje, budući da je, prema njenoj oceni, Vučić i dalje njena centralna figura. Ona dalje smatra da se pojam stabilnosti mora posmatrati očima ljudi koji politiku ne prate svakodnevno.
„Ti to pričaš iz perspektive čoveka koji jako pažljivo prati politička zbivanja. Znaš šta je stabilnost za njegovu ciljnu grupu? To da mu penzija stiže na vreme. Da mu računi stižu na vreme i da može da ih plati. Da je sada dobio nekih šest hiljada dinara. On ne gleda tako pažljivo šta se događa oko njega. Sve to moramo da posmatramo iz perspektive onoga što vidi ciljna grupa. To nije kampanja za mene i za tebe. Suština uspešne kampanje jeste da ne polaziš od pretpostavke da su ljudi superinformisani, zato što nisu, nego pokušavaš da generišeš što više poruka koje ti idu u prilog. Imamo takvu inflaciju svakakvih informacija da ljudi više ni sami ne znaju u šta veruju. Ali u penziju koja im stiže na vreme veruju. Tih šest hiljada su dobili u ruke. To su simboli stabilnosti, a ne uređena policija ili nešto drugo. Iskreno, ja sam možda malo više informisana od prosečnog građanina, ali i gore od tebe sasvim sigurno. I sad da me pitaš ko, šta, s kim, kako se događa oko te policije, ruku na srce, ne bih znala da ti odgovorim.“
Suština uspešne kampanje jeste da ne polaziš od pretpostavke da su ljudi superinformisani, zato što nisu, nego pokušavaš da generišeš što više poruka koje ti idu u prilog. Imamo takvu inflaciju svakakvih informacija da ljudi više ni sami ne znaju u šta veruju
Stojanović je zaključio da se tako dolazi do možda najkonzistentnije poruke vlasti – plate i penzije rastu. Na pitanje Januš „šta običnom čoveku treba od politike osim toga“, odgovorio je podsećanjem da zemlja već dve godine živi sa masovnim protesrima. „Ljudi kojima je potrebno nešto drugo jednostavno nisu primarna ciljna grupa SNS-a“, dodaje poljska ekspertkinja.
„Dobar car, loši bojari“
Razgovor je zatim prešao na temu koja je godinama bila jedno od najjačih političkih oružja Aleksandra Vučića – korupciju. Stojanović smatra da se prvi put od dolaska SNS-a na vlast dogodilo da Vučić više nema monopol nad tom temom. Ipak, primećuje da pokušava da je vrati najavama smene lokalnih funkcionera koje opisuje kao bahate i nedostojne funkcija. Januš upravo u tome vidi poznatu komunikacijsku strategiju.
„To je čuvena ruska strateška doktrina predizbornih kampanja – dobar car, loši bojari. To je nastavak njegovog spuštanja među građane. Objektivno, neke stvari se nisu sviđale čak ni njegovim glasačima i oni moraju preko nečega da pređu. Da bi im bilo lakše, on pokazuje: ‘Vidite, ja tu ništa nisam kriv. Krivi su ovi.’ Ima dosta ljudi koji zaista tako misle: ne zna Vučić šta rade ovi naši lokalni.“
Druga velika tema razgovora bila je studentska lista, a naročito činjenica da je uspela da postane jedan od dva dominantna politička pola bez klasičnog partijskog lidera. Stojanović je postavio pitanje da li je vlast potrošila veliki propagandni resurs pokušavajući da studentski pokret personifikuje kroz rektora Vladana Đokića i prof. Mila Lompara, kada se na kraju nijedan od njih nije našao među kandidatima.
To je čuvena ruska strateška doktrina predizbornih kampanja – dobar car, loši bojari. To je nastavak njegovog spuštanja među građane. Da bi im bilo lakše, on pokazuje: „Vidite, ja tu ništa nisam kriv. Krivi su ovi.“ Ima dosta ljudi koji zaista tako misle: ne zna Vučić šta rade ovi naši lokalni
Januš smatra da ta kampanja nije nužno bila uzaludna, jer je napad na pojedince mogao da posluži kao napad na čitav pokret.
