Piše: Studentkinja u blokadi
Zdravo, moji najmiliji. Da li ste dobro? Znam da vam je teško da razgovarate sa mnom. I meni je nekad Teško. Ali ja se ne ljutim. Nadam se da barem delimo isti osećaj, istu tišinu. Znam šta vam pričaju o meni na televiziji. Znam kakve reči padaju. Nadam se da ćete jednog dana saznati da nije tako.
Videla sam vas, i sve vidim. Vidim kako se grizete za obraze i gutate suze da ne zaplačete svaki put kada vam kažem da sam tamo. A jesam, svih ovih meseci.
Sećam se koliko ste se radovali kada sam upisala fakultet. Fakultet političkih nauka – zvuči veliko, zvuči bitno. Tu smo se slagali. Sećam se i vaše sreće kada sam položila prve kolokvijume.
I zato se nadam da vam nije bilo preteško kada ste čuli da je tamo sada blokada. I da sam i ja tamo – Među tim mladim licima koja gledate na televiziji.
Nemojte biti razočarani što se borim. Borim se za one koji više ne mogu. Za one kojih više nema. Nemojte se čuditi što tugujem. I vi tugujete, znam to.
Sećam se koliko ste se radovali kada sam upisala fakultet. Fakultet političkih nauka – zvuči veliko, zvuči bitno. Tu smo se slagali. Sećam se i vaše sreće kada sam položila prve kolokvijume. I zato se nadam da vam nije bilo preteško kada ste čuli da je tamo sada blokada. I da sam i ja tamo
Najteže mi je bilo kada sam shvatila da ne mislite isto kao ja. Čula sam tugu u vašem glasu kada ste od mame čuli da sam spavala tamo. Osetila sam kako vam se ruke tresu u mojima kada sam vam priznala da sam jedino tamo sigurna. Videla sam bes u vašim očima kada sam vas sažaljevala. I da, sažaljevam vas.
Možda je ružno reći, ali srce mi se lomi kada čujem kako u nebesa uzdižete ljude koji vatrometima dižu ljude u vazduh.
I ne, bako, niko me nije naterao. I da, tamo je bezbedno.
Plakala sam kada sam shvatila da se deka ne seća mog imena, a njegovo zna. Mene je čuvao. Mene je vodio za ruku. Mene je odgajao. A sada se okreće nekome koga nikada nije upoznao.
Ne krivim vas što gledate televiziju. Još manje kada znam da studiram novinarstvo. I znam da jedva čekate da i mene vidite na malom ekranu. Ali isto tako znam da vam se koža ježi kada me ugledate na snimku sa protesta.
Ne želim da vam namećem šta ćete gledati. Mada, u besu sam i o tome razmišljala. Ali to je vaše pravo. Vaše demokratsko pravo. I tu se slažemo. Oko demokratije se slažemo. Samo što vi još ne znate da su nam isti sistemi vrednosti.
Mrzim kada klimate glavom dok razapinju moje prijatelje u režimskim medijima.
Vi ste me učili da volim svu decu ovog sveta. Kakva god da su. Koliko god bila različita. U to još uvek verujem. Zato se borim – za sve njih. Za one koji liče na mene i one koji su potpuno drugačiji. Za one najmanje i za one najstarije. Kada patim, setim se vas. Setim se da sam tamo da bih i u vašem životu napravila razliku.
Ne mrzim što verujete. Mrzim što mora biti tako. Mrzim što moram da vam pišem pisma. I mrzim što vam ova pisma nikada neću dati da ih pročitate.
Ali ako ne vi – nek pročita neko drugi. Prijatelj, poznanik, slučajni prolaznik. I nek se pomoli za drugačiju sudbinu. Za tuđu priču koju će žaliti i nadati se da je nikada neće doživeti.
P.S. Volim vas.
Vaša studentkinja u blokadi
