Tokom proteklih devet godina, od kad mu je sin Milomir nastradao u eksploziji baruta u fabrici „Milan Blagojević – Namenska“ u Lučanima, Milovan Milivojević postao je simbol istrajnosti u borbi za istinu i pravdu. „Eh, da je sreće da sam ostao nepoznat, da mi je kuća puna unučića“, otac poginulog mladića kaže za Radar.
Tugu u njegovom glasu smenjuje reski ton ogorčenja zbog jalovosti truda da svom jedinom sinu postavi spomen-ploču u pogonu Raketna goriva, u kom i sam radi već skoro 40 godina. I gde se 14. jula 2017. desila jedna od brojnih nesreća, najkobnija za njegovu i porodicu tada takođe nastradalog Milojka Ignjatovića.
Napori da se smrt njegovog sina obeleži vratili su se na ključnu instancu od koje je čitava priča pokrenuta: Milovan je prošle nedelje na pisarnici Kabineta predsednika Srbije, gde je Aleksandar Vučić punih osam godina stolovao, predao molbu za postavljanje memorijala u fabrici. Vučić je i pogurao početak sudskog procesa povodom smrti ova dva radnika Namenske, koji je do tada tapkao u mestu skoro dve godine.
Mimo ingerencije
„Na tom sastanku u Predsedništvu, 17. juna 2019, predsednik nam je rekao: ‘Evo, sad ću da pozovem (glavnu republičku tužiteljku) Zagorku Dolovac, iako je to izvan mojih ingerencija’“, svedoči otac najmlađe od 21 žrtve poginule tokom mandata Radoša Milovanovića na čelu fabrike. I tako je devet dana kasnije konačno podignuta optužnica protiv generalnog direktora i još dvojice rukovodilaca, za krivično delo protiv opšte sigurnosti.
To julsko veče 2017. pamtiće svi radnici druge smene Namenske, ma kako da su većini docnije iskrivljena sećanja. Tek što su Ignjatović (55) i Milivojević (25) sa elektrovozila spustili kartonsko bure sa barutnim otpadom, začula se eksplozija. Vatra je suknula i zahvatila dvojicu radnika. Vode nije bilo ni u novopostavljenom hidrantu ni u šahtu, tvrdio je kasnije neposredni očevidac Marko Mitrović, kome ugovor o radu nije produžen nakon što je svedočio o nesreći.
„Po pravilima nije bio ni način skladištenja barutnog otpada, ni njegova količina, ni to što se radilo po velikoj vrućini, i to bez zaštitne opreme, već u običnim pamučnim majicama“, Milovan nabraja. Sve su te „greške“ naknadno otklonjene, prethodno koštajući života Milojka i Milomira.
Prvi je podlegao opekotinama dva dana posle incidenta, dok se Milomir borio sa blast-povredama, nastalim pod dejstvom eksplozije, bezmalo tri sedmice. I preminuo 3. avgusta na VMA u Beogradu. „U pravu je bila moja supruga Nela kad se opirala njegovom zaposlenju u Namenskoj, ali njemu je bilo stalo da radi bilo šta“, Milovan nastavlja.
Smrt direktora Namenske u 78. godini predsednik Vučić ocenio je kao „veliki udarac za Lučane“, pa je i lično bio prisutan na sahrani. Za razliku od ukopa đaka „Ribnikara“ i nastradalih u Duboni i Malom Orašju
Ali, to „bilo šta“ u varošici od oko 3.000 stanovnika uglavnom se svodi upravo na ovu vojnu fabriku, koja upošljava oko 1.300 radnika. I čiji je direktor, sada pokojni Milovanović, bio lokalni šerif, u situaciji da deo moći prenese na sina Nenada, nekadašnjeg poverenika SNS-a u Lučanima, člana Opštinskog veća, sportskog direktora FK „Mladost“ (u vlasništvu Namenske, kao i stadion i bazen i hotel), ali, od septembra, i savetnika za politička pitanja i ljudske resurse u toj fabrici. U koju ranije nije ni ulazio bez preke, privatne potrebe.
Smrt njegovog oca u sedamdeset osmoj godini, aprila 2022, tokom suđenja, predsednik Vučić ocenio je kao „veliki udarac za Lučane“, pa je i lično bio prisutan na sahrani. Za razliku od ukopa đaka „Ribnikara“, nastradalih u Duboni i Malom Orašju, Olivera Ivanovića… kao i poginulih radnika Namenske.
