Nije toliko davno bio 3. april 2022, kada je Ivica Dačić snuždenog lica „proslavio“ skoro 12 odsto osvojenih glasova na parlamentarnim izborima. Organizacija koja je od dolaska Srpske napredne stranke na vlast bila njen pouzdan saradnik, znao je to Dačić, zaigrala se – još vrele ruske topove u Ukrajini iskoristila je u segmentu političke komunikacije koja naprednjacima tada nije bila dostupna i širenjem putinofilije je na koncu uzela više glasova nego što je smela. Treći plasman značio je poziciju iza SNS-a i opozicione koalicije Ujedinjeni za pobedu Srbije, čime je promenila postizbornu računicu ostalih učesnika. Ne previše, doduše; naprednjaci su sa svojim satelitima i dalje držali i nož i pogaču, i pare za kupovinu glasova i glasačke listiće, uzevši 44 odsto, ali čak 68 poslaničkih mesta manje nego dve godine ranije, kada je, doduše, opozicija izbore mahom bojkotovala.
Prebrodio je Dačić tu indiskreciju, nije da nije, a preživeli su je i socijalisti, makar na papiru. Iz neproglašene reputacione smrti – jer mnogi tako opisuju 6,7 odsto osvojenih glasova u decembru 2023, pa i potonje utapanje u izborne liste SNS-a za potrebe lokalnih plebiscita – socijaliste je nakratko pokušao da izvuče Branko Ružić, političar koji je nakon tragedija u OŠ „Vladislav Ribnikar“, Duboni i Malom Orašju podneo ostavku na mesto ministra prosvete. Govorilo se i o njegovom kapacitetu da partiju istrgne iz zagrljaja mlađeg, jačeg brata, ali osamostaljenje je izostalo. I, ko zna, možda bi kandidovanje Dačića za predsednika Srbije iduće godine zaista umirilo nezadovoljne socijaliste.
Najmoćnija partija u Srbiji imala je manje obzira kada je iz koalicionog okrilja SPS-a preuzela PUPS, partiju koja je pod šapom držala penzionersku bazu birača. Do transfera je došlo 2016, a preletanje Jedinstvene Srbije, uprkos decenijskim trzavicama, nije se dogodilo.
„Strategija Aleksandra Vučića oduvek je bila uništenje višestranačke demokratije u Srbiji. Partije s identitetom ne smeju da postoje. To se odnosi i na naprednjake – njemu bi jak SNS zapravo smetao. Ako se pojavi organizacija koja postaje prepoznatljiva, on će nastojati da je otkupi. Ako u tome ne uspe, napadaće je kao izdajničku. I nikoga se, nakon otkupa, neće odreći, jer u piramidalnoj šemi naprednjačke vlasti svako ima svoju funkciju. Ako bi neko i poželeo da samostalno nastupi na nekim izborima, verovatno bi ostao ispod cenzusa, a za Vučića su to bačeni glasovi“, kaže za Radar Dragan Popović, direktor Centra za praktičnu politiku.
Kome cvetaju crvene ruže
Iako bi čovek rekao da je Srbiji jedna deklarisano socijalistička organizacija i više nego dovoljna – možda i suvišna, budući da od levičarskih znamenja opstaje samo crvena boja – ovdašnju partijskopolitičku scenu godinama krasi i Pokret socijalista, čiji je lider Aleksandar Vulin, jedan od Vučićevih glavnih operativaca i glasnijih proruskih glasnogovornika. Premda je njihovo saopštenje iz kampanje za opšte izbore 2022. bilo krcato navodima o opštinskim odborima koji su nahrupili u Sportski centar „Banjica“, gde je PS organizovao skup podrške predsedniku Srbije, javna je tajna bila da je većina posetilaca imala člansku knjižicu naprednjaka. Ipak, PS opstaje, a njen (ne)zvanični vođa bio je jedini član na visokim državnim funkcijama, od najvažnijih do bezbednosno najosetljivijih.
