U naredne četiri epizode Radar Forum biće posvećen dešavanjima u svetu i gde se Srbija u tim okvirima zapravo nalazi. Domaćin Boško Jakšić, veteran spoljnopolitičkog novinarstva, u prvoj epizodi ugostio je Draganu Filipović, karijernu diplomatkinju i nekadašnju ambasadorku Srbije pri Savetu Evrope.
Sagovornici su temeljno analizirali trenutne svetske potrese – od Trampovih pretenzija na resurse i suverenitet koji geopolitiku svode na “pijacu”, preko potpunog sloma međunarodnog poretka građenog od 1945. koji Evropu ostavlja kao najveću žrtvu prinuđenu da se između tri imperije probudi ili nestane, pa sve do unutrašnje erozije srpskog diplomatskog aparata.
Na početku razgovora, kritikujući dugu istoriju urušavanja diplomatije, od Miloševićevog nepoverenja u sopstvene kadrove do današnje potpune politizacije, ambasadorka Dragana Filipović ukazuje na opasan gubitak kontakta sa realnošću koji je nastao onog trenutka kada je Srbija poverovala da i dalje može da igra ulogu globalnog faktora kakav je bila Jugoslavija.
Srbija nije Jugoslavija, niti da može i treba da vodi takvu politiku. Kod većine naših političara stalno je prisutna potreba da učestvuju u globalnim dešavanjima za šta nam više nije ni mesto ni vreme, čime smo izgubili kontakt sa realnošću. Prvo što u budućnosti mora da se desi jeste da se Ministarstvu spoljnih poslova vrati ugled
„Nakon raspada Jugoslavije, Ministarstvo spoljnih poslova se poslednje devastiralo jer su službe po inerciji još uvek radile, ali se tada javio problem poverenja političkih aktera u karijerne diplomate. Do današnjeg vremena došlo je do potpune politizacije profesionalne strukture, uz matricu gde se ambasadorska mesta dele kao nagrade, dok je u ozbiljnim državama taj procenat minimalan. Sledeća boljka je što mi nikako nismo mogli da shvatimo da Srbija nije Jugoslavija, niti da može i treba da vodi takvu politiku. Kod većine naših političara stalno je prisutna potreba da učestvuju u globalnim dešavanjima za šta nam više nije ni mesto ni vreme, čime smo izgubili kontakt sa realnošću. Prvo što u budućnosti mora da se desi jeste da se Ministarstvu spoljnih poslova vrati onaj ugled koji zaslužuje diplomatska služba kakvu smo nekad imali.”
Slom starog poretka
Filipović dalje podseća da međunarodno pravo nikada nije bilo savršeno primenjivano, ali da je postojala makar zajednička svest o njegovoj vrednosti. Danas ni toga nema. Velike sile, kaže ona, zaobilaze institucije jer su im “trome” ili jer im jednostavno više nisu potrebne.
„Taj novi poredak se bazirao na Ujedinjenim nacijama, na međunarodnim dokumentima i sporazumima koji su postali važeći za većinu. Mi se sada nalazimo u vremenu gde se međunarodno pravo i odnosi suočavaju sa promenom sveta, sa zaobilaženjem tih dokumenata, povelja i Saveta bezbednosti. To je zato što su te organizacije postale potpuno trome, nisu se prilagođavale i birokratizovale su se do te mere da prosto nisu mogle da reaguju. Njihov najveći problem je priorizacija – ne možete da se bavite stotinama tema ako hoćete da budete efikasni. To nas je uvelo u situaciju da je order (red) postao disorder (nered). Od nečega što se podrazumevalo, sada vlada pravo sile i pravo jačega, s tim što je važno konstatovati da, bez obzira što još nema novog poretka, on nastaje.“
Dakle, zaboravite na Povelju UN i međunarodno pravo. Današnja globalna mapa više liči na mapu Monopola nego na plodove vestfalskog nasleđa. Kako je Jakšić to opisao “od peska Bliskog istoka do žitnica Ukrajine i ledom okovanog Grenlanda”, svet se deli na tri imperijalne sfere – američku, rusku i kinesku – a, kako dodaje, ostatak sveta ne postoji.
Mi se sada nalazimo u vremenu gde se međunarodno pravo i odnosi suočavaju sa promenom sveta, sa zaobilaženjem dokumenata, povelja i Saveta bezbednosti. To nas je uvelo u situaciju da je order (red) postao disorder (nered). Od nečega što se podrazumevalo, sada vlada pravo sile i pravo jačega
„Funkcija ostatka sveta u takvom nekom novom poretku je da sluša šta kažu njegovi gospodari. Pre svega Tramp komanduje i traži bezuslovnu poslušnost, kakvu zahtevaju i autoritarci kakav je Putin ili kakav je Si Đinping. Dakle, sloboda je ugrožena. Prvo se govorilo o krizi liderstva, pa o krizi politike, a sada prisustvujemo krizi demokratije koja je globalnog karaktera. Frensis Fukujama je očigledno pogrešio kada je predviđao da će poredak liberalne demokratije i slobodnog tržišta večno vladati. Nobelovac Džozef Stiglic je nedavno izjavio da ako je ono bio kraj istorije, sada ulazimo u eru kraja progresa.”
