Pišu: Studenti u blokadi Pravnog fakulteta
Drugi zahtev studenata
Zahtevamo potvrdu nadležnih organa o identitetu svih lica za koja postoji osnovana sumnja da su fizički napala studente i profesore, kao i pokretanje krivičnih postupaka protiv njih. Takođe zahtevamo razrešenje pomenutih lica ukoliko se pokaže da su ista javni funkcioneri
Treći zahtev studenata
Odbacivanje krivičnih prijava protiv uhapšenih i privedenih studenata na protestima, kao i obustava već pokrenutih krivičnih postupaka
Među ključnim studentskim zahtevima našla su se pitanja pravne odgovornosti i zaštite osnovnih ljudskih prava, identifikacija i procesuiranje lica koja su fizički napala studente i profesore, kao i odbacivanje krivičnih prijava protiv privedenih učesnika protesta. Iako su predstavnici vlasti više puta u javnost izašli sa tvrdnjama da su zahtevi studenata već ispunjeni, i dalje postoje brojne nejasnoće i sumnje u istinitost tih tvrdnji. Tim povodom razgovaramo sa profesorom Pravnog fakulteta Bojanom Spaićem, kako bismo iz pravne perspektive razjasnili drugi i treći zahtev studenata.
Profesore, kako sa pravnog stanovišta ocenjujete pitanje ispunjenosti drugog i trećeg zahteva studenata?
Akt o pomilovanju koji je usledio kao reakcija na treći studentski zahtev nije sadržao podrobnije obrazloženje, precizniju identifikaciju pomilovanih lica, a Ministarstvo pravde nije dostavilo dodatne informacije niti je saopštilo zašto su sva ta lica pomilovana. Neka lica koja su pomilovana uopšte nisu ni bila obuhvaćena studentskim zahtevom, a teško je bilo utvrditi da li su sva lica koja su bila obuhvaćena studentskim zahtevom bila obuhvaćena i pomilovanjem. Komisija se, tako, u vezi s trećim zahtevom našla u pomalo paradoksalnoj situaciji. Nismo bili sigurni da li su prekinuti svi krivični postupci koji su bili obuhvaćeni zahtevom, a znamo pouzdano da su prekinuti neki krivični postupci koji ni na koji način nisu bili obuhvaćeni. Sve te okolnosti su otežale jasnije određenje komisije u pogledu ispunjenosti trećeg zahteva.
Što se tiče drugog zahteva, tu je stvar unekoliko jasnija. U konkretizaciji drugog zahteva poimenice su navedena lica koja su potencijalno učestvovala u napadu na studente prilikom odavanja pošte u Bulevaru Vudroa Vilsona. Po mom saznanju, do onog trenutka dok sam se time bavio i dok je bilo neke šanse da će se taj zahtev ispuniti, protiv tih lica nije pokrenut krivični postupak, nije pokrenut prekršajni postupak. Po informacijama koje smo imali od državnih organa zaključno sa 10. martom, MUP je i dalje pokušavao da identifikuje lica koja su u studentskom zahtevu već identifikovana.
Kada govorimo o drugom zahtevu – identifikaciji i procesuiranju napadača – kako vi komentarišete činjenicu da mi imamo fotografije i snimke lica koja su napadala studente i ona su vrlo lako prepoznata na društvenim mrežama, dok ih nadležni organi još uvek nisu sve identifikovali?
Vrh izvršne vlasti onemogućava da se identifikuju lica koja su povezana sa vladajućom partijom, odnosno najvećom partijom u Srbiji, Srpskom naprednom strankom. Kada ste u faktičkoj poziciji najveće moći u društvu, postoje brojni tasteri koje možete da pritisnete da biste onemogućili državne organe da obavljaju svoj posao. Nekada je taj taster policija, nekada je taj taster tužilaštvo, nekada je taj taster sud. U vezi sa licima o kojima govorimo, taster koji je pritisnut je policija. To je taj čep koji je napravljen da bi se zaustavio postupak, jer bi dalje procesuiranje podrazumevalo da se pokrene krivični ili prekršajni postupak protiv pripadnika partije i državnih funkcionera. Štaviše, ne samo da postupci nisu pokrenuti i da lica nisu razrešena funkcija, što je zahtev podrazumevao, već su neka od tih lica od trenutka kada su se nemile situacije desile i napredovala u partijskoj i državnoj hijerarhiji.
