Usled geopolitičkih i ekonomskih potresa značajnih razmera, uključujući i sve maliciozniju politiku Sjedinjenih Američkih Država i eskalaciju ruskog hibridnog rata, Evropska unija inicira transformaciju sopstvenog modela proširenja, kao i redefinisanje samog koncepta evropskih integracija. Dosadašnji pristup bio je utemeljen na linearnoj logici, prema kojoj država kandidat prolazi kroz dugotrajan proces reformi, otvara i zatvara pregovaračka poglavlja, usklađuje domaće zakonodavstvo sa evropskim uzusima i iščekuje konsenzus država članica, kako bi u završnoj fazi ostvarila punopravno članstvo. Svima je jasno da ovaj godoovski model više ne funkcioniše u eri kada se raspon pažnje prosečnog čoveka smanjio toliko da je nešto izrečeno prethodne godine već shvaćeno kao davna prošlost.
Nepopravljiv problem dosadašnjeg modela prepoznaje se u trenucima kada opisani proces traje dovoljno dugo da sama perspektiva članstva gubi kapacitet za održavanje političkog zamaha neophodnih reformi. Stoga u Briselu trenutno razmatraju suštinski drugačiji pristup, shodno kome država kandidat ne bi bila uslovljena završetkom celokupnih pregovora kako bi postala deo pojedinih evropskih ekonomskih i institucionalnih struktura, što, razume se, obezbeđuje određene povlastice. Pristup delovima jedinstvenog tržišta, istraživačkim programima i industrijskoj saradnji mogao bi biti omogućen i pre ostvarivanja punopravnog članstva, dok bi za najnaprednije kandidate bile definisane jasnije mape puta, sa precizno utvrđenim redosledom reformi, konkretizovanim fazama procesa i okvirnim rokovima za njihovo okončanje.
Nova faza evropske politike
Uporedo sa tim, Evropska unija je prinuđena da transformiše sopstvena pravila odlučivanja kako bi bio omogućen prijem većeg broja država bez dodatnog rizika od institucionalne blokade. Na taj način se simultano menjaju i politika proširenja i unutrašnja arhitektura same Unije. U tome leži suština nove faze evropske politike: proširenje više ne predstavlja isključivo administrativni postupak na čijem se kraju otvaraju vrata punopravnog članstva, već postaje instrument za sukcesivno uključivanje država u evropski ekonomski prostor. Pritom, članstvo ostaje krajnji cilj, ali period proveden u procesu pristupanja biva iskorišćen za konkretnu integraciju, čime se eliminiše rizik od prelaska celokupnog procesa u prazan hod.
Najočigledniji dokaz pomenute transformacije uočljiv je izvan neposrednog evropskog susedstva, to jest samog kontinenta. Evropska unija i Kanada već primenjuju Sveobuhvatni ekonomski i trgovinski sporazum, ali obe strane trenutno teže znatno široj koncepciji bilateralnih odnosa kroz takozvanu „Alijansu za budućnost“. Ovaj format osmišljen je da obuhvati ekonomsku bezbednost i naprednu industrijsku proizvodnju, te razvoj čistih i kvantnih tehnologija, kao i saradnju u oblasti odbrambene industrije, veštačke inteligencije i strateški važnih sirovina. Istovremeno, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen iznela je predlog prema kojem bi Kanada mogla da postane prvi „pridruženi član“ EU. Budući da takav status pravno ne postoji u važećim osnivačkim aktima Unije, reč je o inicijativi za uvođenje čitavog novog oblika institucionalnih odnosa. Čak i u slučaju da budući bliski odnosi Kanade i Evrope ne budu definisani datom sintagmom, očito je da su na pomolu novi modeli proširenja Unije. Kanada time postaje prvi konkretni primer da evropski prostor može funkcionisati kroz različite nivoe povezivanja, gde punopravno članstvo nije jedini način za uspostavljanje dubokih političkih i ekonomskih veza.
Proširenje više ne predstavlja administrativni postupak na čijem se kraju otvaraju vrata punopravnog članstva, već postaje instrument za sukcesivno uključivanje država u evropski ekonomski prostor
Državama kandidatima trebalo bi da budu ponuđene opipljive koristi tokom samog trajanja pregovora. Ideja je da period pristupanja ne predstavlja administrativni vakuum, već fazu postepenog integrisanja u kontinentalne ekonomske tokove. Ranije uključivanje bi, prema planu, trebalo da otvori nove mogućnosti za privredne subjekte, ojača lance snabdevanja i smanji zavisnost od spoljnih tržišta. Zbog toga je zajedničko ekonomsko područje postavljeno kao prioritet privrednog približavanja, dok će otvaranje pojedinih oblasti direktno zavisiti od sposobnosti države da primeni usvojena pravila i ispuni bezbednosne kriterijume. U tom pogledu, poseban fokus stavljen je na strateški osetljive sektore, od industrije poluprovodnika i biotehnologije čak do svemirskog programa.
