20. septembar
Režimske farme botova, sada u jadnom stanju u odnosu na vrhunac njihovog delovanja od pre nekoliko godina, reciklirale su stari tekst jednog svog propagandnog tima o radu Skupštine u Rasejanju i nekoliko nas iz članstva sa malo većim javnim profilom. Izbori su, nervozni su…
Meni se na primer prigovara evropejstvo, antisuverenizam („suterenizam“, čime ga ja smatram) i potpuna ubeđenost da Srbija treba da, prirodno, pripada Evropi.
To se naravno vidi iz svega što pišem i pričam, ne samo u ovoj kolumni, i to je jedina tačna tvrdnja u članku. Za autore teksta, a više ih je, očigledno, to je skandalozan stav. Maltene neprijateljski.
Ali, da li je? Dokazi su drastično na strani utiska da su upravo oni problem društva!
Jedna od ključnih knjiga naše novije istoriografije je i Prebolevanje Evrope Zorana Milutinovića (Geopoetika, 2022), profesora južnoslovenske književnosti i moderne književne teorije na UCL-u u Londonu, člana evropske akademije nauka Academia Europea i vodećeg eksperta za diskurse naših intelektualaca prema Evropi u poslednjih stotinak godina. Pažljivo istražena i detaljno dokumentovana, knjiga esktremno jasno pokazuje na koju stranu su gledali mnogi od naših najvećih umova u periodu između dva svetska rata. I to je, u ogromnoj meri, bila evropska strana.
Evo samo male selekcije onih koji su, kao i ja, ukazujući na svu kompleksnost pojma „Evropa“ i nepostojanje te „idealne“ Evrope u stvarnosti, ipak gledali na taj kontinent i tu „civilizaciju“ kao prostor kome ne samo već nesumnjivo pripadamo, već i treba da pripadamo.
Knjaz Miloš je bio Evropljanin jer je tu tražio uzore za razvitak Srbije i za obrazovanje mladih kadrova. Kao i naši moderni kraljevi. Da pominjemo Teslu, Pupina i Milankovića, naše čuvene slikare i kompozitore i razne druge pisce i naučnike? Vrlo dugi niz Evropejaca
I Dositej i Vuk su bili Evropejci. Isidora Sekulić. Crnjanski, Pekić i Andrić. Slobodan Jovanović, Bogdan Popović, Cvijić, Dvorniković, Skerlić (koji je i sa porodicom pričao francuski), Dučić, Vinaver, Milan Kašanin… Knjaz Miloš je bio Evropljanin jer je tu tražio uzore za razvitak Srbije i za obrazovanje mladih kadrova. Kao i naši moderni kraljevi. Da pominjemo Teslu, Pupina i Milankovića, naše čuvene slikare i kompozitore i razne druge pisce i naučnike? Vrlo dugi niz Evropejaca…
Čak je i Draža Mihajlović bio Evropejac ne samo po francuskom vojnom treningu i britanskim vezama, već i po jezicima koje je govorio i knjigama koje je čitao.
Ne znam da li je propagandnim i budalastim režimskim botovima poznato da je vladika Nikolaj Velimirović – zadrti antievropejac i uprkos svom obrazovanju jedan od talibanskijih likova u našoj istoriji, i kao takav, tragičan primer šta iracionalnost može da uradi čoveku – odabrao Ameriku za svoje izganstvo, smatrajući je zemljom svetskog spasenja zbog sveprisutne pobožnosti u svakodnevnom životu. Tamo je i umro, doduše u ruskom manastiru u Pensilvaniji. Ali ne u Rusiji. Uprkos tome što je Amerika nastala iz Evrope i ustrojila se kao inovativna ekspresija idealističkih principa Francuske revolucije i engleskog protestantizma.
Tako da – istorijski, činjenično i patriotski – svako ko nekome zamera evropejstvo bi mogao da se smatra vandalom Srbije i njene istorije, pljuvačem na skoro sve vredno što smo u toj istoriji imali
Dakle, naša istorija je istorija gledanja ka „Evropi“, čak i kada smo osuđivali njen imperijalizam, orijentalizam i militarizam, njen šovinizam i rasizam, čak i kada smo bili pod njenim udarom, čak i kada nas je Evropa, u raznim svojim formama, bombardovala. Kao što je, još češće nego nas, ne zaboravimo, samu sebe razarala. Čak i u vreme komunističke Jugoslavije (ako računamo i američku alotropsku modifikaciju) Evropa je bila uzor.
Jer idealna Evropa (a ni idealna bilo koja država) nikada nije postojala; postojala je samo ta plemenita ideja – čak samo diskurs ili tendencija – Evrope („istorijska sinegdoha“ iz Milutinovićeve knjige), ali i relativna geografija na kojoj se – možda ništa više od toga? – statistički više nego bilo gde drugde na planeti, uprkos nedostacima i kontradiktornostima, uprkos sopstvenom antievropejstvu, ta ideja mogla videti u praksi. Ta geografija je oduvek uključivala i „filijale“ evropskog duha kao što su Kanada, Australija ili Novi Zeland (i ranije, Ameriku); a sada, ako se Kanada zaista i pridruži kao spoljni član, i mnogo formalnije. Ej, i Kanada hoće sa Evropom, samo nekima „srbskima“ ne valja!
