Protesti zbog iskopavanja litijuma poslednji su u nizu okidača nagomilanog nezadovoljstva nezanemarljivog dela građana Srbije. Ujedno su i među najozbiljnijima – nisu vlasti projekat Jadar, uostalom, dugo skrivale od javnosti da bi odmah u junu, posle lokalnih i ponovljenih beogradskih izbora, pokušale da njegovu realizaciju predstave kao veliku pobedu svoje politike. Ispostaviće se, neuspešno. Makar zasad.
„Možemo da kažemo da krizni PR sad već više rukovodi vlastima nego što vlasti rukovode njime. I dobro je što je tako, jer stvara prostor za dijalog koji smo dugo očekivali, a koji je izostajao, ako se to dijalogom može nazvati. Više je to jedna vrsta ultimativnog zahteva za promenama. Tema je litijum, a zapravo briga o našem okruženju, i tu nema podele, jer razgovor o budućnosti isto je što i razgovor o tome gde ćemo svi živeti. Lako je pohlepi pojedinaca dati još jedan krug, kao i zaslepljenosti gotovo čitavog društva, koje je tako usmereno. Ipak, neko tom budućnošću mora upravljati, i to na način koji nam dopušta da verujemo da je svetlija nego što inače o njoj mislimo. To može neko ko je ne samo politički i moralno odgovoran, već i istinski brine o zemlji u kojoj će živeti. One koji žele da iz zemlje pobegnu svakako nije briga šta će se s nama, ostalima, desiti“, kaže za Radar Zoran Hamović, glavni urednik i direktor izdavačke kuće Klio, predsednik Političkog saveta Pokreta slobodnih građana.
Pribeglo se i oprobanim tehnikama, pa se ponovo priča da se predsedniku Srbije radi o glavi. Kao konspirator se pominje Dragan Šolak. Zašto je vlastima lakše da pričaju o referendumima i mogućim atentatima, performativno „odu“ u narod, ali ne i da se upuste u politički dijalog?
Jer ga nikad nismo imali. U svakoj uređenoj zemlji, opozicija treba da bude konstruktivna, njeni predlozi treba da popravljaju vlast, a ne da se protiv nje bore. Došli smo do crno-belog filma u kojem imamo neprekidan sukob koji nimalo nije plodotvoran, ni za jedne ni za druge, a ponajmanje za građane. Stvorena je atmosfera velikog nepoverenja zato što niko ne gradi društvo, već ga svi uspešno razgrađuju. U uslovima zarobljenih i privatizovanih institucija, za konstruktivan dijalog nema mesta – opozicija nema s kim da razgovara. Zato imamo odlazak u odabrani narod, performans s ciljem da se prikaže dobra volja i neutrališe nezadovoljstvo, da se ukaže odakle dolazi opasnost i preporuči zbijanje redova naroda i vlasti, odnosno nosioca vlasti.
Više puta je od 2016. predsednik posegnuo za istim obrascem – delegitimisati masovne demonstracije, a onda reći da će se razgovarati s građanima, ali ne i „lopovima iz opozicije“. Da li ovakvi manevri umiruju postojeće nezadovoljstvo?
Nisam siguran. Reč je o manipulativnim aktivnostima u kojima se razlozi i smisao uličnog bunta obesmišljavaju. Pažnja javnosti medijski se usmerava na „neprijatelje“ koji su demonstracije organizovali. Defokusiranje problema jeste jedna od važnih alatki vlasti u komunikaciji. Nešto što je potpuno beznačajno se u javnosti naduva da zaliči na veliki problem, a s druge strane se ozbiljni problemi umanjuju. Kad o problemima može da se razgovara, može se doći i do nekog rešenja. Sadašnjim vlastima javni dijalog o rešenjima nije potreban, već manipulativni prostor za nametanje „rešenja“ koja su drugo ime za alhemiju preinačenja privatnih interesa u javne ili državne. Stoga nije prirodno da u tom procesu učestvuju „lopovi iz opozicije“.
Defokusiranje problema jeste jedna od važnih alatki vlasti u komunikaciji. Nešto što je potpuno beznačajno se u javnosti naduva da zaliči na veliki problem, a s druge strane se ozbiljni problemi umanjuju
Duga je lista neprijatelja – od Dragana Đilasa, Saše Jankovića i Sergeja Trifunovića, preko Sava Manojlovića i Vuka Jeremića, do Aleksandra Jovanovića Ćute i mnoštva drugih… Funkcija državnog neprijatelja je večna, a njeni vršioci se smenjuju. Šta ih kandiduje?