Listi i dalje aktivnih „prilepaka“ SNS-a valja dodati Srpsku narodnu partiju Nenada Popovića, Stranku moderne Srbije Nebojše Lekovića i Tatjane Macure, Narodnu seljačku stranku Marjana Rističevića, Srpsku levicu koju je, pre učlanjenja u SNS, od Joške Broza preuzeo negdašnji kadar Demokratske stranke, Radoslav Milojičić Kena… Neko se zadovolji ministarskom foteljom, neko poslaničkim mestom, ali zajedničko pobrojanima je da njihove partije imaju zanemarljivu infrastrukturu.
Neki od koalicionih partnera SNS-a došli su pod lupu javnosti upravo zbog kritika na račun trenutnih šefova. SMS je besnela na režim, doduše 2019 (Macura je Vučića čak nazvala „šonjom“), a slično se može reći i za partije koje su od opozicionih perjanica postale organizacije svezanog jezika. Ponegde su na lokalu stupile i u postizborne koalicije, naročito kada je naprednjacima trebala tesna skupštinska većina. Najprepoznatljivija su imena Marka Bastaća i Narodne stranke koju je, nakon odlaska Vuka Jeremića u SAD, preuzeo advokat Vladimir Gajić, čest gost prorežimskih televizija. U neizvesnoj trci tada su zahvaljujući NS-u naprednjaci zavladali u beogradskim opštinama Vračar i Stari grad.
Vučićeva strategija uništavanja višestranačke demokratije u Srbiji podrazumeva da partije s identitetom ne smeju da postoje. To se odnosi i na naprednjake – njemu bi jak SNS zapravo smetao
Dragan Popović
„Uništavanje partijskog života ima čisto praktičnu dimenziju – ako neko negde može da Vučiću pribavi makar i dva glasa, on će to videti kao resurs. Šapić je dobar primer. S druge strane, znamo da ministarka Macura u biračkom telu nema nikakvu težinu, ali istom tom biračkom telu može da poruči da SNS nisu samo presvučeni radikali, nego da njena orbita privlači i liberale“, kaže Popović.
Desni korak ka vlasti
Istini za volju, tamo gde su izbori 2022. za neke bili gorka pilula, uprkos odličnim rezultatima – ili baš zbog njih – za druge su predstavljali odskočnu dasku. Lista Zavetnika je tada osvojila 3,8 odsto glasova, ili deset poslaničkih mesta, a njeno sabotiranje ujedinjene liste desnih partija iduće godine potvrdilo je sumnje u autentično opoziciono opredeljenje. Predsednica te partije Milica Đurđević Stamenkovski, ćerka davnašnjeg člana Srpske radikalne stranke Rajka Đurđevića, u vladi Miloša Vučevića dobila je mesto ministra za brigu o porodici i demografiji. Njihove silne kritike na račun politike SNS-a spram rešenja kosovskog pitanja zaboravljene su preko noći.
Niti su se samo socijalisti zavetovali na vernost naprednjacima, niti su samo Zavetnici prihvatili socijalizaciju s onima koje su do tada kudili. Radikalan zaokret napravili su i – radikali, čiji je lider Vojislav Šešelj od optužbi na račun bivših saboraca Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića da su „prodali veru za večeru“ stigao do tavorenja po studijima prorežimskih medija, gde muti vodu, okaljava neuprljane, napada preminule i čašćava pevače koji su deo mladosti proveli u zatvoru zbog femicida.
„Mislim da Šešelj ima razloga da bude ponosan na mene i sve ljude u stranci. Ovo je bio naš dug prema tom čoveku, to su bili plodovi njegovog rada i njegove političke škole koju sam izučio“, rekao je Nikolić u decembru 2003, nakon što je u prvom krugu predsedničkih izbora pobedio Dragoljuba Mićunovića, doduše uz izlaznost od 38 odsto.
Ako neko može da vlastima pribavi makar i dva glasa, predsednik će to videti kao resurs. Šapić je dobar primer. S druge strane, ministarka Macura u biračkom telu nema težinu, ali može da mu poruči da SNS nisu samo presvučeni radikali, nego da njena orbita privlači i liberale
Dragan Popović
S druge strane, Šešelj je govorio o buntovništvu Nikolića, Vučića i Maje Gojković još od 2004. godine, a od negativnih karakterizacija – Nikolić je pohlepan, Vučić pregladan moći, i tako dalje – prevalio je put do prepuštanja SRS-a, čije je samostalne izborne rezultate prethodnih godina teško naći.
