Karijera najboljeg vaterpolo napadača svih vremena, za šta je Aleksandra Šapića 2017. proglasila Svetska federacija sporta i kulture, okončana je 2008. na Olimpijskim igrama u Kini, trijumfalno, pobedom nad Crnom Gorom u borbi za treće mesto. Nažalost, njegova politička zaostavština gotovo izvesno će bogata sportska dostignuća gurnuti u istorijsku fusnotu. Ako se u to i sumnjalo, potvrda je stigla u utorak 29. septembra, kada su isplivali snimci verbalne i fizičke razmene između gradonačelnika Beograda, odbornice iz Pokreta „Kreni-promeni“ Tatjane Mićić i njenog supruga, koja se odigrala prethodne večeri. Lekari s Urgentnog centra kasnije su ustanovili da su joj slomljeni nos i gornjovilična kost.
Šapića ni kao sportistu nisu odlikovali smirenost i dosadne fraze kako je voda u bazenu mokra, lopta okrugla, a igrači nose kapice. Štaviše – zbog sukoba sa selektorom je 1999. propustio Evropsko prvenstvo, a četiri godine kasnije je nakon polufinalne utakmice bio učesnik incidenta zbog kojeg je kažnjen šestomesečnom zabranom takmičenja. I to je, do te 2008, bilo deo njegovog šarma. Uostalom, teško je zamisliti, recimo, Vladimira Vujasinovića u ulozi Gangule, voždovačkog probisveta iz kultnog filma Raše Andrića Kad porastem biću Kengur. Šapić je u međuvremenu u očima javnosti ostao manje-više isti – kontrolisan, ali naprasit, hvalisav i, činilo se, samozaljubljen. To se u srpskoj politici, pak, donekle praštalo samo jednom čoveku, makar donedavno.
Traženje krivca
Na konferenciji za štampu koja je u Starom dvoru usledila nakon incidenta, Šapić je ponudio svoje viđenje sporne situacije. Prepoznavši tokom šetnje po Bežaniji – u blizini svoje kuće čija je naknadna dogradnja nelegalno ozakonjena post festum, kako je 2022. izvestio BIRN – osobu koja je „okupljala ljude ispred njegove kuće“, poželeo je, kako kaže da s njenim suprugom i s njom porazgovara. Usledilo je odgurivanje koje je okarakterisano kao samoodbrana, u kojoj Tatjanu Mićić tvrdi da nije povredio.
Dvaput se izvinio prijateljima sa (pogrešno navedene) liste „Srbija pobeđuje“ i „predsedniku Vučiću, kao nosiocu kampanje SNS“ što se nije „udaljio i izbegao ovu vrstu provokacije i nameštaljke“. Time je nehotice potvrdio da je Vučić kao tadašnji predsednik vršio funkcionersku kampanju, zabranjenu Zakonom o sprečavanju korupcije.
Na pitanje novinara hoće li podneti ostavku odgovorio je odrično, a situaciju iz maja 2024, kada je na Savskom nasipu aktivisti bacio telefon na zemlju, takođe je opisao kao samoodbranu.
Šapićeva politička zaostavština gotovo izvesno će bogata sportska dostignuća gurnuti u istorijsku fusnotu. Poslednji dokaz stigao je nedavno, kada je fizički napao odbornicu Pokreta „Kreni-promeni“ Tatjanu Mićić
Biće da je reč o dvostrukom nesporazumu. S jedne strane, Šapić do sredine svog drugog mandata, zakonski oročenog do 2028, nije razumeo da je jedan od najmoćnijih javnih funkcionera u državi. Formalno-pravno, on možda ima ista prava i obaveze kao i drugi sugrađani, ne računajući dodatnu pravnu odgovornost koju funkcija nalaže i nameće. Politički gledano, njegovi privatni postupci uvek će biti pod lupom javnosti, jer bi trebalo da odražavaju jedinstvo meštana grada kojim rukovodi.
Tako dolazimo do drugog nesporazuma, nešto tragičnijeg. Čini se da gradonačelnik ne dobacuje do onoga što je donedavni predsednik države dobro razumeo – stanovništvo Srbije je podeljeno makar koliko i pred Peti oktobar, a odgovorni za to stanje nisu među opozicionim političarima i aktivistima, nego u vrhuški partije čiji je potpredsednik. Izuzeti incident iz referendumske atmosfere pred vanredne parlamentarne izbore 25. oktobra u najmanju ruku je naivno.
I priznao je to Šapić, makar i slučajno.
„Obratio sam se ženi koju sam prepoznao da mi je više puta bila ispred kuće i dovodila ljude. Ako vi smatrate da je to uzrok i razlog svega ono što se posle toga desilo, ako je to opravdanje, onda smo mi kao društvo u mnogo većem problemu nego što sam mislio“, rekao je na konferenciji, i bio u pravu.
Od demokrate do naprednjaka
Šapić je ranije rekao da mu je ovo poslednji mandat na mestu gradonačelnika. Kraj njegovog političkog puta se nazire, a počeo je u decembru 2009, kada je u 31. godini, kao kadar DS, postao pomoćnik tadašnjeg gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa, sada lidera opozicione SSP. Od 2012. je tri puta biran za predsednika opštine Novi Beograd, a na početku rukovođenja najbrojnijom beogradskom opštinom je postao prvi političar čiji je doktorat, stečen na Fakultetu za industrijski menadžment Univerziteta Union, opisivan kao plagijat.