Ideja o sigurnosti pobede. Napad je najbolja odbrana. Proglase neprijateljem naroda nekoga ko se, realno govoreći, nikakvim neprijateljstvima niti bavi, niti ima tu potrebu i kapacitet, a uz to javnost medijski zasipaju lažima o njemu i tabloidima oblikuju njegovu „negativnu harizmu“ u društvu, kako bi se stvorio utisak ravnopravnosti moći. Tako kroz „fer odbranu“ od ravnopravnog neprijatelja medijski održavaju sopstvenu važnost. Toliko se sigurno osećaju da dežurnim neprijateljima mogu da se bave olako. Ponekad imam utisak da sede u kafani i prave šale. I državu samu i upravljanje njom posmatraju kao kafansku priču. Nama bude teško da uopšte pomislimo da je to taj nivo neozbiljnosti, ali kada pogledate profile, obrazovanje i kapacitete tih ljudi, lako je poverovati da oni iz kafanske priče i ne izlaze…
Više nego ranije, čini se da su vlasti počele da prorežimske medije koriste kao ispostavu za svoje odnose s javnošću. Koju funkciju imaju glasila koja u ovim okolnostima tek prenose, neretko na isti način, reči predsednice Skupštine, predsednika Srbije, članova vladajuće koalicije?
Učestvuju u kampanji koja neprekidno traje. To nisu prorežimski mediji, to su prorežimski arsenali oružja kojima se vlast služi. Od oruđa za komunikaciju, mnogi mediji su postali oružje za neutralisanje zdravog razuma. Više ne moramo da izlazimo na bojno polje s kopljima i pištoljima, ovako je mnogo ubojitije. U oblikovanju poželjne javnosti, nijedna sekunda ne sme da bude prepuštena neprijatelju. Prostor za slobodno i kritičko izražavanje suštinski ne postoji. Nema medija koji ga omogućavaju, a koji pokrivaju dovoljno široki javni prostor. Suprotstavljanje stvaranju dirigovane javnosti je utoliko teže. Jer, neko je vlasnik tog medijskog oružja, a neko je vlasnik vlasnika. Ni novinari ni njihovi gosti ne mogu da slobodno biraju teme i o njima govore. Neko ih je postavio, ili, da budem precizniji, kupio, autocenzura radi svoje… Nemoguće je da vaše kolege drugačije interpretiraju ili tumače reči predsednice Skupštine, predsednika ili bilo koga iz redova vladajuće koalicije. Za biltensko izveštavanje nisu neophodna pouzdanost i istinitost, dovoljna je agresivna rutina.
Neko je vlasnik medijskog oružja, a neko je vlasnik vlasnika. Ni novinari ni njihovi gosti ne mogu da slobodno biraju teme i o njima govore. Neko ih je postavio, ili, da budem precizniji, kupio
Predrag Sarapa je pre desetak godina, recimo, u jednom intervjuu dao vrlo preciznu dijagnozu društveno-političke situacije pod SNS-om, da bi potom prešao u njihov tabor. I nije jedini. Da li su i kako znali da će taj tabor biti pobednički?
Pre bih to pripisao nekoj vrsti odabrane, svesne naivnosti. Period o kojem govorite mogli bismo nazvati vremenom prvobitne medijske akumulacije i divljeg partijskog kapitalizma. Nisu bile skromne ni želje, ni obećanja ljudi tek pridošlih na vlast, kao ni moć koju su dobili. To im je omogućilo brzo zaposedanje najvećeg broja medija u Srbiji. Objektivno informisanje, priče o velikim političkim i društvenim idejama, obrazovni programi, kultura, zamenjeni su retardizujućim programima rijaliti usmerenja. Mnogi novinari prešli su u „novinare“ i pristali da rade u takvim pobedničkim uslovima novostvorene medijske zajednice. Dakle, znali su šta čine, a kako su sebi i drugima objašnjavali svoju odluku, to i nije više važno… Oni su sada delovi pobedničke mašine.
Da li vas je iznenadilo postavljanje bivše premijerke Ane Brnabić na mesto predsedavajuće Narodne skupštine, institucije u kojoj bi dijalog trebalo da se odvija?