Evropa: Buđenje ili nestanak
Opisujući položaj Evropske unije u svetlu povratka desnice i Trampove politike, sagovornici ocenjuju da je Evropa postala najveći gubitnik aktuelnih geopolitičkih potresa. Dok je nekada, kako kažu, uprkos ograničenom uticaju, bila nezaobilazan sagovornik za stolom gde se odlučuje, ona se danas suočava sa brutalnim i uvredljivim odnosom iz Vašingtona koji podriva i temelje NATO saveza. Ipak, Filipović ostavlja prostor za optimizam, uzdajući se u američke institucije.
„Tramp se prema Evropi odnosio uvredljivo, brutalno i vrlo direktno, zbog čega se ona prvi put posle Drugog svetskog rata našla u situaciji da je ugrožena od svog saveznika, od nekog ko je imao najveći udeo u NATO. Evroatlantski odnosi naznačavaju potpuni raskol, ali ja nisam takav pesimista jer u Americi institucije još uvek funkcionišu. Kongres i Senat jesu institucije koje mogu da vrše korekciju takve politike i oni to već rade. Trampa može zaustaviti njegova unutrašnja situacija – ako dođe do ekonomske krize ili problema sa imigracijom, to su njegovi najveći neprijatelji.“
NATO će prestati da postoji ovakav kako ga poznajemo. Sam Tramp je rekao da zemlja koja treba da bude stožerna jeste Nemačka, koja se sada enormno naoružava i vrlo brzo će dostići nivo da bude kredibilna vojna sila. EU sada jasno vidi da mora sama o sebi da brine i moraće da povuče određene rezove
Ona u nastavku razgovora predviđa kraj NATO-a kakvog poznajemo, uzdizanje Nemačke kao nove vojne sile i unutrašnje redefinisanje EU.
„Tramp i njegovo okruženje smatraju da Amerika može sve sama i da im ne treba da finansijski ulažu u tu organizaciju, niti da imaju mnogo koristi od toga. Mislim da će NATO prestati da postoji ovakav kako ga poznajemo i da će se transformisati. Sam Tramp je rekao da zemlja koja treba da bude stožerna jeste Nemačka, koja se sada enormno naoružava i vrlo brzo će dostići nivo da bude kredibilna vojna sila. EU sada jasno vidi da mora sama o sebi da brine i moraće da povuče određene rezove – konsenzus više neće moći da funkcioniše. Biće tu nekoliko krugova država, to jezgro EU, uz neisključenu mogućnost da će možda neko još da izađe, ali ono što je suština – Evropa će morati da se transformiše na neki način. Ne zato što želi mnogo, nego što mora.”
Komentarišući pretvaranje globalne politike u puki „biznis plan“, sagovornici primećuju da velike sile trenutno vrše brutalno pozicioniranje na ključnim teritorijama, sugerišući da će se tek nakon te raspodele plena početi sa osmišljavanjem neke trajnije politike.
„Čitava politika, posebno američka i Trampova, svodi se samo na profit i na dolar. Tramp je spreman da proda Ukrajinu, ali se prethodno osigurao ugovorom o retkim mineralima, čeka da se Rusiji ukinu sankcije jer tu vidi mogućnost saradnje, Venecuela je priča o nafti, Grenland o retkim mineralima. Ima mnogo razloga da pomislimo da je biznis pre politike. Moj utisak je da se trenutno vrši zauzimanje pozicija i teritorija u ključnim delovima sveta od strane velikih sila i da će se tek onda, kada se biznis tu dodirne, zapravo osmišljavati nekakva politika. Vrlo je prosto sa Trampom, on čovek želi da ostavi trag u istoriji. Njegova metoda da osvaja svet, potpuno je brutalna i otvorena. Faktički, legalizuje krađu nečije teritorije, a onda kažete to je biznis.“
Međunarodno pravo je uvek bilo dogovor velikih sila, ali je postojao okvir koji se poštovao. Sada se on ne poštuje, a velika trojka međusobno toleriše to nepoštovanje. Ovogodišnji moto Davosa, „duh dijaloga“, potpuno je bizaran kada vam je glavni gost Donald Tramp, čovek koji ne trpi dijalog i koji hoće da komanduje
Osvrnuvši se na Davos, Filipović i Jakšić ocenjuju da je ovogodišnji skup ogolio krizu svetskog dijaloga, pretvorivši se u pozornicu na kojoj Donald Tramp otvoreno demonstrira silu nad ostatkom sveta.
„Međunarodno pravo je uvek bilo dogovor velikih sila, ali je postojao okvir koji se poštovao. Sada se on ne poštuje, a velika trojka međusobno toleriše to nepoštovanje. Ovogodišnji moto Davosa, ‘duh dijaloga’, potpuno je bizaran kada vam je glavni gost Donald Tramp, čovek koji ne trpi dijalog i koji hoće da komanduje. On dolazi kao gospodar zapadne hemisfere i drži slovo po modelu svog rijaliti šoua: ‘Ja otpuštam, ja zapošljavam’“, kaže Jakšić.