Kakvo je vaše mišljenje o tome da su ti koji su tukli ljude, tokom mirnog održavanja pošte, javni funkcioneri?
To je toliko paradoksalna situacija da nisam uopšte siguran čime bih mogao da je objasnim. Naravno, s obzirom na to da je riječ o mirnom okupljanju, po prirodi stvari to mirno okupljanje policija ima zakonsku dužnost da obezbedi. Ako se sećate, dugo smo imali neobičnu i nezakonitu situaciju da studentske proteste uniformisani policajci nisu obezbeđivali.
Vrh izvršne vlasti onemogućava da se identifikuju lica koja su povezana sa vladajućom partijom, odnosno najvećom partijom u Srbiji, Srpskom naprednom strankom
Prvi protest u Beogradu koji je obezbeđivala policija bio je na Autokomandi, iako smo dobili informacije da je policija u drugim gradovima i ranije obezbeđivala proteste. Kako komentarišete tu vrlo čudnu situaciju i nepostupanje policije?
To možemo samo delimično pravno da objasnimo. Za puno objašnjenje moramo da uzmemo u obzir odnose moći u društvu, pa su nam potrebni i politikologija, sociologija, pa čak i psihologija. Dobijao sam informacije da je policija u nekim gradovima obezbeđivala studentske proteste veoma profesionalno i čuvala bezbednost studenata. U Beogradu se to nije desilo. To znači da je u jednom trenutku celokupna policija, manje-više, bila pod kontrolom partija na vlasti i da nije obavljala onaj posao koji je po zakonu dužna i koji svi očekujemo da organi reda obavljaju. Kršeni su temeljni članovi zakona koji uređuju unutrašnje poslove u Srbiji po kojima je prvi i osnovni zadatak policije da štiti bezbednost ljudi i objekata.
Zakonski posmatrano, obaveza je policije da obezbeđuje ljude i imovinu, bez obzira na to da li je skup prijavljen ili neprijavljen. Policije u uniformama jednostavno nije bilo, da bi u jednom trenutku, vrlo verovatno u vreme protesta na Autokomandi, pripadnici MUP-a naprasno počeli da obavljaju svoj posao relativno profesionalno. Zašto policija taj posao nije obavljala do tog trenutka i zašto je baš tada počela da ga obavlja? Neko je smatrao da više nije politički oportuno da na ulicama ima toliko incidenata koji su delovali apsolutno zastrašujuće i koji još uvek deluju zastrašujuće, a koji uključuju i studente našeg Pravnog fakulteta. Situacija u kojoj nemate snage bezbednosti sopstvene zemlje da obezbede studentkinju od mučkog udara automobilom i nošenja na haubi automobila, predstavlja jednu pravnu i moralnu izopačenost kakva je bila teško zamisliva do ove društvene krize.
Kada smo kod tih napada, Vlada je „pala“, premijer Miloš Vučević i gradonačelnik Novog Sada Milan Đurić dali su ostavke, kada se desio napad na studente i jednoj studentkinji je polomljena vilica. Pre koji dan imamo situaciju da taj bivši premijer, predsednik SNS, zajedno sa predsednikom Srbije govori kako su ti ljudi, napadači, heroji i poziva na blokadu suda. Kako komentarišete prvo tu izjavu da su oni heroji, a onda i to da predsednik SNS i predsednik Republike pozivaju na blokadu suda?
