Piše: Iva Petrović, studentkinja FPU
Peti zahtev studenata
Zahtevamo sprovođenje detaljne istrage nadležnih organa radi utvrđivanja svih okolnosti i odgovornosti u vezi sa pojavom koja je izazvala strah i paniku 15. marta 2025. godine u 19.11 duž Ulice kralja Milana, tokom mirnog protesta i 15 minuta tišine u znak sećanja na tragično nastradale u Novom Sadu
Prošlo je više od dva meseca od najmasovnijeg protesta u istoriji Srbije, a javnost još uvek nije dobila objašnjenje od nadležnih organa o tome šta je uzrokovalo neobičan zvuk koji je tada uznemirio mnoge i prekinuo mirno održavanje 15 minuta tišine u znak sećanja na žrtve pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu.
„Imam dvadeset godina. Tog dana, 15. marta, verovala sam da hodam ka nečemu boljem. Pet dana ranije, sa grupom mladih ljudi, krenula sam iz Loznice – 145 kilometara nade, upornosti i vere da istina vredi svakog koraka. Bila sam iscrpljena, ali puna ponosa. Beograd nas je dočekao, i te večeri stajali smo u tišini. Dvanaest minuta tišine.
I onda – zvuk. Nečujno zastrašujući. Kao da je nešto puklo unutar mene. Kao da je zemlja zadrhtala. Kao da je neko otvorio vrata pakla. Ljudi su vrištali, trčali, sudarali se, padali. Sekunde su se razvlačile u večnost.
Sedela sam na trotoaru. Nisam stigla da ustanem. Tela su padala jedno preko drugog. Prvo sam izgubila vazduh, zatim tlo, pa orijentaciju. Osetila sam težinu. Nešto veliko, toplo, teško – telo mog oca, kako sam kasnije saznala. Nisam mogla da dišem. Gušila sam se. Oči su mi bile širom otvorene, ali sve je bilo tamno. Mislila sam – ovde završavam.
U Zemunskoj bolnici srela sam ljude sa povredama – bubne opne, leđa, krvni pritisak, onesvešćivanja. Sve zbog tog zvuka. Tog trenutka. Tog dvanaestog minuta
Neko me je podigao. Nisam znala ko. Telo mi je bilo bez težine, ruke mlitave, noge nisu slušale. Stajala sam samo zato što su me držali. Noge su mi bežale, pogled je lutao, srce mi je drhtalo. Nisam mogla da pričam. Samo sam plakala. Tiho, nečujno. Kao da me nema.
Ljudi su tražili svoje bližnje. U očima im strah. U glasu očaj. Pojavila se mama. Bila je tu, ali mene više nije bilo. Molila sam da idemo kući. Preklinjala. Telo mi se treslo. Panika je preuzela sve.
Krenuli smo Balkanskom, prema Brankovom mostu. Pokušavali da se probijemo kroz masu. Ljudi su se sklanjali. Zahvalna sam. Ipak, onesvestila sam se tri puta. Vraćali su me u svest svaki put, ali sve manje mene je ostajalo. Na klupi na stajalištu su me polivali vodom. Dizali mi noge. Stavljali alkohol pod nos. A ja – samo praznina.
Nigde hitne pomoći.
Setili smo se mog fakulteta. Mesto koje volim. Moje sklonište. Jedva smo stigli. Tamo sam ćutala. I plakala. Bez glasa.
Zvukovi me od tada lome. Gužve me guše. Svetla mi razbijaju misli. Još uvek živim tu noć. Još uvek me budi.
Ljudi su tražili svoje bližnje. U očima im strah. U glasu očaj. Pojavila se mama. Bila je tu, ali mene više nije bilo. Molila sam da idemo kući. Preklinjala. Telo mi se treslo. Panika je preuzela sve
U Zemunskoj bolnici srela sam ljude sa povredama – bubne opne, leđa, krvni pritisak, onesvešćivanja. Sve zbog tog zvuka. Tog trenutka. Tog dvanaestog minuta.
Ne znam šta je bilo – top, sirena, buka. Znam samo da je neko to pustio. I da su ljudi stradali.
Ja sam preživela. Ali deo mene je ostao tamo. Na tom trotoaru. U toj tišini koju je raznela panika.
Pričam ovu priču da biste čuli. Da ne zaboravite. Da znate šta se dogodilo. Jer dok sam disala kroz suze, znala sam – živim. I moram da govorim.
Za one koji nisu stigli do daha.