Njegova sagovornica dodaje da za Evropu ono što Tramp pokušava sa Grenlandom, mora da bude „poziv na buđenje“.
„Tramp misli da će trgovinskim ratom primorati države da pristanu na ono što ne žele. Evropa mora da se mobiliše, da se okrene drugim tržištima i da nađe sopstveni model, pre svega u vojnoj komponenti, jer će prestati da uvozi naoružanje iz SAD. Bez obzira na to šta on govori, SAD u 21. veku ne mogu same i vrlo brzo će osetiti da im je Evropa potrebna.”
Srpska diplomatija bez kompasa
Pred kraj razgovora, sagovornici su se dotakli i Srbije za koju se slažu da se u tom novom poretku (ne)snalazi bez ikakve strategije.
„Srbija nema strategiju spoljne politike. Možda će me neko iz MSP demantovati, ali decenijama ne postoji strategija, a da biste je imali, morate imati razumevanje za svoje okruženje, postavljene prioritete i razvijenu metodologiju rada. Mi smo imali ona famozna četiri stuba, što je bilo potpuno nerealno i tada, a kamoli sada. Mi nismo zemlja koja ima kapacitet da može to da radi, da ima ekvidistancu sa svima njima i da budemo neka neutralna zemlja. Ne može Srbija da bude neutralna zemlja, ona može to da proklamuje, ali to jednostavno nije realno.”
Važno je da se donesu odluke i da se opredelimo za ono što je za nas najmanje loše ili u šta čvrsto verujemo. Kod nas je potpuno obrnuto. Poigravamo se time da hoćemo u EU, a ništa ne radimo na promociji tog pristupa, već upućujemo teške reči njihovim predstavnicima
Ukazujući na neophodnost jasnog opredeljenja u prelomnim istorijskim trenucima, Filipović kritikuje kontradiktornu poziciju Srbije koja proklamuje put ka EU, dok istovremeno narušava odnose sa susedima i predstavnicima te iste zajednice.
„Važno je da se donesu odluke i da se opredelimo za ono što je za nas najmanje loše ili u šta čvrsto verujemo. Kod nas je potpuno obrnuto. Poigravamo se time da hoćemo u EU, a ništa ne radimo na promociji tog pristupa, već upućujemo teške reči njihovim predstavnicima. Zemlja kandidat je dužna da promoviše EU u svojoj sredini, a mi sve obrnuto radimo. Spoljna politika počinje od suseda, a mi i sa njima imamo loše ili zategnute odnose, umesto da Srbija tu bude proaktivni faktor. Ostali smo zarobljeni u onome što se zove ‘one issue country’ – ili je to Bosna ili je Kosovo. Pri tome smo pod prisilom preuzimali obaveze koje niti možemo da prenesemo populaciji na pravi način, niti možemo da odradimo. Srbija mora da sagleda gde će svet biti za pet godina, a to bi trebalo da rade naša predstavništva u Vašingtonu, Moskvi i Pekingu, da sagledaju u kom pravcu će se te zemlje kretati i koji su rizici za nas. Da se onda napravi strategija koja će biti vrlo jasna, bez onih nekih velikih misli i reči, i da se kaže, mi smo zemlja čiji je kapacitet to i to.”
Ona kao ključni razlog gubitka međunarodnog ugleda i uticaja navodi drastičan pad kvaliteta kadrova unutar Ministarstva spoljnih poslova gde, pored nepotizma, službu potkopava i upitno obrazovanje diplomata.
Ono što je jako loše, i što stranci odmah provale, jeste to da smo mi neinformisani. Često od stranaca saznamo više o tome šta će se tog dana desiti vezano za Srbiju nego što nam stigne informacija iz našeg ministarstva.
„Šta nama fali? Fale nam kadrovi. Ovde je već nekoliko generacija diplomata došlo sa vrlo problematičnim zaleđem, ne samo što su to nečiji rođaci, nego što nemaju ni opšte obrazovanje neophodno za takav posao. Imamo ambasade koje su potpuno nepopunjene i nefunkcionalne, u kojima imate samo ambasadora i vozača. Verovatno je neophodno da smanjimo broj predstavništava i fokusiramo ih na određene tačke koje su nam najinteresantnije. Moramo da imamo posvećen diplomatski kadar, što znači da diplomata ne sme da bude lojalan partiji, nego svom izboru profesije. Ono što je jako loše, i što stranci odmah provale, jeste to da smo mi neinformisani. Često od stranaca saznamo više o tome šta će se tog dana desiti vezano za Srbiju nego što nam stigne informacija iz našeg ministarstva. Ministarstvo ne treba da bude samo tehnička služba, to je tek jedan njegov deo. Ono mora da ima određeni izazov, mora da postoji inspirativan način komunikacije, kako između samih diplomata, tako i u odnosima sa strancima.”
*Ceo razgovor Boška Jakšića i Dragane Filipović u četrdeset sedmoj epizodi Radar Foruma možete pogledati u videu na vrhu teksta, a možete nas pratiti i na Jutjubu, kao i platformama Deezer, Spotify i Apple podcast. Radar Forum možete gledati i na televiziji N1.