Nema tu velikog iznenađenja, ali možemo da pokušamo da shvatimo razloge takve i sličnih odluka. Krug onih na koje se prvi čovek može oslanjati nije tako veliki. On ne traži sposobne ljude i ljude s kvalifikacijama, nego one koji su mu odani i u koje ne želi da sumnja. Potrebni su mu bespogovorni izvršioci odluka, budući da je predsednik Srbije jedina institucija, jedini organ koji funkcioniše. Drugo, svi ti ljudi iz njegovog okruženja imaju određenu vrstu greha, nedostatka ili problema sa kojim su ili zbog kog su i ušli u partiju, od Srpske radikalne stranke do Srpske napredne stranke, i u vlast, pomoću kojeg ih on kontroliše. To je zagrljaj iz kojeg nema izlaska. On je vlasnik njihove sudbine, jer na raspolaganju ima ono što oni nemaju, a žele. Oprašta im manjkavosti i daje im mogućnost da u društvenom životu učestvuju s privilegijama koje ne bi mogli ni da zamisle, da su ostali na nekim ranijim pozicijama. Naprosto, daruje im društvenu važnost – koja im ne pripada. Stoga prvi čovek dobija mrežu odanih izvršilaca koja radi vojnički pokorno i disciplinovano.
Krug onih na koje se prvi čovek može oslanjati nije tako veliki. On ne traži sposobne ljude i ljude s kvalifikacijama, nego one koji su mu odani i u koje ne želi da sumnja. Potrebni su mu bespogovorni izvršioci odluka, budući da je predsednik Srbije jedina institucija, jedini organ koji funkcioniše
Da vam je neko 2007, pre nego što će SNS nastati odvajanjem od SRS, rekao da će 2024. vladati u koaliciji sa Socijalističkom partijom Srbije, šta biste rekli?
Možda ću vas iznenaditi, ali to mi nije delovalo nemoguće. Komunikacija koju je uspostavljala Demokratska stranka sa Zoranom Đinđićem na čelu i svi okupljeni oko nje bila je usmerena ka razvoju i zahtevala od ljudi da više rade na sebi, pa samim tim i na unapređenju društva. SPS se zamorio od romanse sa demokratskim optimizmom. Priklonio se pragmatičnijem modelu populističkog vladanja i uređivanja društvenih aktivnosti. SNS ne traži nikakav stvarni trud, zalaganje i razvoj, već se služi najdelotvornijim oblicima podsticaja, komunicira koruptivnim metodama i alatkama koje ih upotpunjavaju. Jedan sendvič i jedna crvena, to je tačno programirano za određenu, najširu društvenu grupu kod koje ta vrsta komunikacije uvek uspeva. S intelektualcima je malo drugačije. Uzima se jedan po jedan, korumpira se na različite načine. Akademska zajednica u priličnoj meri ćuti. Litijum je uspeo da probudi jedan deo savesnijih intelektualaca, ali i dalje ima onih koji ćute. A njihovo ćutanje je odobravanje, što za budućnost može biti veoma opasno.
Na protestima je nepoverenje u opozicione partije dovoljno veliko da je njihovo članstvo poželjno samo u svojstvu demonstranata. Dobrom delu birača se čak čini da je trenutno veća politička odgovornost na opoziciji nego na vlastima, jer od njih znaju šta da očekuju?
Opozicija je uglavnom sačinjena od građana koji ne žele da dopuste da njihova prava budu ugrožena i zloupotrebljena. Pobunjeni pojedinci našli su se u pokretima koji su digli glas za zaštitu javnog interesa i raspoloživih društvenih i prirodnih resursa zemlje. Malo je onih političkih organizacija dužeg trajanja, koje raspolažu ozbiljnom infrastrukturom i koje mogu da širom Srbije stvore željeni komunikacijski prostor sa građanima. Očekivati od opozicije više nego od vlasti posledica je zamene teza. Opozicija je preuzela odgovornost u skladu sa svojim kapacitetima i brojem ljudi koji žele da budu aktivni u društvenom životu, a koji žrtvuju više od svog vremena. Primedbe su dobrodošle i ne mislim da u opoziciji postoji neko ko neće primiti konstruktivnu kritiku. Kada čujem da u Srbiji nema ozbiljne opozicije, da nema lidera, uvek kažem da to nije tačno. Postoje nosioci drugačijih ideja, mladi daroviti ljudi, koji upravo sazrevaju, postaju ozbiljni i odgovorni političari. Ne bih bio nestrpljiv.