Tako da – istorijski, činjenično i patriotski – svako ko nekome zamera evropejstvo bi mogao da se smatra vandalom Srbije i njene istorije, pljuvačem na skoro sve vredno što smo u toj istoriji imali… Naše najveće snove, najveće umove, najveće aspiracije. Uvek smo gledali u tom pravcu za inspiraciju, to je istorijska činjenica.
Ne bi se kod nas kopalo i trovalo kao sada da smo u Evropi. Jer van nje, kao što reče Francuz Defose za Bosnu u Travničkoj hronici, samo smo „nesavremeno čudovište i svačiji plen“
Suprotnost našem evropskom pripadanju je mračni suteren(izam) nepismenog klero-mafionalizma, Kusturičin podrum iz Podzemlja, samožderuća svest sprženog, sparušenog mozga koji se sve opsesivnije koncentriše na sve manji deo našeg bića i spas traži u fašizoidnoj mistici „milenijalskog“ kulta izopštenosti – a suštinski ropskog vazalstva mračnim diktaturama – umesto u racionalnoj realnosti i partnerstvu sa kontinentom kome već pripadamo. Takva kakva je. Jer je i takva bolja od alternativa.
Ne bi se kod nas kopalo i trovalo kao sada da smo u Evropi. Jer van nje, kao što reče Francuz Defose za Bosnu u Travničkoj hronici, samo smo „nesavremeno čudovište i svačiji plen“.
22. septembar
Ništa tako dobro ne pokazuje da je osnovno tkanje ljudske prirode isto – bez obzira na to šta nam govore šovinisti i rasisti – kao nedavna presuda suda u Hagu Hašimu Tačiju i saradnicima.
Ništa takođe ne pokazuje bolje koliko je Niče bio u pravu svojom mišlju da su najveći neprijatelj istine ubeđenja, ne laži.
Konačno, ništa tako dobro ne pokazuje istinitost izreke da je ono što je za nekoga terorista, za drugoga je borac za slobodu.
Sramota je albanskih studenata, dok se njihove kolege u komšiluku bore za višu civilizacijsku pravdu, da oni protestuju zbog svojih osuđenih ratnih zločinaca. To znači da si isti kao i drugi koji su protestovali zbog svojih, čak i na suprotnoj strani od tvojih. Nema više uzdignute moralne pozicije, nema moralne kompenzacije. Sve što pokazuješ je da si slep kao i tvoji navodni neprijatelji.
Na našoj zvaničnoj strani, presuda u Hagu je uglavnom ignorisana jer bi to sudu donelo moralni kredibilitet koji naši šovinisti nisu u stanju da progutaju. Jer, sutra, neko od “naših” bi opet mogao da bude pod udarom, a opšte je poznato da smo mi nevini i savršeni… Kao i svi drugi oko nas, u svojim glavama.
Sramota je albanskih studenata, dok se njihove kolege u komšiluku bore za višu civilizacijsku pravdu, da oni protestuju zbog svojih osuđenih ratnih zločinaca. To znači da si isti kao i drugi koji su protestovali zbog svojih, čak i na suprotnoj strani od tvojih
Moralne kategorije u glavama običnih ljudi, posebno politički zatrovanih, su kao žvaka: guma za stalno prežvakavanje i rastezanje u svakom pravcu koji podržava ubeđenja. Samo bez osveženja.
23. septembar
Večeras je u legendarnom Barbican-u u Londonu prikazan film bez zvuka – o zvučnom oružju upotrebljenom prema građanima 15. marta prošle godine tokom petnaest minuta ćutnje za žrtve nadstrešnice u Novom Sadu.
Film je otvorio četvorodnevnu retrospektivu radova, pod nazivom Repercussions, poznatog libansko-britanskog umetnika Lorensa Abu Hamdana, dobitnika prestižne Tarnerove nagrade 2019. Hamdan je čudna biljka: pola prestižni umetnik, pola čuveni „audio detektiv“ (private ear) i jedan od najboljih audio forenzičara na svetu.
Pre nekoliko godina osnovao je Earshot, prvu svetsku non-profit organizaciju za audio-forenziku i „audio-pravdu“: istraživanje zvuka u dokumentarnim materijalima kao deo forenzičkih i dokaznih postupaka u situacijama u kojima video-materijali ne postoje ili nisu adekvatni. Nekada, ni sami učenici – a često ni njihovi mobilni telefoni – nisu ništa videli, ali su čuli. I ti zvuci često budu dokaz, posredni i neposredni, samih dešavanja. To su ne očevici, nego „sluhovici“ (earwitness).
