Pišu: Studenti u blokadi visokoškolskih ustanova u Beogradu
Postoje dani kada grad utihne, ali se u toj tišini naslućuje nešto što tek treba da progovori. Kada ustaješ, ali ne znaš jesi li ušao u novi dan ili nastavio onaj od juče. Postoje nedelje u kojima vreme izgubi liniju, a stvarnost dobije gustinu – i sve što si učio u knjigama odjednom postane stvarno. U takvom trenutku nalazimo se sada. Trenutku između ispitnih rokova i nastavka jedne od najvažnijih borbi našeg života. Zatišje pred buru.
Jer ne završava se pobuna kad se upali projektor u amfiteatru. Ne završava se kad fakultet pošalje i-mejl. Pobuna ne prestaje jer je neko odlučio da je kraj jula dobar trenutak za pritiske. Mi znamo šta se događa: režim koristi sve što može da nas istroši, zaustavi, izoluje. Da nas zamori. Da nas učini manjim. Ipak, grdno su se prevarili. Mi nismo sami. Mi više nismo mali.
Naši najveći ispiti nisu samo u indeksima. Naši najveći ispiti su ispred skupštine, ispod banera koji nose poruke otpora, na sastancima zborova u domovima kulture, na mostovima, na asfaltu, na ulicama. Naš najveći ispit je pitanje države. Pitanje: kakvu Srbiju hoćemo? I: ko će je praviti?
Naši najveći ispiti nisu samo u indeksima. Naši najveći ispiti su ispred skupštine, ispod banera koji nose poruke otpora, na sastancima zborova u domovima kulture, na mostovima, na asfaltu, na ulicama. Naš najveći ispit je pitanje države. Pitanje: kakvu Srbiju hoćemo? I: ko će je praviti?
Postoje ljudi koji ne mogu više da polažu ispite, ne zato što nisu spremni, nego zato što im je sistem slomljen. Ljudi koji ne mogu da se leče, da žive od svog rada, da dobiju pravdu, da stignu do pravog sudije, da dobiju stvarno zaposlenje. Postoje generacije koje su progutane od tranzicije i tišine. Koje su izbrisane. Ova vlast ih je gurnula u beznađe. A sada pokušava i nas.
Ova vlast ubija Srbiju. Ona guši, truje, razdvaja, podmićuje i ponižava. I misle da nećemo primetiti. Ali mi vidimo. Mi čitamo između redova. I znamo šta znači kad partijski zapošljavate u bolnici, kad nestane dokumentacija iz arhiva, kad kamera „ne radi“, kad inspekcija ćuti, kad obrazovanje prestaje da bude put u budućnost, a postaje igra bez smisla, kad ucenjujete ljude koji su sve izgubili u požarima za pomoć od strane države. Znamo i kada se policija jedne noći u sred Beograda ne javi na poziv da neko ruši deo grada, i kada ubeđujete narod da je jedna od najvećih pandemija novije istorije samo na Fejsbuku zapravo, i kada osnujete paramilitarni kamp u sred centra prestonice ispred najvećih institucija. Znamo mnogo toga i ne zaboravljamo.
Mi se ne borimo samo za sebe. Mi se borimo za sve one koji više ne mogu.
Sve što se desilo od 1. novembra do danas više se ne može izbrisati. I ako režim više ne spominje proteste – mi ih živimo. Na ulici, u domu, na fakultetu, u razgovoru, u zajedničkim beleškama, u pozajmljenim skriptama, u flajerima, u zborovima, u novinama, u tom jedinstvenom osećaju da više ništa ne mora da bude kao pre. Da više ništa neće biti kao pre.
Znamo šta znači kad partijski zapošljavate u bolnici, kad nestane dokumentacija iz arhiva, kad kamera „ne radi“, kad inspekcija ćuti, kad obrazovanje prestaje da bude put u budućnost, kad ucenjujete ljude koji su sve izgubili u požarima. Znamo i kada se policija jedne noći u sred Beograda ne javi na poziv da neko ruši deo grada, i kada osnujete paramilitarni kamp u sred centra prestonice ispred najvećih institucija
Studentska organizacija sada preživljava veliki izazov. Pritisak je vraćen na studente da brinu o egzistenciji najstarijih državnih institucija. U Srbiji je ratove i promene preživeo jedino Univerzitet i SPC. Modernu Srbiju isklesali su državni univerziteti koje ova vlast pokušava da uništi svakim adutom koji ima.
Studenti su nakon meseci podrške od strane profesora dovedeni pred pitanje, hoće li se omogućiti delimično redovan tok obaveza u cilju održavanja egzistencije fakulteta ili neće. Pritisak je vraćen na studente, ne toliko ni voljom profesora, ne toliko ni nekom njihovom navodnom izdajom. Pritisak je vraćen zato što ljudi koji vladaju Srbijom odbijaju da čuju narod, već hoće da unište sve i svakoga ko im se usprotivi.
Na Vidovdan smo upalili zeleno svetlo, kojim smo ovu protestnu štafetu predali u ruke građanima. Ovo nikada nije ni bio samo studentski protest, već opšta narodna buna za boljim društvom i boljom zemljom.
I zato će 31. jul biti više od datuma. Biće nastavak nečega što više ne može da stane.
Poziv na taj veliki protest došli su od Zborova Zemuna i Novog Beograda, pod naslovom koji ne dozvoljava ignorisanje: „Pređite na našu stranu“.
Protest 31. jula je nastavak najsjajnijih dana naše borbe – onih dana krajem juna, kada se cela Srbija budila ulicu po ulicu, kraj po kraj. Kada je građanska neposlušnost postala normalno stanje u nenormalnoj državi. Kada se pojavio novi rečnik, novi ton, nova hrabrost. I ta hrabrost sada ne sme da stane. Ne sme da izbledi pod teretom julske vrućine i ispitnih obaveza. Jer mi ćemo položiti te ispite. I istovremeno – položićemo i onaj veći. Onaj koji važi za celu generaciju.
Protest 31. jula je nastavak najsjajnijih dana naše borbe – onih dana krajem juna, kada se cela Srbija budila ulicu po ulicu, kraj po kraj. Kada je građanska neposlušnost postala normalno stanje u nenormalnoj državi. Kada se pojavio novi rečnik, novi ton, nova hrabrost. I ta hrabrost sada ne sme da stane
Poruka je jednostavna: borba se nastavlja. I mi smo spremni.
Ne verujemo više u „kasnije“. Verujemo u stvarnost koju sami pravimo, verujemo u izbore koje pravimo. Ne zato što je lako. Nego zato što više nemamo drugi put. Više nemamo ni pravo na ravnodušnost. A imamo odgovornost. Prema ljudima, prema nadi, prema onome što želimo da postanemo.
Vreme je da suveren ove zemlje ponovo napravi izbor. Zato poruka je jedna: raspiši izbore – kukAVice.
