Država ne mora uvek da zabrani, kazni ili naredi da bi menjala ponašanje. Dovoljno je da jednu mogućnost postavi kao podrazumevanu, drugu učini vidljivijom ili nam kaže kako postupaju naši susedi. Bihevioralne nauke obećavaju javne politike koje mogu biti blaže i pametnije, ali otvaraju i staro političko pitanje – ko definiše „dobar“ ishod i kada pomoć postaje nevidljivo upravljanje?
Političarima je stopa privrednog rasta najvažnije ekonomsko sidro, dok je pojedincima važno da li mogu da izdržavaju porodicu. BDP malo govori o svakodnevnom životu, jer nekada veliki deo ekonomije čini poslovanje tek šačice kompanija
Kai Ruđeri, profesor zdravstvene politike i menadžmenta na Univerzitetu Kolumbija i urednik zbornika Psihologija i bihevioralna ekonomija koji će na srpskom, pod nešto izmenjenim naslovom, objaviti beogradski Klio, proučava kako psihologija može unaprediti javne politike i blagostanje. U svom radu o ekonomskoj nejednakosti tvrdi da se izbori pojedinca ne mogu odvojiti od prepreka koje mu nameće sistem. U završnom poglavlju zbornika predlaže „etički minimum“, po kome bi politike trebalo da teže samo onim ishodima koje bi ljudi i sami želeli.
Upravlja li se Srbijom pametno, proceniće stručnjaci – a blaže zasigurno ne. Nezavisna istraživačka grupa Citizen Lab pri Univerzitetu u Torontu potvrdila je da je telefon jednog učesnika studentskog pokreta bio zaražen špijunskim softverom „Pegaz“. Najmanje 14 osoba iz studentskog pokreta, civilnog društva i opozicije dobilo je upozorenja kompanije Epl da su verovatno bile mete plaćeničkog špijunskog softvera. Ko je stajao iza napada nije utvrđeno, a vlast poriče umešanost. Može li već sama mogućnost nadzora promeniti političko ponašanje građana? I gde, iz ugla bihevioralnih nauka, prestaje podsticaj, a počinje prinuda?
Ljudi privredu doživljavaju kroz sigurnost posla i cenu mleka, jaja i drugih potrepština. Stopa inflacije koja obuhvata širok opseg dobara i usluga malo znači nekome čiji je račun za namirnice porastao mnogo više od opšteg nivoa cena
„Saznanje da nas neko posmatra može kratkoročno promeniti naše ponašanje. Ljudi mogu prilagoditi ono što govore ili pronaći šifrovane načine komunikacije, ali se vremenom navikavamo. Društvene mreže su najočigledniji primer: znamo da se naši klikovi prate i koriste, a ipak se većina nas i dalje ponaša uglavnom kao i ranije. Ključno je pitanje gde uticaj prerasta u prinudu i ko ima korist od toga, te da li je svrha transparentna. Linija povučena sredinom puta ne može nas fizički zaštititi od automobila iz suprotnog smera, ali oba vozača razumeju čemu služi i obojica od nje imaju koristi. Nasuprot tome, algoritam koji nekoga gura ka političkom ekstremu, izvlači podatke ili mu prikazuje sadržaj samo da bi ga naveo da troši novac, služi tuđim interesima. Legitimna intervencija trebalo bi da koristi pojedincu ili javnosti; u suprotnom, ponašanje ljudi menja se zarad tuđe koristi“, ističe Ruđeri.
Bihevioralne nauke stekle su politički uticaj kroz jezik ekonomije, efikasnosti i „podsticaja“. Šta su tim prevodom dobile, a šta izgubile?
Tradicionalna ekonomija dala nam je korisnu polaznu tačku: savršeno racionalnog i potpuno informisanog pojedinca, homo economikus-a. Bihevioralne nauke učinile su odstupanja od tog modela vidljivim i pomogle da ih objasnimo. Pokazale su kreatorima politika da ne moraju uvek povećavati poreze, uvoditi kazne ili trošiti velike svote novca da bi promenili ponašanje. Izgubilo se, međutim, razumevanje da i takve intervencije zahtevaju ulaganje. Možda su jeftinije od izgradnje mosta, ali kreatori politika moraju razumeti živote ljudi, njihove kulturne vrednosti, resurse i okruženje u kojem odlučuju. Prečesto se politika koja je delovala na jednom mestu preslikava na drugo, ili se nekada uspešna taktika, poput slanja papirnih podsetnika, ponavlja i pošto su ljudi već uveliko zatrpani porukama. Bihevioralna politika nije prečica koja nas oslobađa razumevanja stanovništva na koje utiče.
