Stari Tukidid mogao bi da bude ponosan. Prošlo je skoro dve i po hiljade godina otkako je napisao poslednje redove, a svet, mnogo veći od onog koji je Atinjanin poznavao, već mesecima govori o „Tukididovoj zamci“. Predsednik Kine Si Đinping poslužio se tim terminom i u Pekingu i Vašingtonu, i u maju i prošle sedmice, dok je razgovarao sa predsednikom Sjedinjenih Američkih Država Donaldom Trampom. To je bilo dovoljno da fraza postane neizbežna u novinskim izveštajima sa svežeg samita dvojice moćnika.
„Tukididova zamka“ metafora je za ideju da sudar stare sile i sile u usponu često rezultuje ratom. Si Đinping je pozvao svoju zemlju i SAD da u šumi međunarodnih odnosa tu zamku nekako izbegnu, što može da prođe kao ozbiljno državništvo sve dok se ne setimo da politički pozivi na razum po pravilu znače da pozivač očekuje razumnost od suparnika a ne od sebe. Dodajmo tome činjenicu da pojmovi „Donald Tramp“ i „razum“ pripadaju skupovima koji se ne presecaju i slika postaje prilično crna.
Ograničeno „primirje“
A opet, vašingtonski samit će ostati upamćen po crno-belom. U nedelju 27. septembra u zoološki vrt u Atlanti stigle su dve džinovske pande. Kinezi su ih pozajmili Amerikancima na deset godina, Si Đinping je pozajmicu nazvao primerom prijateljstva SAD i Kine, i taj je četvoronožni posao najkonkretniji rezultat razgovora dvojice predsednika. Pande su genijalne životinje, bilo bi mnogo zanimljivije pisati o njihovim zgodama nego o samitima, ali svet je očekivao da od Si Đinpinga i Donalda Trampa čuje neku dobru vest o trgovinskim (ne)sporazumima, o kontroli veštačke inteligencije, o Iranu i Tajvanu. Pande se zovu Fu Šuang i Ping Ping, a kada je reč o predsedničkom pingpongu, loptica i dalje lenjo prelazi sa jedne na drugu stranu zelenog stola, bez poena na vidiku.
Tramp i Si dogovorili su se da produže trgovinsko primirje, to jest da se ne gađaju tarifama. Peking je izboksovao i niže tarife za dobra vredna trideset milijardi dolara i očekuje se da proporcionalno uzvrati na tu galantnost. Međutim, dobra o kojima govorimo jesu kućni aparati, igračke i božićni ukrasi, a primirje je produženo za svega dva meseca, do 10. januara 2027.
Peking je želeo da primirje potraje barem još godinu. Ključni sporovi su zavitlani u neku sledeću rundu pregovora, a iz toga se može zaključiti kako SAD hoće da nateraju Kinu na veće ustupke – Lora Biker
To znači da će se Vašington i Peking početkom sledeće godine naći pred istim pitanjima koja su im trenutno nerešiva – Kini je potrebno više američke tehnologije, Americi je potrebno više kineskih retkih zemnih minerala. SAD će, čini se, na tom trgovinskom frontu i ove godine imati bilion dolara deficita, ali ni Kinezima baš nije do trijumfa. Kako primećuje pekinška dopisnica Bi-Bi-Sija Lora Biker, nadali su se dužoj pauzi u tarifiranju.
„Peking je želeo da primirje potraje barem još godinu jer Si Đinping pokušava da pregrmi završne godine Trampovog predsednikovanja. Ključni sporovi su zavitlani u neku sledeću rundu pregovora, a iz toga se može zaključiti kako SAD hoće da nateraju Kinu na veće ustupke. Kina prodaje rekordnu količinu dobara širom sveta, ali domaći potrošači čuvaju novac. Zemlji su za dalji rast prekomorska tržišta potrebna kao nikad do sada i Si te izvoze mora da čuva od osakaćujućih tarifa“, zaključila je Biker za Bi-Bi-Si.
Bez brige oko veštačke inteligencije
Mogli bismo u šali da kažemo kako je problem Vašingtona i Pekinga u tome što jedan drugog drže u šahu, a umesto šaha igraju veteranski pingpong. Međutim, samit je pokazao kako umeju da stanu i na istu stranu stola. Dokazi o opasnosti nekontrolisanog razvoja veštačke inteligencije nižu se iz dana u dan i bilo je dirljivo videti jedinstvo Trampa i Sija – u zaključku da nema razloga za neku veliku brigu.
Istina, dvojica predsednika se jesu saglasila da o tome treba pričati, zakazali razgovore na tu temu za kraj novembra i predvideli novi „kanal komunikacije“ za nove incidente. Takođe se moglo učiniti da je Si oprezniji od Trampa. Ali suštinski su se od predsednika Kina mogle čuti samo neobavezne apstrakcije poput „zajedničke odgovornosti da se VI razvija u dobre svrhe“ i „potrebe da razvoj uvek bude pod ljudskom kontrolom“. Od Trampa se naravno nije čulo ni toliko. Čini se da je šefa Bele kuće zapravo najviše zanimalo da veštačkoj inteligenciji promeni ime u „superinteligencija“, u očitoj nadi da će promena brenda značiti i promenu mišljenja zabrinutog dela planete. Kasnije je na društvenim mrežama tvrdio da se Siju njegova ideja dopada.