Komentarišem to kao propagandno zlostavljanje koje traje sad već 13 godina. Imate sreće da ste mlađi od mene pa se ne sećate celokupnog tog perioda, u kom imate neverovatnu medijsku i svaku drugu ekspanziju jedne određene partije, jedne određene grupacije ljudi koji su na vlasti. Ta propaganda je očigledno osmišljena od strane stručnjaka za politički marketing i političke kampanje. Mi posredno znamo da neke od tih usluga nude konsultantske kuće iz Srbije, a da druge nude konsultantske kuće iz inostranstva. Nekada mi je zabavno da pogađam da li je reč o domaćoj ili inostranoj propagandi. Po pravilu, što su propagandne poruke suprotnije zdravom razumu veće su šanse da dolaze od domaćih „talenata“. Ako su približnije zdravom razumu i ako primetim neku ,,perfidniju taktiku“ onda pretpostavim da dolaze od nekih stranih konsultantskih kuća koje su naravno plaćene ogromnim novcem građana ove države.
Kada ste u faktičkoj poziciji najveće moći u društvu, postoje brojni tasteri koje možete da pritisnete da biste onemogućili državne organe da obavljaju svoj posao. U vezi sa licima o kojima govorimo, taster koji je pritisnut je policija – da bi se zaustavio postupak, jer bi dalje procesuiranje podrazumevalo da se pokrene krivični ili prekršajni postupak protiv pripadnika partije i državnih funkcionera
Sve što državna vlast na moju veliku žalost radi može se okarakterisati kao deo jedne permanentne izborne kampanje, i ne postoji ništa u njihovoj javnoj pojavi što nije u funkciji te izborne kampanje. Naša državna vlast se ne bavi upravljanjem državom. Ona se isključivo bavi marketingom i spinom. Propagandističko obraćanje je toliko zastupljeno u istupima državnih zvaničnika da više nisam siguran da i sami ljudi koji govore u mesidž boksovima znaju gde je početak a gde se završava. U tom smislu i izbegavam da komentarišem izjave zvaničnika izvršne vlasti. Njihovi nastupi su isključivo pitanje oportuniteta i spina, koji bi trebalo da im donosi neku korist.
Sa supstancijalnog stanovišta, odnos izvršne vlasti prema sudovima jeste sasvim različit od odnosa građana prema sudovima. Građanski protest protiv sudske odluke jeste legitiman način izražavanja nezadovoljstva prema jednom izrazu državne vlasti. Izvršna vlast nema taj luksuz, ne postoji dozvoljen protest izvršne vlasti protiv pravosuđa. Kada kao zvaničnik izvršne vlasti komentarišete odluke sudova, vi direktno kršite ustavnu podelu vlasti. Dakle, nije isto kada Bojan Spaić kaže da je neka presuda loša, i kada predsednik ili premijer države kaže da je neka presuda loša. Prvo je komentar građanina. Drugo je uplitanje izvršne vlasti u rad sudske vlasti. To su elementarne stvari koje se na Pravnom fakultetu uče u prvih mesec dana studija.
Da se vratimo na treći zahtev i pravnu terminologiju – često se u javnosti brkaju pojmovi pomilovanje i abolicija. Možete li objasniti razliku i zašto je važno da se to tačno razume u ovom kontekstu?
To je sporno pitanje, ali smo se u izveštaju pozabavili i nekim teorijskim detaljima. Pomilovanje je akt kojim se poimenično određenom licu daje oslobođenje od krivičnog gonjenja, kazne ili se kazna zamenjuje blažom. Abolicija je vrsta pomilovanja; akt kojim se lice oslobađa od krivičnog gonjenja pa se onemogućava vođenje krivičnog postupka protiv tog lica. I u jednom i u drugom slučaju je reč o izuzetnoj meri koja se široj javnosti može objasniti kao jedna vrsta milosti. Pretpostavka jeste da je država uređena kao pravna država, poredak u kom se pravo primenjuje dosledno i bez izuzetka.
Štaviše, ne samo da postupci nisu pokrenuti i da lica nisu razrešena funkcija, što je zahtev podrazumevao, već su neka od tih lica od trenutka kada su se nemile situacije desile i napredovala u partijskoj i državnoj hijerarhiji
Ovlašćenje da se ukaže milost u uslovima stroge primene pravnih pravila predstavlja neku vrstu sigurnosnog ventila, oduška za društvo i većina savremenih prava ostavlja prostor da se određeno lice iz opravdanih razloga oslobodi krivičnog gonjenja. To izuzetno ovlašćenje se najčešće dodeljuje predsedniku države, ali ni ono nije isključivo u rukama predsednika. Da bi pomilovanje bilo izrečeno neophodno je da postoji obrazloženi predlog Ministarstva pravde, kao i pozitivno mišljenje Komisije za pomilovanja. Tek nakon sprovedenog postupka predsednik se pojavljuje kao potpisnik akta o pomilovanju.