Kada odluke nazivamo „pristrasnim“, prema kom merilu ih procenjujemo? Kada je izbor greška, a kada razumno prilagođavanje teškim okolnostima?
Jedina opšta pretpostavka koju razumno možemo imati o racionalnosti jeste da ljudi žele ono što je najbolje za njih. Teškoća je u tome što „najbolje“ ne znači isto za svakoga. Pristrasnost, kako ja koristim taj pojam, nastaje kada ljudi nenamerno izaberu ishod koji ni sami ne žele. Neko može želeti da štedi, ali izabrati neposrednu nagradu i kasnije se pokajati. Većina ljudi kaže da želi da provodi manje vremena na društvenim mrežama, a ipak nastavlja po starom. Međutim, nepoželjan ishod nije uvek dokaz greške pojedinca. Ljudi možda žele da se odgovorno odnose prema životnoj sredini, ali žive u sistemu u kojem je sve upakovano u plastiku i nema praktične alternative vožnji automobilom. U takvim slučajevima i samo okruženje izbora postaje deo problema.
Politika zasnovana na dokazima, kojom se takođe bavite u zborniku, može nam reći šta deluje, ali ne i kojim ciljevima vredi težiti. Kako stručnost i poverenje javnosti utiču na određivanje tih ciljeva?
Poverenje u rukovodstvo je presudno. Širom sveta opalo je poverenje u političke lidere. Ljudi nekada možda nisu voleli neku vladu, ali su ipak pretpostavljali da ona želi napredak zemlje, bolje škole i više prilika. Ta pretpostavka je oslabila. Stručnost je važna za određivanje ciljeva i izbor intervencija, ali mora dolaziti od glasova kojima se veruje. Ljudi mogu odbaciti dobru politiku samo zato što ne veruju osobi koja je zastupa. Sami dokazi ne obezbeđuju podršku javnosti; uz stručnost mora postojati i poverenje u one koji postavljaju cilj i rade na njegovom ostvarenju.
Bihevioralne nauke pokazale su da se ne moraju uvek povećavati porezi, uvoditi kazne ili trošiti velike svote novca da bi se promenilo ponašanje ljudi. I jeftinije su od izgradnje mostova
Kada se bihevioralna intervencija zaista može preneti iz jednog društva u drugo? Šta kreatori politika moraju razumeti pre nego što pretpostave da će ono što je delovalo u nekom drugom društvu delovati i u njihovom?
Uzmimo kutije za lekove označene danima u nedelji. Ljudi koji uzimaju više lekova svuda se suočavaju sa istim problemom: treba da zapamte koje su tablete uzeli i izbegnu propuštenu ili dvostruku dozu. Kada se i drugo stanovništvo suočava sa istom jasno prepoznatljivom potrebom, intervencija se često može uspešno preneti. Ali okruženje izbora mora biti uporedivo. Politika koja se tiče penzija u Sjedinjenim Državama ne može se jednostavno primeniti u Srbiji jer se sistemi razlikuju. Upoređivanje vaše potrošnje energije sa potrošnjom suseda ima smisla samo ako ljudi neposredno upravljaju svojim računima. U Njujorku je mnogim stanarima grejanje uračunato u kiriju, pa bi povratna informacija o potrošnji morala imati drugačiji oblik.
Osnovna logika može se preneti, ali intervencija se ne može mehanički preslikati. Kreatori politika moraju razumeti resurse stanovništva i okruženje u kojem ono odlučuje pre nego što pretpostave da uspeh na jednom mestu išta dokazuje o drugom.
U knjizi navodite da neka domaćinstva počinju da troše više struje nakon što saznaju da u proseku troše manje od suseda. Da li takva informacija samo otkriva društvenu normu ili je može i stvoriti i postati suptilan oblik disciplinovanja?
Poređenje može stvoriti društvenu normu. Naknade za plastične kese dobar su primer. Posle početnog otpora ljudi su se na njih navikli. Ubrzo bi prizor nekoga ko iz prodavnice izlazi s plastičnom kesom izazvao osudu: možda je zaboravio torbu za višekratnu upotrebu, možda je lenj ili mu nije stalo. Pre te mere plastične kese nisu privlačile pažnju; posle nje dobile su novo društveno značenje. Naknada koja se plaća, na primer za kese, često je premala da bi bila snažan ekonomski podsticaj. Politika deluje delom tako što iznova određuje šta je normalno ponašanje. Isti proces može normalizovati i štetne navike, poput gledanja u telefon dok prelazimo ulicu, samo zato što to rade svi drugi. Informacija o ponašanju drugih može postati merilo prema kojem procenjujemo sebe i druge.