„Možda ih treba dodatno mobilisati, a da mobilišeš ljude, treba ti babaroga. To je veoma univerzalna metoda političke komunikacije. Ali meni je sada generalno upitno to što nema lidera. To je jedinstven primer i svojevrstan eksperiment. Svedočićemo sasvim novoj kampanji za koju ne znamo kako će završiti i šta će izroditi, a koja se bazira na tome da su svi na studentskoj listi ravni i da nema lidera. Ljudi su navikli na lidera. Zato postoje predsednici, premijeri, predsednici stranaka. Ljudima treba glavno lice. Vrlo mi je teško da zamislim situaciju u kojoj nemamo tog lidera. Kada se ljudi pozivaju na kampanju Petra Mađara u Mađarskoj, tamo smo i te kako imali lidera. Imali smo čak i sastav vlade predstavljen pre izbora. To je ljudima pružalo sigurnost: evo, znamo šta će biti dan posle, ko će biti premijer, ko će biti ministri. Mi ovde ne znamo šta će biti dan posle i to je trenutak nesigurnosti koji SNS, po meni, i te kako koristi.“
Stojanović joj se upravo na toj tački snažno suprotstavio. Ako je odsustvo lidera toliki hendikep, kako smatra Januš, kako objasniti podršku koju je studentska lista uspela da izgradi bez poznatih političkih imena?
Svedočićemo sasvim novoj kampanji za koju ne znamo kako će završiti i šta će izroditi, a koja se bazira na tome da su svi na studentskoj listi ravni i da nema lidera. Ljudi su navikli na lidera. Mi ovde ne znamo šta će biti dan posle i to je trenutak nesigurnosti koji SNS i te kako koristi
Podsetio je na rezultate lokalnih izbora, ali čak i režimska istraživanja u kojima studentska lista dolazi do 40 odsto, što je daleko iznad rezultata koje je klasična opozicija uspevala da ostvari. Njegova teza je da birači u studentima nisu videli samo još jednu opciju „protiv Vučića“, već nešto što dosadašnja opozicija nije mogla da ponudi.
Opozicija je otvorila prostor studentima
Januš odgovor na to pitanje velikim delom nalazi upravo u dugogodišnjoj slabosti opozicije.
„Opozicija u Srbiji je jedan svetski fenomen. Čak i u Turskoj, gde je nivo autokratije veći, po merenjima demokratije Fridom hausa, opozicija je postizala uspehe. Postigla ih je i u Orbanovoj Mađarskoj. Zato mi se čini da nema situacije za koju nema nade. Mislim da je opoziciono raspoložen deo naroda već u očaju i da mu je zaista bila potrebna neka snaga. Tu snagu je prepoznao u studentima, ali karta mladosti ima dve strane. Sa jedne strane su mladost i energija, a sa druge mladost i neiskustvo. Ubeđena sam da ima dosta ljudi koji, što su stariji, na mlade gledaju pomalo paternalistički – dobro, mladi ste, super je što imate energiju, ali dajte da dođe neki ozbiljan čika da rešava probleme.“
Za Stojanovića činjenica da sama lista nije sastavljena prvenstveno od studenata, već od starijih i profesionalno ostvarenih kandidata, može upravo da bude odgovor na taj problem. Januš, međutim, upozorava da i „ekspertski model“ ima granice, odnosno da birači ne traže samo stručnost već i ljude sa kojima mogu neposredno da se identifikuju.
Mislim da je opoziciono raspoložen deo naroda već u očaju i da mu je zaista bila potrebna neka snaga. Tu snagu je prepoznao u studentima, ali karta mladosti ima dve strane
„Jedno vreme je bio moderan taj ekspertski model, neka vrsta Platonove države u kojoj bi došli mudraci i upravljali. Međutim, pokazalo se da država nije sastavljena samo od mudraca i da ljudi ponekad vole da pronađu nekoga ko im je blizak. Ako si gledao debatu sa Dušanom Bajatovićem i Sinišom Malim, ponekad je potreban i neko poput Bajatovića, kafanski tip koji podeli mir i zavadi drugove, pogotovo u Srbiji, gde se taj domaćinski pristup ceni. Tako da mislim da je to mač sa dve oštrice. Ne želim da prejudiciram ishod, mi samo posmatramo šta se događa, ali ta karta neiskustva je na neki način važna.“
Pesma i kolo kao deo kampanje
Stojanović je zatim otvorio i temu političkog terena suprotstaviši sliku malobrojnih aktivista SNS-a za štandovima sa onim prizorima sa studentskih skupova na kojima se okupljaju mladi, peva se i igra kolo. Januš je opreznija prema ideji da se vidljiva energija automatski pretvara u političku podršku.
