Neko bi, sudeći po uplakanoj Suzani Vasiljević, medijskoj savetnici bivšeg predsednika Srbije, mogao pomisliti da čak ni ona nije verovala Aleksandru Vučiću da će podneti ostavku, pa je, kada se to u nedelju zaista desilo, doživela šok od koga nije uspela da se oporavi ni tokom televizijskog gostovanja, pa je o najavljenom i svojevoljnom skraćivanju mandata govorila gušeći se u suzama.
Nejasno je, zaista, u čemu je problem iskusne savetnice – ali i onih nekoliko hiljada ljudi „spontano“ okupljenih u Pionirskom parku da pruže podršku odlazećem predsedniku – ako će, kao što nas uverava vlast, Vučić nakon izbora 25. oktobra, ponovo postati premijer Srbije, odnosno, vratiti se na ustavno najmoćniju funkciju u zemlji („Ovo je pauza, videćemo se u novom formatu“, rekla je i sama, boreći se za dah)?
Običan dan običnog čoveka
Da li je, kao što se nada deo protivnika naprednjaka, u redovima vlasti preovladalo uverenje o predstojećem porazu – čak i pre nego što je gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić, koga je Tanja Mićić, odbornica pokreta Kreni-promeni, krvavog i polomljenog nosa, optužila da ju je u ponedeljak uveče fizički napao, svojim ponašanjem ugrozio udarnu naprednjačku kampanju? Onu, u kojoj „brane“ žene od navodnih pretnji silovanjem pripadnika studentskog pokreta, za koje nema dokaza da su se desile?
Ili je možda televizijsko plakanje samo još jedan igrokaz, ciljan da nekako popravi izborne šanse naprednjaka, sve sličnijih svojoj originalnoj verziji, radikalima?
Sam Vučić podnošenje ostavke na funkciju koja mu ističe za sedam meseci objasnio je željom da u kampanji za parlamentarne izbore učestvuje bez funkcije, „kao običan građanin“. To se, međutim, ne može potkrepiti nijednim ozbiljnim argumentom, naročito s obzirom na činjenicu da se već nedeljama, uprkos poziciji „predsednika svih građana“, intenzivno bavio predizbornim aktivnostima za račun stranke kojoj pripada. U prilog priči o „običnom čoveku“ ne govori ni intenzitet pažnje koju provladini mediji posvećuju kretanju i porukama kandidatu za poslanika i nosiocu izborne liste SNS.
Sam Vučić je najavio održavanje prvog kruga do kraja decembra, a u javnosti se spekulisalo da će glasanje biti zakazano za 13. decembar
Analitičari imaju donekle različita tumačenja „operacije ostavka“, ali sa jasnom zajedničkom niti – reč je samo o etapi u borbi za očuvanje pozicija vlasti. Sve ostalo u dostupnim analizama su nijanse, bilo da je reč o uverenju da Vučić svojim potezom motiviše pristalice da izađu na predstojeće parlamentarne izbore i spreče mogućnost da ode u opoziciju, ili, recimo, tvrdnjama da sam unapred skida sa sebe odgovornost od svega što bi se u noći nakon izbora 25. oktobra moglo desiti.
Deluje da su konačnu potvrdu sada dobile i prognoze prema kojima, u nedostatku iole jakog predsedničkog kandidata, vlast ne sme da dozvoli zakonski redosled, koji podrazumeva da se na proleće bira predsednik (sve uz „rizik“ jasne referendumske atmosfere koja, u drugom krugu glasanja, lako može da ide u korist opozicije) pa tek onda, krajem decembra 2027, novi parlament.