Da li je predsednik tim pomilovanjem onemogućio nadležne organe da ispune treći zahtev?
Pomilovanje se obično daje kada je izvesno da postoji krivično delo, da bi se krivični postupak ili izdržavanje kazne prekinuli. No i za čin pomilovanja moraju biti predstavljeni neki legitimni razlozi koji opravdavaju izuzimanje jednog lica od redovnog pravosudnog postupka. Lice koje usled nemaštine nije moglo da obezbedi sebi hranu, pa je tu hranu ukralo, ispunilo je uslove da bude pravno sankcionisano za krivično delo krađe. No ako znamo da je hrana uzeta iz nužde, deluje nam moralno opravdano da ublažimo strogost krivičnog prava. Ostavimo li to lice da izdržava zakonsku kaznu, čini se da nismo postupili pravedno, da nismo ostvarili punu pravdu.
Treći zahtev nisam shvatao kao poziv da oslobodite neke ljude koji su krivi. Naprotiv, zahtev se ticao toga da se u redovnom postupku utvrdi istina o dešavanjima na protestu u Novom Sadu. Ta istina je svakako uključivala i suočavanje sa činjenicom da je jedan dobar deo haosa na tom protestu uzrokovan odsustvom uniformisanih policajaca. Da se vratimo na početak našeg razgovora o vidljivim policijskim obeležjima. Ako imate potpuno nepoznate osobe u civilu koje se uopšte nisu predstavile prilikom privođenja drugih ljudi, vaš prvi impuls jeste da odbranite ljude koje neko odvodi.
Situacija u kojoj nemate snage bezbednosti sopstvene zemlje da obezbede studentkinju od mučkog udara automobilom i nošenja na haubi automobila, predstavlja jednu pravnu i moralnu izopačenost kakva je bila teško zamisliva do ove društvene krize
Niko ne može da zna šta bi precizno bilo utvrđeno od strane nadležnih organa. No, ako je prostor pokriven kamerama i ako su nam dostupni snimci građana, moglo se naslutiti da policajci u civilu nisu u svemu postupili u skladu s pravilima struke. Zbog toga mi se čini da je celokupna ideja tog zahteva bila da se, na osnovu utvrđene istine, dođe do definitivnog utvrđenja činjeničnog stanja, kako bi se odgovorilo na pitanje da li su okrivljeni studenti počinili neko krivično delo. U tom smislu smo u izveštaju naglasili da bi bolji i redovniji način bio da se pravosuđe pozabavi utvrđivanjem činjenica koje su navedene od strane tužioca i policije. Pomilovanjem je utvrđivanje činjeničnog stanja praktično onemogućeno. Iako su efekti slični, pomilovanje je u ovom slučaju predstavljalo akt koji niko nije tražio, koji jeste u krajnjoj liniji potvrda nečije lične moći, i ostavilo je gorak utisak da je reč o sastavnom delu ranije pomenute permanentne izborne kampanje koju zvaničnici u našoj državi vode.
Vratimo se na rad Anketne komisije i rektorske komisije čiji ste vi bili član, da bismo prokomentarisali njihov rad i saradnju sa nadležnim organima. Da li je ta saradnja nailazila na neke probleme?
Anketna komisija je neformalno telo koje je oformio kolega Tanasije Marinković. Ona je još uvek aktivna i okuplja veliki broj stručnjaka u svojim oblastima. Oformljena je, i to je važno da se istakne, jer Skupština nije u stanju da oformi zvaničnu anketnu komisiju, upravo zbog toga što je najviši zakonodavni organ produžena ruka izvršne vlasti.
