Alternativa za Nemačku (AfD) osvojila je 43,8 odsto glasova na prošlomesečnim pokrajinskim izborima u Saksoniji-Anhaltu, gde strani državljani čine 7,9 odsto ukupne populacije – što je otprilike polovina nacionalnog proseka. Ali pošto joj do većine nedostaju tri mesta, treba joj podrška druge anti-imigrantske partije, Saveza Sare Vagenkneht (BSW), predvođenog ženom čiji je otac u Nemačku stigao iz Irana.
Dve sedmice potom, AfD je kao prvoplasirana završila i u Meklenburgu – Zapadnoj Pomeraniji, čija se ekonomija, uz ostale, oslanja i na oko 50.000 ljudi s imigrantskim bekgraundom. Hrišćansko-demokratska unija (CDU) kancelara Fridriha Merca nije uspela da obezbedi nijedno mesto u pokrajinskom parlamentu – što je prvi takav slučaj u istoriji stranke. Nanjušivši krv, kopredsednica AfD-a Alis Vajdel zatražila je raspisivanje saveznih izbora „pre Božića“. U međuvremenu se valjda vratila iz Švajcarske, gde živi sa suprugom, rođenom na Šri Lanki, i njihova dva sina.
Poljski nacionalisti koji najviše galame protiv Nemačke često imaju prezimena nemačkog porekla. Češki nacionalista Tomio Okamura je s očeve strane japansko-korejskog porekla. Porodično stablo Holanđanina Gerta Vildersa s majčine strane seže do Indonezije
Posmatranje svega ovoga iz Poljske, u kojoj Vajdelovoj ne bi bilo dopušteno stupanje u brak sa ženom (iako su evropski sudovi presudili da je Poljska dužna da registruje istopolne brakove sklopljene u drugim članicama Evropske unije), navodi da se fokus usmeri na način na koji krajnja desnica pristupa politici. Taj pristup svodi se na to da budete toliko bezobzirni, lažljivi ili amoralni da vaši oponenti nisu u stanju da formulišu blagovremen odgovor na to.
Pa tako u Nemačkoj partija koja obećava „remigraciju“ – primoravanje imigranata i njihovih potomaka da napuste zemlju u kojoj žive – osvaja najviše glasova u saveznim pokrajinama koje imaju neproporcionalno mali udeo imigrantskog stanovništva, ili se pak oslanjaju na imigrante kako bi lokalna privreda mogla da funkcioniše. A u Poljskoj je vlada koja je osam godina raspirivala strah od migranata 2023. izdala više boravišnih dozvola licima koja ne potiču iz neke od zemalja EU nego bilo koja druga članica Unije: prema proceni državne revizorske institucije, bivša vladajuća partija, Pravo i pravda (PiS), te godine je odobrila izdavanje preko 366.000 viza državljanima azijskih i afričkih zemalja, navodno često u zamenu za gotovinu.
Poljski nacionalisti koji najviše galame protiv Nemačke često imaju prezimena nemačkog porekla, poput Slavomira Mencena iz partije Konfederacija ili Gžegoža Brauna iz Konfederacije poljske krune. Slično je i kada su u pitanju mnogi od lidera anti-imigrantskih partija u drugim evropskim zemljama, koji su takođe ili deca imigranata, ili su to i sami. Češki nacionalista Tomio Okamura rođen je u Tokiju, a otac mu je japansko-korejskog porekla; holandski nacionalista Gert Vilders ima germansko ime, porodično stablo njegove porodice s majčine strane seže do Indonezije, a oženjen je Mađaricom.
U Velikoj Britaniji, za imigracionu politiku Reformske partije zadužen je Zija Jusuf, sin muslimanskih imigranata sa Šri Lanke. U februaru je obećao formiranje „komande za deportacije“ koja bi organizovala pet letova dnevno (kojima bi se imigranti vraćali u zemlje porekla, prim.) kako bi se preokrenuo tok onoga što naziva „invazijom“. Ukoliko Reformska partija pobedi na narednim izborima, Jusuf bi mogao da postane ministar unutrašnjih poslova.
