Nisi sama – slogan i pokret nastao u Srbiji pre pet godina sa ciljem pružanja podrške žrtvama seksualnog nasilja i zlostavljanja služio je i da ohrabri žrtve kako bi prijavile nasilnike. Odgovarao je i svetskom trendu – pokretu Me too (,,I ja“), originalno nastalom 2006. a globalno poznatom od 2017. godine. Čemu onda služi slogan, koji za sada još nije prerastao u pokret ili frakciju Srpske napredne stranke, a koji se prethodnih dana širi društvenim mrežama u kojem članice i funkcionerke vladajuće partije, sa vidnim iskrenim ili lažnim ponosom izgovaraju u kameru „I ja sam ćacika“? Ana Brnabić i studentkinja medicine Marija Stanković, inače i kandidatkinja na SNS listi, iza kojih su stajale saborkinje, poručile su na konferenciji za medije da neće pristati na nasilje, pretnje i ponižavanja. Povod obraćanja bio je snimak sa društvenih mreža u kojem je stanovnik Sremske Mitrovice upitao „Gde ćemo sa ćacikama 26. oktobra“, što je protumačno kao pretnja nasiljem. Posle iznesenog stava žena SNS-a, usledile su pohvale Aleksandru Vučiću, koji se i sam obratio iz Njujorka povodom ,,strašnih stvari“ koje su izgovorene o ženama u Srbiji, uz poruku da će se zalagati za pravo žena da slobodno misle, izražavaju svoju volju i rade.
Da opoziciona javnost ume da zadaje autogolove i da daje povoda režimu za kontranapade potvrđuje pitanje o takozvanim ćacikama upućeno na Instagramu, koje se zaista može protumačiti na razne načine. S druge strane, oni koji posle 14 godina na vlasti kažu da će se zalagati za bilo koje žensko pravo, kao da zaboravljaju da su upravo njihovi činovnici ljupkali i volkali po Brusu, voleli novinarke koje lako kleknu i slomili vilicu studentkinji u Novom Sadu, za šta su posle abolirani. Kao da nisu provocirali majku deteta stradalog u padu nadstrešnice, kao da žene nisu gažene u blokadama, kao da jednoj Nikolini Sinđelić, načelnik UKP-a Marko Kričak nije pretio silovanjem.
Na meti i odbornica PSG
Slede noviji primeri. Podignuta je krivična prijava protiv gradonačelnika Kraljeva Predraga Terzića zbog povrede ugleda i časti kandidatkinje Studentske liste za narodnog poslanika, Jovane Jemović iz Raške. Terzić je na svom zvaničnom Fejsbuk nalogu podelio video napravljen generisanjem veštačke inteligencije u kojem se Jemović targetira upućivanjem uvreda i u kojem se govori o njenom privatnom životu.
U programu TV Informer, koji je svojevremeno ugostio osuđenog silovatelja, na meti napada našla se i sociološkinja i aktivistkinja Jelena Riznić. Ona je najavila sudski proces protiv pomenute televizije, pošto su četvorica muškaraca u programu, uključujući Dragana J. Vučićevića, desetak minuta razgovarali, kako kaže vrlo uvijeno, o tome šta bi bilo kada bi on rekao da bi nju trebalo silovati i jahati. ,,Mislim, ne kaže on to, ali šta bi bilo kada bi on rekao to, to je skandal, aludirajući na to da mi to zapravo sa ove strane govorimo što je zaista van svake pameti“, ocenila je Riznić u gostovanju na N1. Povod napadima je bio to što je podelila snimak stranice FDU u blokadi, za čiji je kraj deo režimske javnosti protumačio da sapun između muških nogu u zatvoru predstavlja silovanje, dok je u celom spotu predstavljeno kako predsednik Srbije odlazi sa funkcije.
Sve pretnje liče jedna na drugu, svaka je uznemirujuće stravična na svoj način. Ustajete ujutru i pratite svoju rutinu. Kafa vri na ringli, muzika sa Jutjuba odzvanja dok se zajedno sa vama budi topao i vedar dan s kraja avgusta. Po modernoj navici listate društvene mreže i srce kreće ubrzano da lupa, dah postaje kraći i to ne zbog jedne kofeinske doze više. Pritisak u grudima još jedan je od fizičkih simptoma koji bi svako osetio kada bi do svesti doprla upravo pročitana pretnja silovanjem. Kao da to nije dodatno užasavajuće, zaprećeno vam je i da će neko iseći vaš polni organ i njime nahraniti štenad.