Komisija čiji sam ja član je oformljena od strane rektorskog kolegijuma i činili su je profesori više fakulteta, s idejom da se studentima i proširenom rektorskom kolegijumu ponudi stručno mišljenje o radu državnih organa u ispunjavanju prva tri studentska zahteva. U radu smo nastojali da se uglavnom oslanjamo na zvanične informacije koje smo pribavili od državnih organa, pa smo se u vezi sa drugim i trećim zahtevom nadležnim organima i obratili. Reakcije su najvećim delom bile očekivane. Svi pravosudni organi su nam odgovorili; nijedan izvršni organ nam nije odgovorio. Od Ministarstva pravde tražili smo obrazloženje pomilovanja i detalje o pomilovanim licima. Odgovor nikada nismo dobili. Dobili smo informacije koje smo tražili od tužilaštva i sudova, ali su neki dopisi bili potpuniji u odnosu na druge. Najpotpunije informacije smo dobili od Vrhovnog državnog tužilaštva.
Po pravilu, što su propagandne poruke suprotnije zdravom razumu, veće su šanse da dolaze od domaćih „talenata“. Ako su približnije zdravom razumu i ako primetim neku “perfidniju taktiku“, onda pretpostavim da dolaze od nekih stranih konsultantskih kuća koje su naravno plaćene ogromnim novcem građana ove države
Ako imate jednu široku društvenu krizu koja je zasnovana na ideji da organ na čijem ste čelu treba da obavlja poslove bolje i efikasnije, vaša je osnovna dužnost da stanete pred javnost, i da obaveštavate redovno o tome da li ste taj posao obavili. Onda bismo sa lakoćom i precizno mogli da utvrdimo da li je neki zahtev ispunjen ili ne. To se kod nas naravno nije dešavalo, između ostalog i zbog toga što su predstavnici izvršne i zakonodavne vlasti na svaka tri dana istupali sa stavom ,,ispunjeni su svi zahtevi“, da bi se nedugo nakon toga ispostavilo da to nije slučaj. Konačno, potvrđeno je da se u strogom smislu prvi zahtev, na kojem je razumljivo bio najveći naglasak, ne može ni ispuniti zbog toga što uopšte ne postoje dokumenta koja se zakonski zahtevaju, te da nikada nisu ni napravljena. Drugi i treći zahtev su praktično zaboravljeni od stane državnih organa, pali su u zapećak. O tim zahtevima nismo ni imali izveštaje, niti smo dobili dalje informacije o tome da li su lica koja se u tim zahtevima pominju konačno identifikovana.
Naravno, neki drugi postupci se odvijaju i oni dobijaju svoje epiloge u zavisnosti od moralnih i profesionalnih kvaliteta pojedinačnih sudija i tužilaca koji postupaju u tim predmetima. Laici pomalo monolitno posmatraju pravosuđe, koje zbog celokupne situacije nažalost u celosti ostavlja loš utisak. No, pravosuđe u celini i sudstvo posebno jeste jedan decentralizovani sistem u kom i sam tok postupka zavisi od toga da li će vaš predmet dopasti sudiji koji izuzetno vodi računa o svom poslu, koji drži do sebe i na kog se ne može izvršiti pritisak. Zbog hijerarhijske organizacije tužilaštva, tamo je situacija unekoliko složenija, ali svakako da ima sjajnih ljudi tamo koji obavljaju posao na najbolji mogući način. Veći deo tog posla ostaje nažalost u senci nekažnjivosti zvaničnika, funkcionera, partijskih vojnika i sa vladajućim partijama povezanih lica.
Konačni izveštaj koji smo mi radili do 10. ili 5. marta, državni organi jesu tražili. Konkretno, Tužilaštvo za organizovani kriminal kontaktiralo je sa Rektoratom i tražilo je da dobije ta dokumenta. To nam slabašno ukazuje na dobru volju da se to što je utvrđeno u tom dokumentu iskoristi. Sasvim očekivano, mi ni do danas nemamo informacije o tome da li je i kako taj materijal iskorišćen, niti imamo odlučnija istupanja pravosudnih zvaničnika koja bi bar pokušala da nas uvere da se rad na ispunjenju zahteva nastavlja.