Kandidat ili lider
Ono što je bilo jasno i pre konačnog raspisivanja predsedničkih izbora, koje se, u trenutku pripreme ovog Radara, nije desilo, jeste da najekonomičnijeg, istovremenog glasanja za poslanike i predsednika neće biti: prema zakonu, naime, predsednički izbori se raspisuju „tako da se glasanje održi najkasnije tri meseca od dana kada predsedniku prestane mandat“. Takođe, od dana raspisivanja izbora, do dana glasanja ne može da prođe manje od 30, ni više od 60 dana, što sve zajedno znači da će se na predsedničke izbore ići najranije početkom novembra, a najkasnije krajem decembra. Sam Vučić je najavio održavanje prvog kruga do kraja decembra, a u javnosti se spekulisalo da će glasanje biti zakazano za 13. decembar.
Pojavile su se odmah ocene da bi studenti, kojima su čak i stranke koje izlaze na izbore, okupljene u Evropsku Srbiju, obećale podršku za predsedničkog kandidata, trebalo da odmah „izbace“ ime svog predstavnika i tako preuzmu inicijativu u celom procesu; čak je bilo i mišljenja da je trebalo da to, s obzirom na to da je ostavka bila najavljena, urade već u nedelju. I da time pokvare scenario vlasti, odnosno da skrenu pažnju sa Vučićevog dvodnevnog opraštanja od predsedničke stolice, uz pevanje, ples i plakanje. Ali, nije to baš sasvim jednostavno, i to iz više razloga.
Pre svega, zbog imidža studentskog pokreta, koji od početka na svaki način izbegava personalizaciju, odnosno izdvajanje lidera, na šta je podsetila advokatica Sara el Sarag, jedna od njihovih kandidatkinja na parlamentarnim izborima („Kada bi se kandidat sada pojavio, bio bi lider pokreta, a studentski pokret neće lidere“).
Samo objavljivanje imena studentskog kandidata za predsedničke izbore može biti dodatna aktivacija u okviru parlamentarne kampanje, ukoliko je ta ličnost vanredno popularna u Srbiji, kaže Dušan Milenković
Čak i argument da predsednički izbori olakšavaju stvaranje željene referendumske atmosfere ne mora da važi u situaciji sa kojom se suočavamo. Na to ukazuje stav političkog konsultanta Dušana Milenkovića: „Odavno već tvrdim da je istovremeno, ili barem preklapajuće, održavanje parlamentarnih i predsedničkih izbora lošija opcija za studentski pokret, jer su različite političke logike ta dva procesa, različiti interesi grupa i pojedinaca, i na kraju, ne manje važno, može zbunjivati referendumski sentiment kod većine građana Srbije“, kaže. I dodaje: „Pogotovo jer na predsedničkim izborima nema glavnog protivnika većinske Srbije – Vučića.“
Prema onome što se do sada moglo saznati o načinu funkcionisanja neobičnog pokreta, studenti imaju svoje komplikovane procedure izglasavanja odluka, koje zahtevaju dosta vremena, ali i unapred predviđene modele za „hitne“ situacije. Prevedeno na konkretnu situaciju, to bi moglo da znači da dogovaranje, usaglašavanje i čuveno vetiranje tek sledi, jer izbori, zapravo, nisu raspisani, ali da je u svakom trenutku moguće „brzinsko“ dogovaranje, ukoliko se vlast odluči za termin izbora bliži od decembarskog. A da li to znači da predstoji neka vrsta odmeravanja pre odluke, tako da studenti čekaju da vlast izađe sa svojim kandidatom, kako bi odabrali adekvatnog protivkandidata, i obratno?