Asad je u Siriji upotrebio hemijsko oružje protiv sopstvenog naroda. Naš režim je upotrebio manje letalno, ali perfidnije audio oružje. Ostaje da se vidi da li će deo takozvane „zvučne pravde“ (audio justice) kojom se bavi Lorens Abu Hamdan i Earshot biti i budući zvuk zatvaranja ćelijskih vrata iza onih koji su za ovaj slučaj odgovorni
Večerašnji film – 450XL, po pretpostavljenom modelu zvučnog oružja u Beogradu – bio je uvod u retrospektivu i prikazan je u dva termina istog dana. Kao umetnički projekat, postavka je bila zanimljiva: vrlo emotivna montaža scena iz različitih videa sa ulica Beograda te večeri i citata iz preko tri hiljade pisanih svedočenja građana koji su doživeli zvučni udar, kao i petnaest dubinskih intervjua – sve sinhronizovano sa sa živim izvođenjem muzike specijalno pisane za film. Divna inverzija u kojoj se stari način emotivnog oživljavanja scena na ekranu koristi da bi se oživeo događaj iz naše mračne sadašnjosti.
Kao forenzičari, Earshot su uradili još više: na bazi istog evidencionog materijala, analizom su utvrdili nekoliko stvari koje ne idu u prilog zvaničnoj režimskoj verziji događaja. Pre svega to da reakcija građana u momentu zvučnog udara nije bila posledica panike zbog nekakvih pirotehničkih sredstava, kako je tvrdila zvanična verzija (podržana „izveštajem“ ruske bezbednosne službe FSB). Ljudi su se razbežali, spontano, u sekundi, kao da je Mojsije rascepio Crveno more, iz potpune tišine.
Drugo, značajna većina svedočenja, hiljade nepovezanih ljudi, ukazivala je na iste senzacije i simptome, ne samo „doletajući huk“, već i senzaciju da je zvuk „unutar tela“ i u glavi, da je doživljen telesno, da je „prolazio kroz njih“. Svih petnaest ispitanika iz intervjua su identifikovala ista tri karakteristična zvuka iz biblioteke od 26 audio uzoraka. Još 1,900 svedoka je u pisanim svedočenjima opisalo ista tri zvuka; i iste ili vrlo slične posledice po sluh i telo nedeljama posle toga.
Asad je u Siriji upotrebio hemijsko oružje protiv sopstvenog naroda. Naš režim je upotrebio manje letalno, ali perfidnije audio oružje. Ostaje da se vidi da li će deo takozvane „zvučne pravde“ (audio justice) kojom se bavi Lorens Abu Hamdan i Earshot biti i budući zvuk zatvaranja ćelijskih vrata iza onih koji su za ovaj slučaj odgovorni.
24. septembar
Rasturanje našeg životnog prostora od strane plejade mufljuza unutar i oko režima ne jenjava, čak je utisak da se ubrzava – ako je barem suditi po broju incidenata koji se pojavljuju u vestima.
Najnovija od njih je havarija u Braće Jerkovića, apokaliptični prizor urbanističkog i ekološkog kriminala kojima je Beograd posejan poslednjih godina. Potporni zid gradilišta je popustio i time ugrozio okolne zgrade.
Kada kažemo da je neko mesto „Divlji Zapad“ – u jednom opravdanom ispadu okcidentalizma – mislimo na ovo. Bezobzirna pohlepa, apsolutna nebriga za ljude oko sebe, skoro ravnodušna svirepost, i teška doza nekompetentnosti stvorili su okruženje džungle u kojoj više nije moguće naslutiti odakle dolazi opasnost i odakle će se sručiti nova nevolja. Živimo u urbanom minskom polju napravljenim pohlepom i bezakonjem.
Kriminalizovani investitorski urbanizam, sa dinamikama kao gore, neminovno proizvodi nesreće kao što su stanična nadstrešnica, novi raspadajući autoputevi, opasne pruge i sada skoro redovna urušavanja na novim gradilištima
Građevinski inženjeri koji se ne plaše su brzo reagovali na mrežama i naveli razne razloge zbog kojih se ovakve stvari dešavaju. To da Tehnička kontrola ne kontroliše Projekat za izvođenje (PZI) nego samo Projekat za građevinsku dozvolu (PKD) – po tvrđenjima, da bi se režim pokazao brzim u dodeljivanju dozvola i dosegao neko povoljno mesto na „Doing Business“ listi Svetske Banke – a i svojim mufljuzima ubrzao put do zarade.
To da broj potrebnih ispitnih bušotina na gradilištima nije propisan, pa mogu i da se ne rade ako je neko u blizini već uradio neke. To da inspektori ne smeju ni nos da pomole na gradilištima zaštićenih režimskih „mufljona“. To što je program dokvalifikacije inženjera na Eurocode standarde gradnje kilav. To što razni učesnici u procesu jedni drugima overavaju papire, iako je svima u interesu da se to uradi što brže jer, kinta čeka… To kažu inženjeri.
Kriminalizovani investitorski urbanizam, sa dinamikama kao gore, neminovno proizvodi nesreće kao što su stanična nadstrešnica, novi raspadajući autoputevi, opasne pruge i sada skoro redovna urušavanja na novim gradilištima.
Državi i društvu su urušeni temelji života i potporni zidovi opstanka.