Proučavate „pozitivne devijante“, tj. ljude koji uspevaju u životu uprkos veoma nepovoljnim početnim okolnostima. Kako javne politike mogu učiti od njih, a da njihov izuzetan uspeh ne predstave kao dokaz da sistem, zapravo, funkcioniše?
To je odlično pitanje i takva opasnost je stvarna. Uvek je moguće pokazati jednu osobu koja je uspela i reći: „Ta osoba je uspela, dakle nije problem u sistemu.“ Umesto toga, mi pitamo koliko je više truda osoba morala da uloži od nekoga ko je krenuo sa povoljnijeg položaja. Dvoje ljudi može do istog prosečnog prihoda stići sasvim različitim putevima. U predstojećem istraživanju to predstavljamo krivom u obliku slova S: ljudima iz nepovoljnijih sredina možda je potreban izuzetan napor samo da bi dosegli prosek, nakon čega kriva raste mnogo brže. Pozitivni devijanti treba da nam pomognu da prepoznamo prepreke, a ne da poričemo njihovo postojanje. Cilj je da okruženje prestane da bude ograničavajući faktor u meri u kojoj je danas, tako da izuzetan napor više ne bude neophodan da bi se stiglo do iste tačke.
Širom sveta opalo je poverenje u političke lidere, a ljudi mogu odbaciti dobru politiku samo zato što ne veruju osobi koja je zastupa. Sami dokazi ne obezbeđuju podršku javnosti i zato uz stručnost mora postojati i poverenje u one koji postavljaju cilj i rade na njegovom ostvarenju
Kao jednu od važnih kognitivnih pristrasnosti opisujete „usidravanje“ – sklonost da se previše oslanjamo na prvu informaciju koju dobijemo, iako novije mogu biti preciznije. Može li BDP biti takvo sidro, određujući šta društva vrednuju i primećuju iako ova mera ne uspeva da obuhvati blagostanje većine?
BDP je verovatno najvažnije sidro ekonomskog mišljenja. Kada postane broj koji dospeva na naslovne stranice, sve tumačimo kroz njega: ako BDP raste, pretpostavljamo da ljudima mora biti bolje. Ipak, taj broj može veoma malo govoriti o svakodnevnom životu. Nekada veliki deo ekonomije može činiti poslovanje tek šačice kompanija, kao što je slučaj sa kompanijama Maersk i Lego u Danskoj, iz čega nemamo obaveštenja o tome kako prosečno domaćinstvo živi.
Ljudi privredu doživljavaju kroz cenu mleka, jaja i drugih potrepština, kao i kroz sigurnost svog posla. Stopa inflacije koja obuhvata širok opseg dobara i usluga malo znači nekome čiji je račun za namirnice porastao mnogo više. Liderima je sidro rast nacionalne privrede; pojedincima je važno mogu li da izdržavaju porodicu. BDP može potisnuti te stvarnosti u drugi plan samo zato što je glavni pokazatelj i zato što beleži pozitivan rast.
Pomenuli ste cenu jaja. Koliko koštaju u Americi?
Raspon je ogroman. Najobičnije pakovanje od 12 komada može koštati oko tri dolara, dok jaja iz slobodnog uzgoja mogu ići i do devet dolara. Poslednji put kada sam ih kupio odabrao sam pakovanje od 4,99 dolara i izabrao srednju opciju. To je klasičan primer averzije prema ekstremima: najjeftinija mogućnost deluje neetično, dok najskuplja izgleda kao preterivanje. Tradicionalni ekonomski modeli polazili su od jedne ili dve mogućnosti; danas nam se čini da za sve imamo stotinu opcija.
Da li je toliki izbor problem?
Ogroman, jer ko raspolaže potpunim informacijama? Personalizovani digitalni alati mogu biti korisni ako sužavaju mogućnosti i pomažu mi da prepoznam izbor koji zaista želim. Ali ako me alat samo usmerava ka nečemu za šta kompanija procenjuje da može da me nagovori da kupim, onda mi više ne pomaže. Ponovo se vraćamo na problem prinude…
Uvek je moguće pokazati jednu osobu koja je uspela i reći: „Ta osoba je uspela, dakle nije problem u sistemu.“ Umesto toga, mi pitamo koliko je više truda osoba morala da uloži od nekoga ko je krenuo sa povoljnijeg položaja. Dvoje ljudi može do istog prosečnog prihoda stići sasvim različitim putevima
Zašto su vlade i dalje spremnije da menjaju potrošače nego proizvođače, naročito one velike?