„Verujem da studenti nisu imali luksuz da čekaju kandidata režima da bi po njemu ili njoj upodobljavali svog, stoga pretpostavljam da već imaju svog kandidata“, kaže Milenković. „Objavljivanje zavisi pre svega od početka izbornog procesa za predsednika, ali ako pretpostavimo da može početi i tokom parlamentarne kampanje, samo objavljivanje kandidata može biti dodatna aktivacija u okviru parlamentarne kampanje, ukoliko je ta ličnost vanredno popularna u Srbiji.“
Studenti na terenu
Bilo je onih kojima se učinilo da način prenosa predsedničkih ovlašćenja sa Vučića na Anu Brnabić nagoveštava ime predsedničkog kandidata naprednjaka, naročito s obzirom na uklopivost dugotrajne predsednice Vlade u šemu „Putin–Medvedev“, ali ima i brojnih kontraargumenata za tu tezu – od toga da nije vreme za preuzimanje rizika kandidovanja žene za tako visoku funkciju, do ocene da je za vlast mudrije da kandiduje nekoga ko manje deli građane od njenih poznatih „jastrebova“, među kojima je Ana Brnabić jedna od istaknutijih. Zato se, pored stranačkih (Miloš Vučević, Siniša Mali) pominju i nestranačka imena (Sima Avramov, Čedomir Antić, Vladan Petrov…). Iznenađenje je, naravno, moguće, bez obzira na smanjenu naprednjačku privlačnost u okupljanju novih „uglednih“ ljudi, viđenu tokom neuspešnog procesa formiranja Pokreta za narod i državu.
U trenutku pripreme ovog Radara, RIK je proglasio 12 izbornih lista, što teško da je konačan broj, s obzirom na to da rok za predaju kandidatura ističe 4. oktobra. Prihvaćena je i lista Bogoljuba Karića, čije je početno osporavanje tumačeno kao pokušaj eliminisanja liste koja se obraća istom biračkom telu kao i naprednjaci. A šta bi se moglo očekivati na predsedničkim izborima? Da li je realno očekivati kandidaturu Karića, Ivice Dačića, Rasima Ljajića ili bilo koga ko bi mogao da odvuče deo glasova na koje računa SNS?
Milenković, recimo, misli da ni Vučić u ovom trenutku ne bi mogao da pobedi u prvom krugu predsedničkih izbora. Imajući to u vidu, dodaje, broj kandidata koji ciljaju slično biračko telo sada nije previše važan za njih, već je važnije ko u drugom krugu može da se nada šansi za pobedu. „U ovom trenutku ne vidim nijednu takvu osobu na režimskoj strani“, kaže.
Vučić sada pokušava da se predstavi kao opozicionar koji se bori protiv „onih koji kradu izbore“ (?!), dok, istovremeno, kao „običan građanin“ u susretu sa drugim građanima, interveniše pozivanjem ministra
Ono što, za razliku od imena kandidata SNS, deluje vidljivije, jeste nada da bi posle eventualnog gubitka parlamentarnih, opoziciona strana bila demotivisana čak i za izlazak na predsedničke izbore, manje važne ako bi se moć vratila tamo gde pripada – na premijersku funkciju.
U borbi za takav ishod, Vučić sada pokušava da se predstavi kao opozicionar koji se bori protiv „onih koji kradu izbore“ (?!), dok, istovremeno, kao „običan građanin“ u susretu sa drugim građanima zove ministra Darka Glišića i traži da se ubrza gradnja Doma kulture u Busuru.
Studenti, sa druge strane, kreću u novu fazu kampanje, nakon što su u Kragujevcu završili biciklističku turu. Prema dostupnim informacijama, biće fokusirani na terenski rad, pa bi i budući pozivi vlasti na „dijalog“ mogli da budu uzaludni. Logično deluju i pretpostavke da bi se, u skladu sa istraživanjima koja pokazuju da su za građane najvažnije teme korupcije i ekonomije, sada mogli fokusirati upravo na te oblasti. Ima i izveštaja o naporima da se približe pripadnicima manjinskih naroda, što nije dobra vest za vlast koja tradicionalno računa na mandate njihovih predstavnika.
Dve poluge važne za nadoknadu svih nedostajućih glasova, ostaju neoštećene: posle odbijanja da prati program TV Informer, glavne propagandne uzdanice vlasti, teško da neko može očekivati bilo kakvu pozitivnu ulogu novoizabranog REM-a u popravljanju izbornih uslova. Privođenje policijskih i parapolicijskih snaga zakonskim normama niko nije ni očekivao.
