Kaže se da se istorija ne ponavlja, ali se rimuje. Sudeći po ishodu prvog kruga predsedničkih izbora u Brazilu – održanih istovremeno s parlamentarnim, za popunu kompletnog saziva donjeg i dve trećine gornjeg doma – i u tamošnjem slučaju će se pokazati kako ljudski rod u proseku preferira loše rime.
Posle četiri godine haotične vladavine, Donald Tramp je 2020. poražen na predsedničkim izborima u Sjedinjenim Državama, da bi u januaru 2021, dve nedelje pred primopredaju vlasti, MAGA rulja okupljena u Vašingtonu upala u zgradu Kapitola u nameri da spreči potvrđivanje izbornih rezultata i Trampa tako na silu zadrži na vlasti. Četiri godine potom, Tramp će na narednim predsedničkim izborima glatko pobediti i vratiti se u Belu kuću, odakle nastavlja da sprovodi agendu neuporedivo radikalniju i bezočniju od bilo čega viđenog tokom prvog mandata.
Flavio Bolsonaro i nema politički program: njegova centralna tačka zapravo je najava da će po stupanju na dužnost pomilovati zbog planiranja puča na 27 godina robije osuđenog taticu
Posle četiri godine haotične vladavine, desničar Žair Bolsonaro je 2022. poražen na predsedničkim izborima u Brazilu, da bi u januaru 2023, nedelju dana nakon inauguracije novog predsednika (a posle dva vezana mandata u periodu 2003-2011 zapravo povratnika na tu dužnost) Luisa Inasija Lule da Silve, rulja okupljena u Braziliji upala u predsedničku palatu, zdanje Nacionalnog kongresa i sedište Saveznog vrhovnog suda, u nameri da Bolsonara na silu vrati na vlast. Bivši predsednik je potom, zbog umešanosti u pripremu puča kojim je trebalo da bude reinstaliran na mestu šefa države, a Lula pogubljen, osuđen na 27 godina robije. Četiri godine potom, na narednim predsedničkim izborima, jedan Bolsonaro je na dobrom putu da uđe u istu onu palatu koju su pristalice „tropskog Trampa“ demolirale – samo što ovog puta u pitanju nije Žair, već njegov najstariji sin, Flavio. Da li će u slučaju konačnog trijumfa vladati bolje ili gore od oca (gore, naravno, uvek može, mada je Žair taj plafon veoma nisko postavio) do daljeg može samo da se nagađa.
Iako su sve ankete predviđale da će prvi krug tesno dobiti Lula, reklo bi se odlučujuću prednost pred drugi krug, 25. oktobra, stekao je Bolsonaro: podržao ga je 56,1 milion birača, ili nešto više od 47 odsto izašlih na izbore – naspram 53,8 miliona, ili malo preko 45 odsto, za levičarskog veterana. (Pravo glasa imalo je 158,7 miliona birača; nije ga iskoristilo njih 33 miliona.) I nije stvar samo u tome da je dosadašnjeg senatora iz savezne države Rio de Žaneiro podržalo preko 2,2 miliona birača više, što već deluje kao nenadoknadiva razlika; Bolsonaro će u drugom krugu moći da računa i na dodatni rezervoar glasova eliminisanih kandidata s desnice, posebno one krajnje (na tu stranu otišao je još po koji milion glasova), dok su za Lulu, ostarelog ali i dalje prpošnog kandidata vladajuće Radničke partije (PT), praktično već glasali manje-više svi oni koji se identifikuju kao pristalice levice.
Bolsonarizam se, dakle, po svoj prilici vraća, i to na velika vrata – mada, otkako se zapatio, sa scene nije ni odlazio. Žairov najmlađi sin, Eduardo – i sam politički aktivan, svojevremeno poslanik u donjem domu – najveći deo vremena otkako mu je otac zglajznuo provodi u Sjedinjenim Državama, gde je kod Trampove administracije aktivno lobirao za uvođenje sankcija vlastitoj zemlji. Žairova uticajna (i treća po redu) supruga Mišel do leta je vodila ženski ogranak njegove Liberalne partije (PL), a onda se, posle javne svađe s Flaviom oko selekcije izbornih kandidata u severoistočnom delu zemlje, sa te funkcije povukla – da bi sada i sama bila izabrana u Senat, gornji dom Kongresa. (PL će u novim sazivima oba kongresna doma imati pojedinačno najviše poslaničkih mesta, s tim da usitnjenost političke scene i zastupljenost velikog broja partija u parlamentu nužno nameću potrebu savezništava s drugim strankama.) Da ne izostanu, u Kongres su ušli i srednji Žairov sin iz prvog braka, Eduardo (gornji dom), te sin iz drugog braka Žair Renan (donji).
Ali Flavio je taj kome se smeši najveća nagrada – i to pre svega, ako ne i isključivo, zahvaljujući prezimenu koje nosi. Jer, osim prezimena (pretpostavićemo da to što fizički izgleda kao u fotošopu dorađena, mlađa verzija svog oca nije od značaja), Flavio politički program ni nema: njegova centralna tačka zapravo je najava da će po stupanju na dužnost pomilovati taticu. Ovo je u skladu s nesrećnom brazilskom tradicijom da zaverenici gotovo nikada ne plate za pokušane ili realizovane državne udare, kojih je u istoriji zemlje bilo onoliko; a svakako će naići i na glasno odobravanje Trampove administracije. Ona u Žairu i sinovima vidi idealne latinoameričke klijente: politički i socijalno ultrakonzervativne, a lakome; spremne na besomučnu eksploataciju ogromnih prirodnih bogatstava zemlje, a voljne da se i na tom planu pokore diktatu Vašingtona; nezainteresovane za očuvanje amazonskih kišnih šuma, prava starosedelačkih zajednica koja ih naseljavaju i slične trice, a voljne da se protiv sveprisutnog kriminala – te ogromne brazilske muke – bore diktatorskim metodama, kao Najib Bukele u El Salvadoru.