Odluka o tome šta će se sa veštačkom inteligencijom zbivati, u Trampovim je i Sijevim rukama. I izgleda da su saglasni jedino oko toga da ne žele da je uspore. Nisam mnogo očekivao od njihovog samita, ali su svejedno uspeli da podbace – Džonatan Cin
Rohit Kana, demokrata iz Predstavničkog doma američkog Kongresa, javno je žalio za propuštenom prilikom.
„Tramp nije morao da potpiše neki zemljotresni sporazum poput onog o nuklearnom oružju koji su potpisali Regan i Gorbačov. Mogao je i samo da zatraži radnu grupu kineskih i američkih tehnologa koji bi zajedno dali preporuke i postarali se da budu poštovane. Verujem da bi Si Đinping na to pristao. Ali Trampa to ne zanima.“
Zato Džonatan Cin, istraživač Kineskog centra u vašingtonskom institutu Brukings, nije bio baš pristojan kada je govorio o istome:
„U vremenu smo koje bi moglo da transformiše i SAD i Kinu i ceo svet. Imamo sedamdesetogodišnjaka i osamdesetogodišnjaka koji možda nikada nisu sami koristili veštačku inteligenciju, a u njihovim je rukama odluka o tome šta će se sa tom tehnologijom zbivati. I izgleda da su saglasni jedino oko toga da ne žele da je uspore. Nisam mnogo očekivao od njihovog samita, ali su svejedno uspeli da podbace. Sišli smo iz mezanina u podrum“, slikovito je objasnio Cin, a preneo britanski Gardijan.
Bez zaključaka o Tajvanu i Iranu
Na planu još eksplozivnijih pitanja, poput Tajvana i Irana, samit je bio uspešan taman koliko i na planu veštačke inteligencije. Si Đinping je izrazio nadu da će SAD zauzeti „ispravan stav“ o Tajvanu, to jest da će biti „oprezne“ i da će se „usprotiviti“ tajvanskoj nezavisnosti, objavila je kineska državna agencija Sinhua. Međutim, Rojters je podsetio na jezički suptilnu a diplomatski veliku razliku između rečenica „Protivimo se nezavisnosti“ i „Ne podržavamo nezavisnost“, što je zvanična i dugotrajna vašingtonska formulacija. Ako bi Trampova administracija uvažila Sijeve nade, to jest prešla sa maglovitije tvrdnje na jasniju, to bi izvesno izazvalo buru u Kongresu, podvlači Rojters, i od tog posla verovatno nema ništa.
Sa druge strane, ogromna isporuka oružja Tajvanu, vredna 14 milijardi dolara, koju je Tramp pauzirao nakon prethodnog susreta sa Sijem, ostala je na ledu. Vašingtonska administracija je tada tvrdila da oružje čuva za potrebe svojih glupiranja u Iranu, ali pre će biti da se razlog krije u Trampovoj želji da se i dalje druži sa Sijem. Kada je reč o Iranu, čini se da se u Vašingtonu dogodilo manje nego što se u maju dogodilo u Pekingu. Tramp je tvrdio da se i o Iranu razgovaralo, dodao da misli kako će se u Ormuskom moreuzu dogoditi nešto „sjajno“, ali – za razliku od majskog susreta – nije bilo čak ni zajedničkog poziva da se moreuz otvori. Nije bilo ni nagoveštaja da će Si prihvatiti Trampov zahtev da ekonomski pritisne Teheran. U američkoj verziji sastanka Tramp je rekao da je ratna podrška Pekinga Teheranu „neprihvatljiva“, a Si se saglasio. Malo ko, međutim, veruje da će kineski sateliti prestati da šalju korisne podatke u Iran.
Bilo je pompe, ali ozbiljna diskusija dvojice lidera trajala je 90 minuta. Besmislena je pomisao da američko-kineski izazovi mogu da se reše kratkim i sporadičnim razgovorima – Rejmond Kuo
Kako bi rekao Rejmond Kuo, američki politički analitičar, stručnjak za međunarodnu bezbednost i Istočnu Aziju, vašingtonski samit je opet pokazao limite Trampove „personalizovane“ spoljne politike.
„Bilo je pompe, ceremonija, razmene zvaničnih darova i počasnog preleta vazduhoplovnih snaga SAD, ali ozbiljna diskusija dvojice lidera trajala je ukupno 90 minuta. I zato će samit ostati upamćen po onome što se na njemu nije dogodilo. Sijeva poseta verovatno neće dugoročno stabilizovati bilateralne odnose SAD i Kine. Ti su odnosi kompleksni i utemeljeni u međusobnoj zavisnosti od razmene. Razmena nije uvek pozitivna. ’Kineski šok’ je desetkovao američku proizvodnju i ostavio trajne političke posledice. Besmislena je pomisao da takvi izazovi mogu da se reše kratkim i sporadičnim razgovorima na temelju ličnog odnosa dvojice lidera“, zapisao je Kuo u analizi za Čikaški savet o globalnim odnosima.
Donald Tramp i Si Đinping će se do kraja godine verovatno ponovo videti, i to dvaput, na većim skupovima u Kini i SAD. No sudeći po majskim i septembarskim iskustvima, najbolje čemu se može nadati od budućnosti jeste da će Fu Šuang i Ping Ping biti zdravi i siti.