Tim rečima svoje prve reakcije opisuje odbornica gradske skupštine Beograda iz redova Pokreta Slobodnih građana, Jelena Banjac, kojoj je ovakva pretnja stigla jednog mirnog letnjeg jutra. Poruka je bila vrhunac svega što je doživljavala nedeljama unazad – hiljade uvredljivih komenatara i poruka na društvenim mrežama koje su joj, kako kaže, upućene zbog cepanja plakata koji veličaju osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića. To je rezultiralo time da se ni dan-danas ne oseća prijatno kada se uveče vraća kući, iako se trudi da je strah, koji razume kao prirodnu reakciju, ne sputava u daljim kretanjima. U tim prvim i dugim danima, ispunjenim svesnim ili nesvesnim razvijanjem scenarija šta bi, kako i gde moglo da pođe po zlu, Jelena nije bila sama i imala je podršku, koju oseća kao najbitniji faktor prevazilaženja straha. Iako po običaju najbliži plaćaju veliki cenu zbog javnog poziva kojim se i ona bavi, u isto vreme su joj, kako to predstavlja, sigurna luka, kojoj je zahvalna na tome. Ipak, bar za odavno uzburkanu srpsku političku scenu u kojoj se na sve, pa i loše, lako navikne, anomalija je da podrška saborcu, još ređe saborkinji izostane, što se u slučaju Jelene Banjac dogodilo. PSG je izdao saopštenje povodom pretnji, šturo napisano i bez pominjanja ni imena ni prezimena svoje gradske odbornice. Oseća da su je stranačke kolege ostavile na vetrometini i podseća ih da se, na kraju dana, liberalne vrednosti brane kroz beskompromisnu borbu za ljudska prava i ravnopravnost, što je u njenom slučaju izostalo. Da nije sve crno, pored porodice, podršku su joj pružile i saborkinje iz feminističkih organizacija, koje su stale uz nju i glasno joj poručile da nije sama, a ta je pomoć, kako je razume, u tom momentu bila ključna, zajedno sa koleginicama i kolegama iz drugih organizacija, kao i poruke podrške na društvenim mrežama.
Na jednoj od njih, Telegramu, dele se privatne i intimne fotografije devojaka i žena, bez njihovog pristanka, osvetnička i dečija pornografija. Članice udruženja Osnažene, mesecima infiltrirane u takve grupe, uspevale su, bar privremeno da ih ugase, ali se te grupe lako obnavljaju, a platforme i nadležni sporo reaguju. Kada se počelo sa razotkrivanjem i izlaskom u javnost, pojavile su se i prve pretnje i to direktno od članova ili administratora tih grupa. „Ne izgleda tako loše“ i „mogla bi da bude silovana“ neki su od dehumanizujućih komentara i direktnih pretnji fizičkim nasiljem koje su upućene Ani Zdravković, jednoj od članica i istraživačica Osnaženih. Svest nekako odbija da prihvati pun kapacitet pretnji i opasnost koju one nose, kaže Zdravković koja se priseća konstantnog skretanja misli u danu po stizanju pretnje i uveravanja da su to samo prazne reči, koje vidi kao primarni mehanizam samoodbrane mozga od stresa. Ali krhki iluzorni zid brzo se raspada i tamne senke slutnje se vraćaju. Bilo da je to izlazak do prodavnice, putovanje gradskim prevozom u kojem je sama sa nekoliko muškaraca, pa i najobičnija poslepodnevna šetnja parkom. Senke prate u stopu i svom svojom silinom nadvijaju se nad već uznemireni um kojem je prećeno. Sledi paranoja. Potencijalni napad se može dogoditi u bilo kom trenutku. Sada? Ovde? Večeras? Za tri dana? Ne mogu da utičem na to. Nikako. Misli se ubrzavaju do iznemoglosti i panika se širi. „To je specifična vrsta psihičkog tereta i terora, ta pretnja iz digitalnog prostora uspeva da u potpunosti okupira moju fizičku realnost i da promeni način kako doživljavam svoje kretanje i bezbednost. Kada su takve pretnje kontinuirane, što je kod mene dinamika koja traje godinama, nasilje postaje konstanta koja oblikuje moj svakodnevni život. Vremenom dođe do izvesne otupelosti, ako na to uopšte čovek može da otupi“, kaže za Radar Zdravković, koja se odmah obratila svojim prijateljima i koleginicama koje su takođe bile meta, što joj je bila primarna potreba u tim trenucima, dok je porodicu svesno isključila iz toga, u želji da ih poštedi straha i nemira.