Šapić će ostati upamćen i po farbanju tramvaja i autobusa u „nemanjićko plavu“, ustanovljenju formacije „belih“ komunalnih policajaca, pokretanju velikih infrastrukturnih projekata bez kraja, kao i otvaranju javnih komunalnih preduzeća upitne opravdanosti
Njegov politički kapital ubrzo je nadrastao kapacitet matične stranke u rasulu. Da neće preći u liberalnije tabore postalo je jasno 2013, kada je objavio sliku s generalom JNA Veselinom Šljivančaninom, osuđenim u Haškom tribunalu za ratne zločine. Pohvalno je govorio i o Ratku Mladiću, prvo 2022, a potom i nedavno, nakon Mladićeve smrti, kao naprednjak. Na izbore 2020, koje je deo opozicije bojkotovao, izašao je s novoformiranim Srpskim patriotskim savezom (SPAS), osvojivši 11 poslaničkih mesta pri sniženom cenzusu.
Veliki koalicioni i pregovarački potencijal više puta je odlučio da ne iskoristi. Naprednjačka kampanja satanizacije uzela je maha (Vučić je 2017. tvrdio da „Šapić bije ljude za Đilasa“), i tada je Šapić, u odvojenim intervjuima, tvrdio da neće sarađivati sa SNS. „Ma, mogu da me postave za kralja Beograda, a ne da budem gradonačelnik – s njima saradnje nema“, rekao je jednom.
Kako bilo, godinu dana nakon pandemije, SNS je utapanjem SPAS-a u svoje redove povećao podršku u glavnom gradu i republici, a Šapić je to naplatio dvostruko: mestom potpredsednika SNS-a i funkcijom prvog čoveka Beograda. Prethodne izjave je otpisao kao adekvatne trenucima u kojima su date, tvrdeći da nikada nije rekao da neće ući u SNS.
Sudar sujeta
Njegov status zvezde prelaznog roka naročito je smetao Goranu Vesiću koji je, kao pomoćnik Šapićevog prethodnika Zorana Radoičića, upravljao prestonicom. Ne samo da mu prilikom stranačkog promovisanja jedini nije aplaudirao, nego mu je i, tvrdio je Šapić, redovno otežavao posao. Šapićeva nabusitost venčala se s naprednjačkom retorikom, pa je 2024. insinuirao da je Vesić „frustrirani pacov“ koji finansira BIRN, ima veze u „opozicionim medijima“, te da ga je trpeo zbog „mira u kući“.
Negodovao je zbog postavljanja Ćacilenda ispred Narodne skupštine, a pre tri meseca ponovo je morao da podseti da je populističke mere poput besplatnog prevoza, đačke pomoći i besplatnih bazena sproveo uz podršku vladajuće većine, koja, „ako neće da brani svoje najvažnije mere, ne mora, već neka pusti svoje pacovske kanale“.
U međuvremenu, Skupština Beograda usvajala je rebalans za rebalansom budžeta, a u gradskoj kasi je u septembru zabeležen dug od trideset milijardi dinara, uprkos tri nedavna novčana transfera iz republičke budžetske rezerve.
Mnogi su od novembra 2024. primetili dvostruko Šapićevo odsustvo. S jedne strane, sve ga je teže bilo uočiti pored Vučića i drugih naprednjaka, a s druge ga nije bilo ni u javnom životu grada kojim rukovodi. I ne, nije sve vreme bio u vili nadomak Trsta, koju je prema saznanjima BIRN-a kupio 2018. za 820.000 evra, uspevši da je ne prijavi u potpunosti Agenciji za sprečavanje korupcije. Nije sve vreme bio ni na imanju svojih roditelja na Kosmaju, koje je opskrbljeno bez građevinske dozvole, kako je pisao KRIK. Činjenica da je požar koji je 27. septembra zahvatio garažu na Obilićevom vencu na konferenciji opisao kao dokaz tenzija, a ne kao zloslutnu havariju, ili da brojne urušene potporne zidove kao spomenike investitorskog urbanizma, čije je obustavljanje onomad obećavao, nije ni pomenuo, pokazuje da je priznao da su ga nenormalne okolnosti srpskog političkog života prevazišle.
„Ma, mogu da me postave za kralja Beograda, a ne da budem gradonačelnik – sa SNS-om saradnje nema“, tvrdio je svojevremeno Šapić
Šapić će ostati upamćen i po farbanju tramvaja i autobusa u „nemanjićko plavu“, ustanovljenju formacije „belih“ komunalnih policajaca, pokretanju velikih infrastrukturnih projekata bez kraja, kao i otvaranju javnih komunalnih preduzeća upitne opravdanosti. Izvesno će ga politički nadživeti i humanitarna fondacija „Budi human“, a nekolicina roditelja đaka nastradalih u OŠ „Vladislav Ribnikar“ potvrdila je da ih je Šapić nakon tragedije obišao, bez pratnje medija.
Na kraju balade, Šapić je doživeo da mu ljubitelji vaterpola u maju 2025, na utakmici VK Novi Beograd, čiji je osnivač i član stručnog štaba, i kragujevačkog Radničkog, upute salve zvižduka. Ukoliko je njegov plan predviđao mirni povratak u bazen, ili nadomak njega, nailaziće na još otpora zaljubljenika u sport. Kakva ironija!
Za kraj, kuriozitet – Šapić je dobio bronzanu medalju u Kini 2008, premda se nije takmičio protiv Crne Gore. Nakon ispadanja u polufinalu, potukao se s tadašnjim golmanom reprezentacije Denisom Šefikom i prilikom pada niz stepenice polomio nogu. Prema navodima medija, neposredno pred udarac, pitao je: „Ima li ko jači?“
