Pre deset godina, Donald Tramp je porazio Hilari Klinton i postao predsednik Sjedinjenih Država najvećim delom zahvaljujući kritičkom odnosu prema nepromišljenom Iračkom ratu i političkom establišmentu koji je za njega bio odgovoran. Neokonzervativci pod predsednikom Džordžom Bušom mlađim uvalili su zemlju u nevolju iz koje se bilo teško izvući, rasipajući američku krv i resurse – a Hilari Klinton, u to vreme senatorka, taj rat je podržavala. Tramp je obećao da će Ameriku postaviti na prvo mesto tako što će je držati podalje od skupih „večitih ratova“.
Kada se u januaru 2025. vratio u Belu kuću, Tramp je postao prvi političar u istoriji koji je zahtevao da dobije Nobelovu nagradu za mir. Prošle jeseni tvrdio je kako je lično okončao „osam ratova u samo osam meseci“. Ali nagrada je pripala venecuelanskoj opozicionarki Mariji Korini Mačado. Uvređen time što je ignorisan, Tramp je postao ratni huškač, intervenišući u Venecueli, čijeg je predsednika oteo u januaru, da bi potom zajedno s Izraelom krenuo u rat protiv Irana.
Tramp se naprečac obreo u ratu koji će biti teško okončati, bez jasno definisanih ciljeva i bez druge strategije osim one sačinjene od pustih želja
Čini se da je Tramp pretpostavio kako će eliminacija iranskog političkog i vojnog rukovodstva – prvenstveno vrhovnog lidera Alija Hamneija i figura poput Alija Laridžanija – preko noći srušiti ili neutralisati režim. Kada je Iran uzvratio zatvaranjem Ormuskog tesnaca i napadima na kritično važne infrastrukturne objekte zemalja širom Bliskog istoka, Tramp se momentalno obreo u ratu koji će biti teško okončati, bez jasno definisanih ciljeva i bez druge strategije osim one sačinjene od pustih želja.
I tako se ponovo dogodilo da surove, nemilosrdne realnosti Bliskog istoka u nevolju dovedu jednog predsednika SAD koji je u rat krenuo zavedenom iluzijom američke svemoći. Iranski režim nije se samo pokazao stabilnim, već i uspeo da rat proširi na čitav region – „benzinsku stanicu globalne ekonomije“ – istovremeno ostvarujući i velike dodatne prihode od izvoza sopstvene nafte, jedne od retkih roba koja brodovima još prolazi kroz tesnac. Posledica toga je da američko-izraelska „ekskurzija“ u Islamskoj Republici velikom brzinom prerasla u globalnu ekonomsku krizu i pogoršala raspoloženje američkih birača pred ovogodišnje međuizbore za Kongres.
Iranski režim i dalje je čvrsto u sedlu i ne namerava da diže ruke u znak predaje. Ukoliko preživi sveobuhvatni napad najmoćnije svetske armije i regionalno dominantne sile, pa još zadrži 440 kilograma visoko obogaćenog uranijuma, raketne i ostale kapacitete, to bi za njega predstavljalo trijumf bez presedana.
Isto tako, neuspeh SAD da ponovo otvore Ormuski tesnac i obezbede bezbedan prolaz pošiljki nafte i gasa predstavljalo bi vrlo očigledan poraz, s dalekosežnim regionalnim i globalnim implikacijama. Američki rivali i neprijatelji imali bi dokaz da je hegemon u opadanju, i to bi videli kao zeleno svetlo za upuštanje u vlastite spoljnopolitičke „ekskurzije“ posvuda po svetu.
Poput ukrajinskog rata, i rat s Iranom ukazuje na tekuću revoluciju kada je reč o ratnim tehnologijama i taktikama. Jeftini dronovi, koji se masovno proizvode i na bojište šalju uz pomoć veštačke inteligencije, sada i manjim silama omogućavaju da se suprostave najnaprednijim vojnih tehnologijama zapadnih zemalja ili Rusije. Princip asimetričnog ratovanja, koji je doveo do neuspeha SAD u Iraku i Avganistanu, u slučaju aktuelnog rata važi više nego ikada pre: „Vi možda imate satove, ali mi imamo vremena“.
Pretpostavimo da SAD dožive poraz u Zalivu a iranski režim ostane na vlasti i zadrži kontrolu nad svojim nuklearnim programom. Uticaj Islamske Republike na zemlje u Zalivu bio bi presudno ojačan, a njen stisak oko grla globalne ekonomije postao još čvršći. Ukoliko nastavi s nuklearnim i raketnim programima, to što je Izrael eliminisao iranske proksije u regionu vremenom će biti od sve manjeg značaja.
Evrope što se tiče, ona i dalje insistira na tome da Trampov rat nije i njen. Ali mimo Bliskog istoka, posledice ovog sukoba po Evropu će biti najveće. Kao i u slučaju rata u Ukrajini, i ovaj se odvija na evropskom pragu. Želeli to Evropljani ili ne, uvučeni su u njega. Produžena destabilizacija Bliskog istoka uticaće na njenu bezbednost više nego na bilo čiju drugu. Za razliku od Kine i SAD, Evropa i istočni Mediteran nalaze se unutar dometa iranskih balističkih raketa.
Mimo Bliskog istoka, posledice ovog sukoba po Evropu će biti najveće. Kao i u slučaju rata u Ukrajini, i ovaj se odvija na evropskom pragu. Želeli to Evropljani ili ne, uvučeni su u njega
Trampova administracija u ovaj rat ušla je potpuno ignorišući pouke koje su SAD na težak način stekle u Iraku i Avganistanu, ne pokazujući pritom nikakvu nameru da se koordiniraju s evropskim saveznicima. Istovremeno, znake opadanja američke podrške Ukrajini više nije moguće ignorisati.
U situaciji u kojoj se još jedna opasna geopolitička kriza odvija pred njenim vratima, Evropa se suočava s tim da je potpuno sama. Pouke nedavne prošlosti ni Evropljani ne smeju da ignorišu. Istinska bezbednost zahteva da se uradi ono što je neophodno kako bi i Evropa stekla status suverene sile.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