Flavio, doduše, važi za umerenijeg i uzdržanijeg od oca – prostaka; ali opet, to ne znači mnogo s obzirom na ekstremno niske standarde koje je postavio Žair. Pritom, mlađi Bolsonaro „nije nasledio očeve instinktivne kapacitete da od vlastite nedoraslosti napravi politički pokret“, kako je u predizbornoj reportaži iz Brazila konstatovao Đino Kolega, izveštač zagrebačkog Jutarnjeg lista. Što bi u praksi moglo da znači da Flavio na predsedničkoj funkciji možda neće ni biti svoj čovek, već protočni kanal za ispunjavanje tuđih zahteva – od očevih do Trampovih. Jer oko ovoga treba biti načisto: uspeh klana Bolsonaro biće i Trampova pobeda.
Nije, istina, u Brazilu sve u rukama predsednika; daleko od toga. Na neke stvari će izborni pobednik moći direktno da utiče; na njemu je, na primer, da popuni četiri mesta u 11-članom Vrhovnom sudu. To će, kao što je to bio slučaj i u SAD, desnici za dugo vremena obezbediti važnu polugu uticaja, budući da u Brazilu ni najviši sudski organ nije iznad učešća u političkim igrama, a sudije su, upravo zahvaljujući maksimalnoj autonomiji koju uživaju, u prilici da budu de facto politički akteri. (Kao što je to postao Alešandre de Moraes, pojedinačno najzaslužniji za izvođenje Bolsonara i drugih pučista pred sud, zbog čega se prošle godine na nekoliko meseci našao pod američkim sankcijama, u međuvremenu ukinutim.) Ali kako Kongres, i dosad pod kontrolom desnih stranaka, iz godine u godinu stiče sve veću moć – tokom 2025. je usvojio tek 50 vladinih zakonskih predloga, naspram 178 onih koje su inicirali poslanici – Bolsonaro junior će dosta toga ipak morati da radi u koordinaciji sa parlamentarnom većinom u kojoj će se neizbežno naći i poslanici drugih stranaka. A parlamentarcima se baš osladilo da njihova bude poslednja.
Ne bi, ipak, Bolsonaro bio pred pobedom da je u prethodne četiri godine Lulina administracija uradila nešto opipljivo za boljitak Brazilaca, kao što je to uspela tokom njegova prva dva predsednička mandata. Ako su na kraju tog ranijeg perioda Lula i PT mogli da se pohvale izvlačenjem desetina miliona ljudi iz teškog siromaštva i dinamičnim privrednim rastom, pred istek aktuelnog mandata, a u dramatično izmenjenim globalnim i regionalnim geopolitičkim i ekonomskim okolnostima, rezultata na osnovu kojih bi se polagalo pravo i na četvrti mandat naprosto nema. Korupcija nastavlja da prožima sve segmente društva i kompromituje sve političke opcije, leve koliko i desne; konstantno nizak stepen javne bezbednosti – od izloženosti građana uličnim otimačinama do uspostavljanja paralelnog sistema u kome organizovani kriminal po favelama kontroliše čak i promet životnih namirnica – neizbežno unosi nesigurnost i strah u ljude; dok se na ekonomskom planu stagnacija zemlje nastavlja – kao i sklonost levičarske vlade da pare rasipa kao da sutra ne postoji.
Izgledno obnavljanje osovine Tramp–Bolsonaro bi štošta u Brazilu moglo da dovede u pitanje ukoliko politička dinastija u nastajanju u novoj inkarnaciji bude makar približno radikalna i bezobzirna kao Trampova druga administracija
Kako ovih dana uz ostale podseća i britanski Ekonomist, ima brazilsko društvo čime i da se pohvali. Savezna policija se pokazala podjednako nepokolebljivom radeći na procesuiranju pučista, kao i na još neokončanom korupcionaškom skandalu koji je eksplodirao nakon propasti prevarantske banke Banko master i hapšenja njenog izvršnog direktora Danijela Vorkara, tesno povezanog s političarima i drugim javnim figurama s obe strane političke podele. (Iako je prvobitno negirao da ga uopšte poznaje, Flavio je pritisnut dokazima na kraju priznao da je od Vorkara tražio i dobio sumu u protivvrednosti od oko 26 miliona dolara za snimanje filma o ocu. Ispostavilo se takođe da je kontakte s Vorkarom održavalo i čak pet sudija Vrhovnog suda, a od De Moraesa je navodno tražio da ne bude uhapšen; De Moraes negira da je umešan u bilo šta protivzakonito.) Ova blamaža na stranu, sudska grana vlasti ne potčinjava se onoj izvršnoj. Mediji su najvećim delom nezavisni i stoga slobodni. I da: organizacija i sprovođenje izbora već dugo važe za manje-više besprekorne.
Izgledno obnavljanje osovine Tramp–Bolsonaro bi, međutim, štošta moglo da dovede u pitanje ukoliko brazilska politička dinastija u nastajanju, potpomognuta krupnim domaćim i američkim kapitalom, te pod sve većim uticajem dramatično naraslog a politički ambicioznog evangelističkog pokreta (takođe tesno povezanog s onim američkim), u novoj inkarnaciji bude makar približno radikalna i bezobzirna kao Trampova druga administracija. Daleko od toga da je Brazilcima pod Lulom poslednje četiri godine bilo dobro; ali bi od narednog januara, kad novi predsednik stupa na dužnost, moglo da im postane kudikamo gore.