Bihevioralne politike uglavnom su usmerene na pojedince, iako mnogi problemi zahtevaju i da se proizvođači promene. Pravila o plastičnim kesama pokazuju to ograničenje: ljudima su kese i dalje potrebne za kućno smeće, pa možda samo kupe deblje. Ponašanje potrošača se menja, ali potrošnja plastike možda ne opada. Isto važi za šećer u pićima ili korišćenje društvenih mreža: ljudi reaguju na okruženja koja stvaraju kompanije. Tada prelazimo sa bihevioralne politike na regulativu. Politika podstiče ponašanje; regulativa menja odgovornosti i podsticaje proizvođača. Možemo pomoći mladima da bezbednije koriste društvene mreže, ali se moraju menjati i platforme. Održivost može biti marketinški alat; važno je da li kompanije menjaju svoje proizvode i način poslovanja.
Vaše „zlatno pravilo“ kaže da bi politike trebalo da teže ishodima koje bi ljudi i sami želeli. Ali naše preferencije oblikuju državni ideološki aparati poput tržišta i medija. Ko odlučuje koje su odluke autentične i u čemu država nikada ne bi smela da nas usmerava?
Preferencije se mogu veštački oblikovati, pa nijedan zvaničnik ne može jednostavno proglasiti jedne autentičnim, a druge lažnim. Najsigurnija polazna tačka jeste pitanje da li ljudi jasno i dosledno izražavaju ishod koji žele: da budu zdraviji, finansijski sigurniji, odgovorniji prema životnoj sredini ili sposobniji da brinu o svojoj deci. Intervencije zahtevaju poseban oprez kada se tiču duboko ukorenjenih uverenja ili nepovratnih odluka. U nekim sistemima svako je podrazumevano donator organa, osim ako se izričito ne izjasni protiv. To može povećati broj donacija, ali šta ako neko nikada nije razumeo podrazumevanu opciju, a odbio bi je zbog temeljnog ličnog ili verskog uverenja? Lični izbori ne smeju ugrožavati prava drugih; vaše pravo da zamahnete pesnicom završava se pred mojim nosem. Ali kada ljudi razumeju posledice i ipak izaberu drugačije, odluka na kraju mora ostati njihova. Kod pušenja treba pružiti tačne informacije i podržati zdravije izbore, ali na kraju dozvoliti informisanim odraslim ljudima da sami odluče. U suprotnom, podsticaj u privatnom životu prerasta u prinudu.
Veliki deo istraživanja u bihevioralnim naukama finansiraju vlade, korporacije i privatne fondacije, dok digitalne platforme iste alate već koriste za ostvarivanje privatnih interesa. Šta bi to moglo značiti za budućnost demokratije? Mogu li ove metode preoblikovati ne samo ponašanje građana nego i samu demokratiju?
Apsolutno. Bihevioralne nauke nisu novost, ljudi se takvim metodama služe hiljadama godina, pa i da bi druge ubedili da postupaju protiv sopstvenih interesa. Digitalne platforme ih koriste da bi ljude zadržale na mreži i podstakle ih da kupuju. Društvene norme pokazuju koliki je rizik. Otkrili smo da je u jednoj zemlji Centralne Amerike samo manjina plaćala porez. Objavljivanje tog podatka moglo je neplaćanje učiniti normom i podstaći manjinu koja je plaćala da i ona odustane. Znanje koje može ojačati javnu politiku može i oslabiti kolektivno ponašanje.
Pakovanje od 12 komada jaja u SAD košta od tri do devet dolara. Poslednji put kada sam ih kupio odabrao sam pakovanje od 4,99 dolara. To je klasičan primer averzije prema ekstremima: najjeftinija mogućnost deluje neetično, a najskuplja kao preterivanje. Tradicionalni ekonomski modeli polazili su od jedne ili dve mogućnosti; danas nam se čini da za sve imamo stotinu opcija
Opasnost po demokratiju najveća je kada je skriveno ko ima koristi. Intervencija možda nije osmišljena da pomogne građanima, već da na vlast dovede političare koji će zaštititi neku kompaniju i uvećati nečije privatno bogatstvo. Psihologija je ista – promenio se samo cilj. Zato ovi alati sami po sebi neće zaštititi demokratiju. Njihova vrednost zavisi od toga ko ih finansira i koristi, čijim interesima služe i pod kakvim pravilima.