Ovaj model karakteriše i princip reverzibilnosti, prema kojem ostvarene beneficije nisu trajne. Shodno tome, država kandidat koja odstupi od preuzetih obaveza rizikuje gubitak pristupa određenim programima ili segmentima tržišta. Prilikom evaluacije saradnje u osetljivim sektorima, u obzir se uzimaju spoljnopolitička usklađenost, kontrola stranih investicija i izvoza, sprovođenje restriktivnih mera, kao i zaštita naprednih tehnologija. Nova strategija, dakle, neposrednije uslovljava napredak merljivim rezultatima. Umesto dugoročnog obećanja o punopravnom članstvu i koristima koje će zatim uslediti, kandidatima se nude konkretne prednosti tokom samog procesa, koje mogu biti ukinute u slučaju skretanja sa definisanog evropskog kursa. Ovaj mehanizam predstavlja važnu pouku izvučenu iz primera Mađarske, gde je punopravna članica Unije zabeležila demokratski nazadak i stupila u direktnu saradnju sa Rusijom kao geopolitičkim rivalom Evrope.
Ubrzanje za najnaprednije
Za Crnu Goru, Ukrajinu, Moldaviju i Albaniju uzeti su u obzir posebni strateški planovi koji bi kandidatima koji prednjače u procesu integracija nedvosmisleno definisali redosled reformi i okvirne rokove za završetak pojedinih etapa. Pomenuti planovi projektovani su tako da sadrže vremenske okvire za zatvaranje pregovaračkih klastera, ali i da istovremeno stvore obaveze za države članice u pogledu podrške ostvarenom napretku. Na taj način se obezbeđuje predvidljivost narednih koraka u procesu. Kada je reč o Ukrajini i Moldaviji, ova transformacija ima dodatnu težinu zbog aktuelnog političkog momenta. Nakon ruske invazije 2022. godine, proširenje na istok prestalo je da bude isključivo pitanje administrativnog usklađivanja, već je pozicionirano kao ključni element šire geopolitičke strategije sa ciljem da bude sprečeno stvaranje bezbednosno nestabilne zone između Evropske unije i ekspanzivne Rusije.
Srbija se uporno trudi da zasluži etiketu „malih Rusa“ na Balkanu. Za loše đake i večne inadžije neće biti ni punog ni polupunog članstva
Ipak, nova logika proširenja na istok ne može se u potpunosti primeniti na Zapadni Balkan. U našem regionu je, još od okončanja vojnih sukoba devedesetih godina, evropska integracija imala drugačiju funkciju. Približavanje okvirima Evropske unije trebalo je da prati unapređenje bilateralnih odnosa, regionalna saradnja i postepeno rešavanje političkih sporova proisteklih iz ratova. Dve decenije kasnije, jedino su Hrvatska i Slovenija ostvarile članstvo, dok su zastoj ostalih uzrokovali kako nedostatak reformi u samom regionu, tako i unutrašnji zastoji unutar Unije. Proširenje je ponovo pozicionirano kao prioritet tek nakon 2022. godine, ovog puta pod uticajem novih geopolitičkih okolnosti, iako stari regionalni problemi nisu otklonjeni. Srbija je, razume se, ostala na začelju gorepomenutih izmena, to jest, još jednom je propustila poslovični voz, koji, istine radi, i ne čeka sa iskrenim entuzijazmom.
Upravo tu počinje najveći test nove politike. Logično je da EU želi da pokaže da proces proširenja može da proizvede rezultat i da najnapredniji kandidati ne mogu beskonačno dugo ostati bez jasne perspektive, pa Crna Gora i Albanija imaju realniju mogućnost da ubrzaju proces koji se njih tiče. To omogućava jasniji put najnaprednijim kandidatima, ali otvara pitanje šta se događa sa onima koji se suočavaju sa složenijim preprekama: BiH je disfunkcionalna u toj meri da se teško može nazvati državom, Makedonija je sa Bugarskom zapletena u tradicionalni balkanski koštac oko tumačenja istorijskih ličnosti, a Srbija se uporno trudi da zasluži etiketu „malih Rusa“ na Balkanu. Za loše đake i večne inadžije neće biti ni punog ni polupunog članstva, čaša će ostati očekivano prazna.
Model više brzina
Transformacija politike proširenja ne može biti sprovedena bez reformisanja same Evropske unije, budući da bi prijemom većeg broja članica aktuelni problem jednoglasnog odlučivanja u strateškim oblastima postao još izraženiji. Iz tog razloga razmatra se šira primena glasanja kvalifikovanom većinom posredstvom takozvanih klauzula prelaza, koje omogućavaju prelazak sa jednoglasnosti na kvalifikovanu većinu u određenim sferama, dok bi se jednoglasnost zadržala samo za ključna strateška pitanja. Paralelno sa ovim izmenama, u slučaju nazadovanja u pogledu demokratskih i pravosudnih standarda, kao i šurovanjem sa suparnicima Evrope, predviđeni su pojačan nadzor, finansijske sankcije i suspenzija prava glasa u Savetu Evropske unije.
Ključna stavka čitavog modela jeste da članstvo ostaje krajnji cilj, ali više ne služi kao jedini trenutak u kojem kandidat postaje deo evropskog sistema. Za Zapadni Balkan to donosi nove prilike, ali i novu vrstu pritiska, pošto više nije dovoljno samo ponavljati da je članstvo strateški cilj. Ocenjivanje će biti kontinuirano, a packe će uslediti nakon svakog nedovoljnog odgovora. Evropa time prestaje da bude čekaonica i prelazi na model u više brzina, a na nama je da odlučimo da li ćemo kao Crna Gora ubaciti u petu ili ćemo da polemišemo o raznim referendumima o pregovorima, te da se kunemo u Rusiju.