Očekivano nereagovanje nadležnih
I Ana i Jelena imaju svoja iskustva sa institucijama nadležnim za procesuiranje ovakvih pretnji. Formalno-pravno, mehanizam je jasan, objašnjava Ana – svaka pretnja treba da se prijavi policiji ili direktno VTK-u, a u funkcionalnom sistemu, oni bi hitno identifikovali IP adrese, procesuirali počinioce i time poslali jasnu poruku o kažnjivosti digitalnog nasilja. Međutim, u praksi, taj mehanizam otkaže na samom početku. Iskustva žena pokazuju da se kada prijave pretnje neretko susreću sa ignorisanjem, trivijalizacijom opasnosti i otvorenom sekundarnom viktimizacijom, što pokazuju istraživanja Osnaženih. Dolazi do obeshrabrivanja žrtve i pokazatelja da nasilnici mogu da ostanu potpuno zaštićeni iza svoje anonimnosti.
„Ne izgleda tako loše“ i „mogla bi da bude silovana“ neki su od dehumanizujućih komentara i direktnih pretnji fizičkim nasiljem koje su upućene Ani Zdravković, jednoj od članica i istraživačica udruženja Osnažene
Nije prvi put ni da je Jelena Banjac prijavila pretnje sa društvenih mreža, ali je poruka koju je dobila od N. N. lica najozbiljnija pretnja sa kojom se dosad suočila. Obavila je razgovor sa dežurnim inspektorom, sačinili su izjavu i predala je dokazni materijal. Rečeno joj je da će slučaj biti poslat Tužilaštvu, iako je navela da se oseća veoma ugroženo, naročito jer su neke poruke upućivale na to da pošiljaoci znaju gde živi i gde se kreće, ali nikakva mera zaštite nije primenjena. Do danas je niko nije pozvao povodom ovog slučaja, kao ni povodom desetina prijava koje je podnela mejlom Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal. Nasilje je u ovom društveno-političkom trenutku normalizovano i nekažnjivo i izostankom reagovanja nije iznenađena. Ipak, smatra da je važno da slučaj prijavi kako bi ohrabrila i druge žene da na nasilje ne ćute.
Mračni koridori ljudskog uma
Iz kojih mračnih koridora ljudskog uma dolazi uopšte ideja o silovanju, kamoli o kasapljenju nečijeg polnog organa? Odgovore za Radar daje Dolores Golijan, forenzička psihološkinja. koja kaže da je pretnja silovanjem specifična vrsta nasilne pretnje, jer u sebi objedinjuje fizičko nasilje, seksualnost, poniženje i demonstraciju moći. Za razliku od pretnje batinama ili ubistvom, cilj nije samo da se osoba uplaši fizičke povrede ili smrti, već i da joj se oduzme osećaj kontrole nad sopstvenim telom i seksualnom autonomijom. Silovanje se u takvim porukama pojavljuje kao izraz sredstva agresije, dominacije i degradacije. Tome mogu da prethode intenzivan bes, potreba za kontrolom i osvetom, neprijateljski stavovi prema ženama, ali i prihvatanje mitova o silovanju i drugih stavova kojima se seksualna prinuda opravdava. „Posebno uznemirava kada se pretnja proširi na grafičke opise sakaćenja i dehumanizacije, poput poruke koju je dobila Jelena Banjac, jer se njeno telo tada predstavlja kao objekat nad kojim neko sebi daje pravo da izvrši najbrutalnije nasilje. Takva poruka pokazuje nameru da se kod žrtve proizvedu strah, poniženje i osećaj potpune bespomoćnosti, a istovremeno ukazuje na ozbiljan nivo agresije i neprijateljstva prema konkretnoj osobi“, objašnjava Golijan.
Kada se dublje zađe u forenzičku psihologiju koja je specijalnost Dolores Golijan, sazna se i da ne postoji jedan psihološki profil osobe koja upućuje ovakve pretnje. Iza njih mogu stajati bes, osveta, želja za poniženjem, potreba za dominacijom, zastrašivanjem ili jednostavno želja da se izazove šok i reakcija, posebno kada su poruke namerno napisane tako da ostanu žrtvi u mislima. Društvene mreže pritom stvaraju dodatni prostor za takvo ponašanje kroz fenomen onlajn dezinhibicije: osoba iza ekrana, naročito iza anonimnog ili lažnog profila, može imati utisak da je udaljena od posledica sopstvenih postupaka. Ne vidi neposrednu reakciju žrtve i može poverovati da za napisano neće odgovarati, navodi Golijan, zbog čega ljudi na internetu često izgovaraju ono što verovatno ne bi rekli licem u lice. Kod javnih ličnosti dodatni problem predstavlja činjenica da ih ljudi koje nikada nisu upoznali mogu pretvoriti u metu za projekciju sopstvenog besa, frustracija ili političkih i drugih uverenja. Kada je, međutim, reč o privatnim osobama, posebno treba obratiti pažnju na prethodni odnos sa počiniocem, jer pretnja može biti deo šireg obrasca kontrole, proganjanja ili eskalacije ranijeg nasilja.
