Kada je ono pre neki dan Ana Brnabić na Pinku poručila da su studenti spremni da ubiju i svoje roditelje da ne bi sutra glasali protiv blokaderske liste, beskrajno pokvarena ili beskrajno tupa, sasvim svejedno, repetirala je pištolj za neku buduću tragediju. Kada je, nema tome mnogo, Darko Glišić poručio roditeljima da ne upisuju decu na blokaderske fakultete, jer će im ih vraćati u kovčezima, geački lukavo izvukao je osigurač iz bombe koja samo što nije detonirala čitavu Srbiju.
I kada od članova Anketne komisije saznamo da je Aleksandar Vučić na dan kada je pala nadstrešnica u Novom Sadu, kineskom ambasadoru obećao da niko iz kineskog konzorcijuma koji je bio glavni izvođač radova neće odgovarati, postajemo svesni jednog sasvim novog tipa varvarstva, koje bi i svog Boga dalo ubiti, a kamoli prineti žrtvu u životima sopstvenih građana, onda kada mu se umešao u dilove, margine i profite.
I sve to uoči ili baš na treću godišnjicu tragedija u „Ribnikaru“, Duboni i Malom Orašju. Ni tada, ni naredne godine u Novom Sadu, kako su tvrdili, sistem nije zakazao. A možda može i tako. Možda je sistem zaista funkcionisao kao podmazan. I to isti onaj nakaradni sistem čiji su temelji udareni još devedesetih godina, pa restaurirani dolaskom radikala na vlast, i čiji se obrasci protežu do danas.
Kada Brnabićeva, Glišić i Vučić budu razumeli da je oružje iz „Ribnikara“ i Mladenovca repetirano pre više od tri decenije i da je svaki metak ispaljen tada putovao te tri decenije i ubijao godinama, da bi ponovo završio u Beogradu i Mladenovcu, da su bageri iz Savamale potkopali i stanicu u Novom Sadu, možda će i shvatiti zašto su nam se desile tragedije. Ko to ne razume, ne samo da ništa ne razume, već ne razume ni matricu sopstvenog opstanka.
Na stranu i to što su Vučić i saosećanje samo tačka susreta jednog tribalnog varvarstva, sve što se kroz poruke režima ovih dana saopštava deo je atmosfere u kojoj argumenti dijaloga nikada nisu postojali, a njihovo mesto oduvek su zauzimali argumenti fatalnog nasilja
Nevolja, međutim, nastaje kada aktuelnu vlast podsetite da su odgovorni za bujanje te mafijaške hidre koja je obesmislila svaku pomisao na pošten život. I tu neće pomoći Vučićeve loše odglumljene dramske pauze, dok njegove falange lome kosti studentima i građanima, dok hapsi najbolje i unapređuje najgore, dok ono malo profesionalnih medija naziva teroristima.
I na stranu sad što su Vučić i empatija tek stvar terminološke zbrke i jezičke i kulturološke barijere na suprotnim polovima sveta. Na stranu i to što su Vučić i saosećanje samo tačka susreta jednog tribalnog varvarstva, sve što se kroz poruke režima ovih dana saopštava deo je atmosfere u kojoj argumenti dijaloga nikada nisu postojali, a njihovo mesto oduvek su zauzimali argumenti fatalnog nasilja.
Zato i prizivaju neke buduće nesreće. I to baš na godišnjicu tragedija koje iz korena menjaju ne samo naš ugao posmatranja, nego i naše živote.
Ono za šta vlast ne haje je činjenica da nam zaoštravanje sukoba – bez obzira na to da li to rade iz gluposti, pokvarenosti, uverenja ili koristi – neće doneti ništa dobro, čak i ako smo potpuno u pravu, čak i ako smo fizički i brojčano jači. Na premisi koja počiva na režimskoj mantri da nesaglasje podrazumeva neprijateljstvo, i koja ne samo da nije umirujuća ni terapeutska, već duboko manipulativna, ne može se graditi budućnost društva.
Na takvoj tezi moguća je samo gola sila. I zato, zbog tog zlostavljanja kojem nas je režim izložio, danas od budućnosti iskreno strahuju i studenti i Vučić i Brnabićeva i Glišić.
Naposletku, zbog svega ovog nad Srbijom lebdi još elementarnija podela, na one koji razumeju šta nas može snaći i one koji pojma nemaju. Na tom konceptu gole sile prete nam tektonska pomeranja, možda ne manja od onih iz devedesetih.