„Srbija je ušla u period ogromne polarizacije. Ko još nije doneo odluku, po meni će je donositi na osnovu toga da li se boji ili se ne boji – da li se boji onoga što će biti dan posle i da li se boji da će izgubiti stabilnost, redovnu platu i sve ostalo. Svako ko želi da pobedi na izborima mora da se obraća tim ljudima, a ne da misli da će to što neko igra kolo izazvati entuzijazam i povući masu.“
Ta autentična desnica, to je gomila nekih opskurnih likova, a od toga nema vajde. Što se EU bloka tiče, ključno je da ljudima u Srbiji ta tema uopšte nije naročito zanimljiva. Verujem da u opozicionom bloku postoji jedan deo birača koje EU zanima i koji može da reaguje na tu poruku, ali to je ipak ograničen prostor
Ne spori, međutim, da pesma, simboli i zajednički rituali mogu imati važnu ulogu u povezivanju ljudi koji su već deo političkog pokreta.
„Iz svog rada sa strankama znam da je i mene pesma umela da ponese na nekom skupu. To jeste važno za atmosferu u kojoj si već uživljen. Ali suština predizborne kampanje jeste da te koji su već tvoji cementiraš, a onda izađeš van njih. Zato marginalizujem pesmu kao alat političke komunikacije.“
Opskurni likovi i ograničen prostor
Pred kraj razgovora Stojanović i Januš osvrnuli su se i na manje izborne aktere – SPS, Rasima Ljajića, koaliciju Za evropsku Srbiju, desnicu i Bogoljuba Karića.
Januš smatra da je SNS u velikoj meri zauzeo prostor desnice, dok tema evropskih integracija i dalje može imati svoju publiku, ali, kako smatra, teško može postati dominantna izborna tema.
„Ta autentična desnica, to je gomila nekih opskurnih likova, a od toga nema vajde. Što se EU bloka tiče, ključno je da ljudima u Srbiji ta tema uopšte nije naročito zanimljiva. Verujem da u opozicionom bloku postoji jedan deo birača koje EU zanima i koji može da reaguje na tu poruku, ali to je ipak ograničen prostor.“
Kampanju Rasima Ljajića opisuje kao vrlo jednostavnu političku poruku.
„Ja u njegovoj kampanji vidim ključnu poruku: ‘Ja ću da odem sa bilo kim, meni je bitno da budem vlast.’ On gađa oportunističko ili, lepše rečeno, pragmatično biračko telo i ima klijentističku infrastrukturu koja se bazira na tome: moramo da budemo vlast, da imamo budžet, da možemo nekoga da zaposlimo. To je njegova osnovna poruka. Neće se on tu mnogo širiti, postoji plafon do kojeg možeš da dođeš obećanjem da ćeš biti deo vlasti. Što se Karića tiče, na svakim izborima imate neke bizarne likove sa bizarnim idejama.“
Razgovor je domaćin zaključio konstatacijom da su možda najbolje pokazali koliko argumentovana politička debata može biti zanimljiva upravo kada se sagovornici „gotovo ni oko čega ne slažu“ i da se nada da će takvi razgovori u budućnosti imati prostora u redovnim medijima.
*Ceo razgovor Bobana Stojanovića i Pauline Januš u šezdeset četvrtoj epizodi Radar Foruma možete pogledati u videu na vrhu teksta, a možete nas pratiti i na Jutjubu, kao i platformama Deezer, Spotify i Apple podcast. Radar Forum gledajte i na televiziji N1.