Posetu direktora CIA Vilijema Bernsa Beogradu vlast je prećutala, iako je predsednik ranije govorio da prestonica Srbije liči na Kazablanku…
Svaki gost sa dobrim namerama je dobrodošao. Ali budući da nemamo informacije zbog čega je dolazio, ostaje prostor sumnje i nagađanja. Razumećete razloge, meni je mnogo bliže i više bih voleo da nam dolaze umetnici i naučnici, pravi poslovni partneri, a ne lažni investitori i politički nalogodavci. Ovakva poseta nam ukazuje da Srbija trenutno nije mesto atraktivne kreativne energije, već zona povišenog rizika, pa je logično da je posećuje neko ko donosi upozorenja ili zahteve. Beograd sada možda i jeste Kazablanka, mesto gde se razni ljudi okupljaju kako bi razmenili važne informacije. Nažalost, nećemo znati blagovremeno da li je reč o dogovorima i poslovima koji su dobri za nosioce vlasti, ali ne i za interese zemlje i svih građana. Osećam posebnu nelagodu zbog tragikomične situacije kad predstavnici vlasti optužuju lidere i istaknute članove opozicije da su strane sluge i plaćenici, neprijatelji naroda i države itd…
Da li će pitanje eksploatacije litijuma moći da ujedini opoziciju u političkoj artikulaciji, što je u maju i junu, nakon raskola po pitanju izlaska na izbore, delovalo nemoguće?
Verujem da može, ali bih više voleo da mogu da kažem da će tako sigurno biti. Imali smo prilike da vidimo da opozicija jeste u stanju da se ujedini, ali treba imati u vidu da se stvari ne mogu na silu gurati. Veštačko ujedinjavanje ne donosi poželjne i dugotrajne plodove. Insistiranje na ujedinjavanju po svaku cenu potencijalno je štetno. Ljudi koji se bave politikom imaju odgovornost da razmišljaju dugoročno, planiraju i sprovode svoje zamisli. Stoga se naredni period može smatrati vremenom sazrevanja i konsolidacije opozicije.
Veštačko ujedinjavanje ne donosi poželjne i dugotrajne plodove. Insistiranje na ujedinjavanju po svaku cenu potencijalno je štetno. Ljudi koji se bave politikom imaju odgovornost da razmišljaju dugoročno, planiraju i sprovode svoje zamisli
Klio postoji od 1990. godine i kao osnivač izdavačke kuće prisustvovali ste raznim lomovima i promenama. Kako ocenjujete izdavačko tržište danas u odnosu na ranije periode?
Kao redakcija trudili smo se da razvijamo društveno angažovanu kuću. Kao odgovor društvenoj konfuziji devedesetih. Svoj zadatak videli smo u intelektualnom mentorstvu i podsticaju slobodnim i samostalnim građanima. Oblasti kao što su prevedena proza, esejistika, studije kulture, istorije, teorije i istorije umetnosti, studije medija, psihologije, teorije obrazovanja, kao i marketing i menadžment u kulturi bile su predstavljene literaturom koju smo prevodili s različitih jezika. Nova i drugačija iskustva, potrebna u formalnom i neformalnom obrazovanju, određivala su našu trodecenijsku izdavačku politiku. A evo i odgovora na vaše pitanje, koji vam se sam nameće. U društvenom ambijentu u kome je najveći broj političara dobio diplomu na poklon ili je kupio, fakultet i srednju školu završio za godinu dana, a mnogi su doktorat stekli za nekoliko dana, teško je motivisati mlade ljude da svoje vreme posvete čitanju i učenju. Evo primera, promena na tržištu – jedna moja prijateljica je svojevremeno iz državne gimnazije prešla da radi u privatnu, a kada sam je sreo oko pola godine kasnije, rekla mi je da se vratila u državni sistem. Na pitanje zašto, rekla je da nije znala šta znači privatna škola – dolasci roditelja koji prete i bezmalo sami daju ocene svojoj deci. Sada vidimo da je taj model prepisan i na državno školstvo. To niko nije mogao da pretpostavi. Dakle, sve su to promene koje ugrožavaju ono što vi nazivate izdavačkim tržištem. Antiintelektualna atmosfera potiskuje kulturne i obrazovne prakse u kojima naša izdanja žive. Ne zaboravimo i onaj nezaobilazni faktor političke diskriminacije i stvaranja tržišnih privilegija za odabrane, koji dodatno remeti i otežava naš položaj. Ali naš status je i naš zadatak, borba i nepristajanje na takve okolnosti, iniciranje promena i nastavak delovanja Za one koji misle svojom glavom i idu napred (slogan izdavačke kuće Klio, prim. aut.).
Da li zbog toga što ste predsednik Političkog saveta PSG vaše poslovanje trpi?
Sam sam preuzeo tu vrstu odgovornosti. Voleo bih da mogu da kažem da ne trpi. Ali to spada u grupu životnih i profesionalnih izazova, koje sam već iskusio i uvežbao. Najvažnija podrška su naši čitaoci, saradnici i prijatelji kuće.