„Direktor me je primio tek 89. dan posle nesreće, nastupajući kao neko ko zbrinjava porodice nastradalih, tako što ih upošljava i obezbeđuje im stanove. Pobunio sam se rečima da nisam došao da prodam svog mrtvog sina“, kaže dalje Milovan.
Konkretnu ponudu da ćerka Mirjana dobije posao vođenja medicinske kartoteke u Namenskoj, za duplo veću platu od obične radničke, kao i da Milomirova majka Nela zatraži „šta hoće, kada se oporavi“, Milivojevići su odbili. Svi su za to ponosni.
Na zborovima radnika, direktor je ispredao drugu priču, ne bi li se ogradio od odgovornosti. Nakon verzije da je Milomir šutnuo kartonsko bure, plasirao je varijantu da su poginuli bure ispustili, što se ponovilo i u prvim iskazima svedoka pred Tužilaštvom.
Pritisak na lažno svedočenje
Marko Mitrović je mnogo docnije, u maju 2021, pred Osnovnim sudom u Ivanjici priznao da je Milovanović na njega vršio pritisak da da takav iskaz. Međutim, ko zna kada bi suđenje i počelo da nije bilo poplava, zbog kojih je predsednik došao u Lučane, juna 2019. A Milivojevići ga maltene presreli, zaobilazeći protokol.
I tad se zbila čuvena Vučićeva rečenica da „ljudi ovde ne rade kao na manekenskoj pisti, nego rade u fabrici baruta i oružja“. Pa valjda treba da budu svesni rizika ništavne bezbednosne obuke i opreme, i mera predostrožnosti, i spremni na žrtvu za napredak Srbije, kakvu je podnelo 32 radnika Namenske, od njenog osnivanja 1949.
Ko bi još brojao povređene, te takvih podataka nema u analima fabrike, kao ni pobrojanih nesreća. I država škrtari sa informacijama, nudeći zapise Ministarstva odbrane da je od 2000. do 2017. (gle čuda, pre no što je Vučić postao predsednik) poginulo 15 ljudi, a njih 52 povređeno u 51 akcidentu u sedam fabrika Odbrambene industrije Srbije. Ostale žrtve moramo zbrajati pojedinačno, ako pratimo crne hronike.
Da ironija „pravde“ bude veća, direktora je zastupao advokat Dragan Palibrk, koji se pred sudijom Ljubišom Tomićevićem predstavio kao „školski drug predsednika Vučića i njegov lični pravni zastupnik“, po Milovanovim tvrdnjama
S druge strane, sudski postupci povodom tih nesreća odugovlače se, zbog čega odgovornost za pogibije radnika često ostaje bez pravosnažnog epiloga, kako je isticao Vladimir Todorić, advokat Milivojevića. Manjkavosti procesa ponekad doprinose i dokumenti pod oznakom „strogo poverljivo“, kao u slučaju Namenske, kada takav izveštaj Ministarstva odbrane, sačinjen deset dana nakon tragedije, godinama nije bio deo dokaznog materijala.
U njemu je utvrđeno da 11 stavki u oblasti bezbednosti i zaštite na radu nije bilo sprovedeno u skladu sa propisima, ali je izveštaj tek 2023. uvršten u dokaze. U aprilu te godine Vladimir Lončarević, rukovodilac pogona Raketna goriva, i Tomo Stojić, rukovodilac sektora Bezbednost i zaštita na radu, prvostepeno su osuđeni na po tri godine zatvora. „Kao da su se potukli u kafani, a ne nekog ubili“, čuli su se cinični komentari u javnosti.
Presudu je Apelacioni sud kasnije ukinuo, a u ponovljenom postupku Lončarević je oslobođen, dok je Stojić u maju 2025. osuđen na dve godine zatvora. „Stojić se i dalje viđa kako šetka po Lučanima“, primećuje Milovan. Radoš Milovanović preminuo je 2022, pa je postupak protiv njega obustavljen. Time je osujećena zemaljska pravda, da Milivojevićevi (eventualno) vide „glavnog krivca“ iza rešetaka.
Izrećirana podrška direktoru
Jer, oni nikad neće zaboraviti ni dan 3. oktobra 2019, kada je održano prvo ročište. Pred Osnovnim sudom u Ivanjici sjatila se, kažu, cela fabrika, osim onih koji su proceduralno morali da ostanu na poslu. „Dobili su dnevnicu, besplatno točili gorivo da bi aplaudirali direktoru, a nas vređali i psovali, iako su nam do juče mnogi dolazili u kuću“, navodi naš sagovornik.