Iskustva žena pokazuju da se kada prijave pretnje neretko susreću sa ignorisanjem, trivijalizacijom opasnosti i otvorenom sekundarnom viktimizacijom
Prema istraživanju Ipsosa i Amnesti internešenala, sprovedenom među 4.000 žena u osam država, oko 23 odsto ispitanica navelo je da je doživelo onlajn zlostavljanje ili uznemiravanje, a među njima je 26 odsto doživelo pretnje fizičkim ili seksualnim nasiljem; u SAD taj procenat bio je 29, a u Engleskoj 27 odsto. Istraživanje Ujedinjenih nacija u Srbiji iz 2025. pokazalo je da je gotovo 30 odsto žena doživelo neki oblik digitalnog nasilja, dok je samo oko tri odsto žrtava takva iskustva prijavilo institucijama. Taj podatak, koji prenosi forenzička psihološkinja, ne odnosi se isključivo na pretnje silovanjem, ali pokazuje koliko je veliki jaz između iskustva nasilja i njegovog prijavljivanja. Upravo zato pretnje seksualnim ili bilo kojim drugim nasiljem ne treba posmatrati kao nešto što se može ignorisati, jer osim neposrednog zastrašivanja mogu ostaviti ozbiljne psihološke posledice i, u određenim okolnostima, biti deo obrasca koji vodi ka težem nasilju.
Borba i za buduće generacije žena
Jasnu poruku svim ženama i devojkama šalje Ana Zdravković: nemojte ćutati i normalizovati to što vam se dešava. Zbog učestalosti pretnji dolazi do ubeđivanja kako „to nije ništa“, šale se na svoj račun ili skreću misli koje olakšavaju ostatak dana.
Ako osećaju da je situacija ozbiljna, preporuka je da se jave prijateljima gde se kreću, da ne izbacuju lokacije na društvenim mrežama u realnom vremenu, kao i da obavezno sve prijave i da čuvaju sebe uz oslonac ljudi kojima veruju. Kako više nikome ne bi palo na pamet da tastaturom pretnje pošalje u etar, a kamoli da ih izgovori i ostvari, moraju da se dese ozbiljne promene, kao i za mnoštvo drugih stvari u Srbiji. Potrebne su brže i strože kazne, ali i da javnost imenuje i jasno vidi da su ti muškarci stvarno kažnjeni, kaže istraživačica Osnaženih koja napominje da je bitno i da policija prođe kroz edukaciju kako bi napokon shvatili ozbiljnost ovih pretnji i da prestanu da vraćaju žene sa pričom „samo ugasi internet“, kao da pretnje u fizičkom svetu nema. Uz to je potrebno i da društvo prestane tražiti opravdanja za nasilnike, čime bi i pretnje prestale biti ženska svakodnevnica. Studentkinje, novinarke, aktivistkinje, političarke su posebno targetirane u ovom osetljivom društveno-političkom trenutku jer su odlučile da budu na prvoj liniji borbe protiv nakaradnog sistema, kaže gradska odbornica PSG-a. ,,Tu treba i da ostanemo na prvoj liniji i da ne odstupimo ni milimetar od želje da društvo u kome živimo postane društvo u kome će svaka od nas da se oseća bezbedno i ravnopravno. Strah koji osećamo svakog dana je normalan, ali ne smemo zaboraviti da ova borba nije samo za nas i zbog nas, već i za buduću generaciju devojčica kojoj u amanet želimo da ostavimo ravnopravno i sigurno društvo. Želim da verujem da ćemo u tome zajedno uspeti“, zaključuje Banjac.
Uz veliku sumnju da neko ko bi bilo kakvu pretnju uputio ženi čita ove redove, poruka mora biti jasna, bez obzira na to s koje strane političkog spektra dolazi. Osoba koje je spremna da tako nešto napiše, a kamoli ostvari, i nije muškarac. Naročito ne kakav za sebe misli da jeste, uz iskrivljene slike kakav bi muškarac trebalo da bude. Još manje je čovek.
