Spotify je nedavno predstavio novu AI funkciju za kreiranje plejlista, zasnovanu na tekstualnim komandama korisnika. Umesto da pretplatnici biraju na osnovu muzičkih sklonosti ili žanra, sada će biti dovoljno da opišu kako se osećaju ili šta im je potrebno u određenom trenutku. Kako sama kompanija navodi, „korisnici mogu da kreiraju personalizovane plejliste koristeći prirodni jezik – jednostavnim opisom raspoloženja, situacije ili ideje“. Algoritam zatim, oslanjajući se na individualnu istoriju slušanja i obrasce ponašanja, sklapa plejlistu umesto korisnika. Na prvi pogled, ovo deluje kao novi korak ka većoj personalizaciji i komforu.
Ali, šta se dešava s našim ukusom u trenutku kada više ne biramo, već samo opisujemo stanje u kom se nalazimo? Kada algoritam ne samo da predlaže, kao do sada, već i interpretira naše emocije, raspoloženje i potrebe, izbor prestaje da bude kulturni čin – i postaje tehnička operacija. Ova vest nagoveštava novu promenu navika jer pokazuje da ulazimo u eru odustajanja od izbora. Iz godine u godinu, algoritmi su sve manje pomoć, a sve više default ponašanje u okviru kog izbor postaje napor, ne sloboda. U ovoj tranziciji od „preporuke“ ka potpunom prepuštanju ne gubi se samo izbor, već i svest o njemu. Algoritam više nije diskretni pomoćnik koji predlaže nešto novo, već nevidljivi menadžer svakodnevice: on odlučuje kojim tempom slušamo muziku, u kom raspoloženju provodimo dan i koliko dugo ostajemo u određenom emotivnom stanju.
Nekada smo birali muziku da bismo nešto osetili, a sada će nam algoritam isporučivati muziku kao potvrdu onoga što već jesmo – umorni, fokusirani, melanholični, produktivni. Izbor se svodi na klik, a često ni na to: plejlista se sama nastavlja, menja i prilagođava bez našeg učešća. U tom smislu, algoritam postaje kulturni kurator. On ne oblikuje samo individualni ukus, već normalizuje obrasce slušanja i gledanja, sužava prostor iznenađenja i smanjuje rizik. Sve što je previše nepoznato, zahtevno ili se „ne uklapa“ ostaje na margini. Umesto radoznalosti, nudi se udobnost. Umesto istraživanja – kontinuitet. Kultura se pretvara u pozadinski šum koji prati naše aktivnosti, a ne u iskustvo koje ih prekida, izaziva ili menja. Ovaj proces delegiranja izbora ne zaustavlja se na estetici; on se duboko preliva i u sferu informisanja.
Nekada smo birali muziku da bismo nešto osetili, a sada će nam algoritam isporučivati muziku kao potvrdu onoga što već jesmo – umorni, fokusirani, melanholični, produktivni
Kao što algoritam interpretira naše raspoloženje za muziku, on to isto čini i sa našom potrebom za vestima. Više ne tražimo informaciju da bismo preispitali svoje stavove ili da bismo razumeli svet u njegovoj kompleksnosti; algoritam nam isporučuje vesti kao potvrdu naših već postojećih uverenja. Vest prestaje da bude činjenica koju treba procesuirati i postaje „sadržaj“ koji treba da nas umiri ili dodatno razljuti, u skladu sa našim digitalnim profilom. Kada se izbor delegira algoritmu, gubimo i male, ali važne momente istraživanja i preispitivanja, momente „nesviđanja“ koji su prostor za učenje i progres – pesme koja nam se ne dopadnu odmah, film koji nas izbaci iz ravnoteže, sadržaj koji zahteva pažnju i vreme. Upravo ti „loši“ ili „pogrešni“ izbori često su formativni – oni nas uče kako da razlikujemo, da odbijemo, da se predomislimo. Algoritam, za razliku od čoveka, ne greši kreativno. Šta se, onda, dešava s nama kad/ako prestanemo da biramo? U svetu u kom je sve prilagođeno našem raspoloženju, ukus prestaje da se razvija, a pažnja da se vežba. Iza udobnosti personalizacije nastaje prostor u kom smo nekada aktivno učestvovali, a danas ga sve češće prepuštamo sistemima koji će nas savršeno poznavati. Toliko, da će uskoro prestati i da nas pitaju bilo šta.