U bojkotu porodice žrtve, prednjačili su sindikalisti, šefčići, oni što su i školu završili preko Milovanovića, on nastavlja. Da ironija „pravde“ bude veća, direktora je zastupao advokat Dragan Palibrk, koji se pred sudijom Ljubišom Tomićevićem predstavio kao „školski drug predsednika Vučića i njegov lični pravni zastupnik“, po Milovanovim tvrdnjama.
Tu nije kraj ironične igre sudbine: dugogodišnji direktor Namenske pokrenuo je 2018, dakle, pre početka sopstvenog suđenja, dva odvojena privatna krivična postupka protiv oca i sestre poginulog Milomira, Milovana i Mirjane. Milovana je tužio, između ostalog, zbog toga što je u emisiji „Život priča“ u martu 2018, svedočio da je manir Milovanovića da odgovornost za pogibiju prebacuje na mrtve radnike.
Dok sam ja živ, neće se desiti da ime mog sina stoji uz spomenik čoveku koji mi je ugasio slavu i zatvorio kuću
Milovan Milivojević
Mirjani je zamerio što ga je proglasila „stručnjakom za ‘pranje’ novca“ u otvorenom pismu koje je uputila predsedniku Vučiću.
Osnovni sud u Ivanjici ih je u prvom stepenu proglasio krivima i izrekao im sudske opomene, uz obavezu da plate troškove postupka. Po žalbama, Viši sud u Čačku ukinuo je presude i predmete vratio na ponovno suđenje. U ponovljenim postupcima, u novembru 2019, Milovan i Mirjana oslobođeni su, a Viši sud u Čačku je u martu 2020. potvrdio oslobađajuće presude. Time su se tasovi na vagi pravde malo izravnali.
I izrežirani bojkot porodice vremenom je popustio. Za Milovanov sto u fabričkoj trpezariji poneko bi seo, posebno ohrabren smrću direktora. Na proslavu rođenja Mirjanine ćerke Magdalene odazvali su se i neki od dotadašnjih ljutih protivnika, a samo se dve žene izvinile zbog nanete mu nepravde. A onda je, u julu, uoči devete godišnjice nesreće, pred njihovu kuću Milorad Pantelić, brat Milovanovićevog naslednika po moći, Zorana Pantelića, istovario 10 traktorskih prikolica stajskog đubriva.
„Da l’ da mi se osveti, ili da mi pripreti“, i dalje se pita naš sagovornik.
Novi lokalni šerif
Zoran Pantelić je inače bio radnik Namenske, dok nije osnovao preduzeće Panekspres, zahvaljujući bliskim odnosima sa pokojnim Milovanovićem, pisali su mediji. Obogatio se preko poslova sa fabrikom, uključujući i izgradnju objekta Raketna goriva ispred koga se 2017. dogodila nesreća. A koji u tom trenutku nije imao upotrebnu dozvolu.
Panekspres je prevozio i sanduke sa oružjem kompanije GIM do aerodroma „Konstantin Veliki“ u Nišu 2017, koje je odatle avionima išlo u Saudijsku Arabiju, sve uz pravno zastupništvo Branka Stefanovića, oca tadašnjeg ministra policije Nebojše Stefanovića. Poslednje je samo još jedan od priloga slici države u kojoj je na mig najmoćnijih sve moguće, dok obespravljeni plaćaju cenu njihove moći.
Tako i borbu za postavljanje spomen-ploče u prostoru fabrike Milovan vodi već dugo, slušajući besmislene razloge za odbijanje. „Rečeno mi je da to ne dolazi u obzir, jer bi se ‘ljudi plašili’, iako bi pametnom ovo bila prikladna opomena“, kaže Milivojević.
Onda je fabričko rukovodstvo došlo do „bolje ideje“, da podigne spomenik bivšem direktoru Radošu, a pored stavi ploču u znak sećanja na poginule radnike. „Dok sam ja živ, neće se desiti da ime mog sina stoji uz spomenik čoveku koji mi je ugasio slavu i zatvorio kuću“, podvlači Milovan, ikona borbe za istinu i pravdu.
To će „poslednje doći u Lučane, tu septičku jamu ljudskosti“.
U tu svrhu, aktuelni direktor Namenske Predrag Ilić, desna ruka pokojnog Milovanovića, javno agituje za SNS, šalje pune autobuse radnika na njihove skupove, ubeđuje zaposlene na individualnim i grupnim razgovorima da budućnosti fabrike nema bez Aleksandra Vučića. I tu se ugledao na svog prethodnika, držeći se za skute vrhovnog šerifa.