Tu je onda i Francuska, gde je krajnja desnica čitavu platformu izgradila na obećanju suprostavljanja muslimanskoj imigraciji iz zemalja Magreba. Ni tamo nije potrebno daleko baciti pogled da bi se uočila hipokrizija. Erik Zemur, zagovornik teorije o „velikoj zameni“ rođenih Francuza stranim državljanima, sin je alžirskih Jevreja. Slično tome, pradeda lidera Nacionalnog okupljanja Žordana Bardele bio je alžirski imigrant, a deda je 1960. u Francusku stigao iz Italije. Da je imigraciona politika za koju se zalaže Bardela bila na snazi u to vreme, on se možda nikad ne bi ni rodio.
Situacija nije drugačija ni u Sjedinjenim Državama, gde oni s neupitnim pravom da se nazivaju starosedeocima – nakon što su decenijama bili izloženi masovnom ubijanju i raseljivanju s teritorija na kojima su oduvek živeli – danas čine jedva procenat-dva ukupnog stanovništva zemlje. Svi ostali Amerikanci su relativne pridošlice, ili potomci pridošlica. Deda Donalda Trampa je sa 16 godina napustio Bavarsku kako bi izbegao regrutaciju, a kada je pokušao da se vrati u Nemačku – nakon što se u SAD obogatio vodeći nekoliko taverni i jedan bordel – proteran je iz nje. Pride, Trampova majka rođena na jednom od Hebridskih ostrva, u Škotskoj; prva supruga mu je bila Čehinja, a roditelji njegove sadašnje supruge su, kao i ona sama, iz Slovenije, i američko državljanstvo su dobili 2018. godine – što predstavlja udžbenički primer onoga što sam Tramp naziva „lančanom migracijom“.
Treba pomenuti i potpredsednika Džej Di Vensa, koji u radno vreme udara po imigrantima, a onda se vraća kući gde ga čekaju supruga, imigrantkinja druge generacije, i njihovo četvoro dece.
Spisak se tu ne završava: deda državnog sekretara Marka Rubija svojevremeno je u SAD bio u imigrantskom pritvoru, a sudija je naložio da bude proteran iz zemlje. Ilon Mask, državljanin Južne Afrike – gde su mu baba i deda s majčine strane naselili nakon što je u Kanadi, zbog njene prohitlerovske orijentacije, zabranjena partija koju su tamo osnovali – u SAD je stigao sa studentskom vizom. Ulazak u zemlju odobren mu je pod uslovom da pohađa postdiplomske studije na Stenfordu; ali, kako je 2024. izvestio Vašington post, to nikada nije učinio. Iako je u Americi po svoj prilici ostao ilegalno, sada je jedan od najglasnijih protivnika prijema ilegalnih imigranata kakav je i sam bio.
Da je imigraciona politika za koju se zalaže lider Nacionalnog okupljanja Žordan Bardela bila na snazi u vreme kad se njegov deda doselio iz Italije, on se možda nikad ne bi ni rodio
Konačno, bio bi greh ne pomenuti Stivena Milera, arhitektu Trampovog programa deportacija. Milerov ujak svojevremeno je objavio članak u kome je konstatovao kako bi na osnovu imigracione politike koju sada sprovodi njegov sestrić ulazak u zemlju verovatno bio uskraćen njegovom dedi, da je u to vreme bila na snazi. A sutkinja Vrhovnog suda Ejmi Koni Baret podržala je odluke nižih sudova kojima se odobrava deportacija hiljada Haićana, uprkos tome što je usvojila dva deteta poreklom sa Haitija.
Hipokrizija današnjih krajnje desnih populističkih lidera ne umanjuje njihovu popularnost. Upravo suprotno, bezobzirnost je postala uspešna izborna strategija. Ali oni koji glasaju za nativističke partije trebalo bi da pripaze šta priželjkuju. Na kraju bi moglo da se desi da im zahvaljujući tome budu proterani članovi porodica, ako ne i lideri koje podržavaju.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
