Dušan Vasiljev je svakako neobična, misteriozna ličnost, pesnik koji je u toku svog kratkog života uspeo da ostavi dubok trag u srpskoj književnosti, pa i to uglavnom posthumno. U tom kratkom životu od svega 24 godine stigao je Dušan i da dobije raznoliko obrazovanje, da učestvuje u ratu, bude deo literarne scene, oženi se. Kada danas prelistate knjigu njegovih pesama, zaista ste iznenađeni raznolikim stilovima, temama, svežinom i dubinom njegove pesničke misli.
Tekst Dunje Matić Misterija Dušan Vasiljev pokušava da taj život, karijeru sagleda iz više uglova. Da odredi fokuse njegovog života, a zatim da sagleda kako su se te čvorišne tačke reflektovale na njegovo pesništvo. To je formalno ostvareno kroz lik Novinara koji ispituje Pesnika i njemu bliske ljude, vraćajući njegov život unazad, od njegove smrti, pa sve do odnosa sa majkom koja je umrla dok je on još bio dečak. U tom flešbeku jednog života, vidimo njegov odnos prema ženama, erosu, ratu, prijateljima, supruzi, majci, svom radu… u režiji Marka Čelebića, taj „predstavljački“ način naracije pokazao se i kao najveći problem, jer kako narativ napreduje komentari, lične opservacije ili jednostavno duhovitosti autorke drame preuzimaju primat te tekst gubi fokus, nit vodilju, postaje u neku ruku proizvoljan, ne znamo kuda ide i šta želi da nam kaže, a sama predstava usled svoje kompleksnosti postaje samozaigrana. Postoje segmenti koji su vrlo uspeli (rat na primer), ali i segmenti opterećeni komentarima i željom da se po svaku cenu nađe referenca na savremenost, kroz jezik, proširivanje i skretanje s teme, promenom tona.
Iako svedena, scenografija Anje Matković je istovremeno vizuelno efektna, značenjski jasna i vrlo funkcionalna. Sve se odvija u jasno omeđenom scenskom prostoru prepunom zgužvanih papira
Iako svedena, scenografija Anje Matković je istovremeno vizuelno efektna, značenjski jasna i vrlo funkcionalna. Sve se odvija u jasno omeđenom scenskom prostoru prepunom zgužvanih papira, što naravno simbolički predstavlja pesnikovo delo, ali od tih papira tokom predstave nastaju i razni „rekviziti“ sa jasnim simboličnim značenjem. U centru scene se nalazi grob koji se vrlo maštovito i jednostavno „rasklapa“ u sto, stolice, kadu, rovove. Ton predstave i igra glumaca su uglavnom povišeni, ponekad bez preteranog razloga. Ta povišenost, prenaglašenost, posebno se odražava u igri Aleksandra Jovanovića koji nas u nekakvom high camp manirizmu vodi kao Novinar kroz predstavu. Joakim Tasić je pun entuzijazma i strasti prema liku koji tumači, te taj zanos, iako na trenutke preteran, s druge strane čini da prenebregnemo izvesne trapavosti mizanscena koji je gledano ucelo vrlo razigran i maštovit. Marko Pavlović takođe donosi jedan smiren intenzitet glumeći kako oca tako i ratnog druga, dok je Jelena Lončar, čini se, pronašla najtačniji ton, kako kod supruge tako i tumačeći lik majke pesnika. Sve u svemu, iako ćete iz ove predstave svašta saznati o životu velikog pesnika, misterija njegovog dela i života neće postati mnogo jasnija. Možda je tako i najbolje.