Zanimljiv je slučaj i Srpskog pokreta obnove, čiji višedecenijski lider, Šešeljev kum Vuk Drašković, ume da odapne pokoju kritičku strelu ka Andrićevom vencu i Nemanjinoj 11. U julu 2024. ga je na mestu predsednika partije nasledio Aleksandar Cvetković. Pripadnost naprednjačkoj porodici SPO je već bio dokazao prisustvom dva njihova člana na listi SNS-a za parlamentarne izbore 2023. godine.
Ipak, „obnovaši“ makar i dalje postoje. SPAS Aleksandra Šapića je svoju za srpske prilike pristojnu infrastrukturu, naročito u Beogradu, voljom budućeg, a i dalje aktuelnog gradonačelnika prestonice, pre pet godina i zvanično prepustio naprednjacima.
Slučajevi lokalnih i manjinskih stranaka
Ono što je važilo za bivšeg predsednika opštine Novi Beograd važi i za one organizacije koje su, po uzoru na pokojnog Dragana Markovića Palmu i njegovu Jedinstvenu Srbiju, lokalni politički uticaj pojedinca pretočile u partijsku infrastrukturu bez koje u datim sredinama politički život nije zamisliv. Pa ipak, partije poput Zdrave Srbije Milana Stamatovića, dugogodišnjeg predsednika opštine Čajetina, ne da se nisu utopile u SNS-ov „široki šator“, nego će na predstojećim lokalnim izborima u Sevojnu izaći samostalno.
Ponegde se desi da se lokalno i nacionalno prepletu. Stranka vojvođanskih Mađara Balinta Pastora, recimo, učestvovaće na SNS-ovoj listi na lokalnim izborima u Kuli, premda njen lider veli da je „načelno za samostalan nastup“. Ipak razmišlja praktično – s obzirom na činjenicu da je Mađara u Kuli malo, samostalan izlazak podrazumevao bi i mogućnost da SVM ne uđe u tamošnju skupštinu. Za koga bi to predstavljao veći problem, njegovu stranku ili SNS, koja bi potencijalno ostala bez postizbornih koalicionih partnera, zasebno je pitanje.
Za Šešelja je Nikolić bio pohlepan, Vučić previše gladan moći, ali pre no što je radikale prepustio naprednjacima
Demokratski savez Hrvata u Vojvodini Tomislava Žigmanova je pre dve godine prvi put nastupio samostalno na nekim izborima, i to Somboru, gde je uzela dva odbornička mesta. Žigmanov je ujedno bio „dobri hrvatski ministar“ naprednjačkih vlada.
Lider Stranke pravde i pomirenja Usame Zukorlić nedavno je izjavio da nije zadovoljan četvorogodišnjom koalicionom saradnjom s naprednjacima. Ništa zato, ima drugih partija koje „pokrivaju“ bošnjačke glasače. Socijaldemokratska partija Srbije Rasima Ljajića je na prošlogodišnjim izborima u Mionici nastupila odvojeno, iako se našla na SNS-ovoj izbornoj listi 2023. godine.
Prema rečima našeg sagovornika, stranke s lokalno specifičnom podrškom dobijaju direktive zavisno od mesta i zavisno od slučaja.
„Ni Pastor ni Ljajić ni Stamatović ne odlučuju da li će nastupiti samostalno ili ne. U Sevojnu još ima birača koji ne bi baš glasali za SNS, ali koji nemaju problem da podrže ’Zdravu Srbiju‘, iako će njen lider podršku pretočiti u saradnju s naprednjacima. Ista logika primenjiva je i kod ostalih sličnih organizacija, a siguran sam da će, kada do parlamentarnih izbora dođe, svi stupiti pod isti široki šator“, zaključuje Popović.
Deluje da vladajućoj partiji svako daje prema sopstvenim mogućnostima, a da ona od svakoga uzme prema sopstvenim potrebama. A potrebe su sve veće…
