Razumem potrebu medija da prostor daju nekome ko je prisustvovao istorijskim događajima, ali mislim da je Vilijam Montgomeri to iskoristio da od sebe napravi velikog organizatora tog vremena, a 95 odsto onoga što je napisao nema veze sa istinom. Priča da je američka ambasada u Budimpešti pomogla da se formira DOS, da se kreira njegova politika, da se izabere predsednički kandidat i pripremi za izbore septembra 2000. godine, kao i da je Montgomeri u svemu tome učestvovao – to apsolutno nema veze sa istinom. Laž je i da su oni finansirali tu kampanju. Amerikanci su preko nevladinih organizacija, nekada i direktno iz budžeta, jedno vreme finansirali Otpor i pokušavali da stvore bolje uslove za rad nekim medijima. Ali nisu imali veze sa izborima 2000.
Nije bilo pomoći stranaca
I Vašington i Brisel i Berlin i London i Pariz preporučivali su nam da te izbore bojkotujemo, jer su smatrali da nećemo moći ponovo da uhvatimo Miloševića u izbornoj krađi, kao što smo to uspeli u dvadesetak gradova 1996. godine. Ubedili su Mila Đukanovića, i on na izbore nije izašao, ali mi smo se zahvalili na savetu, izašli i pobedili. Naravno, nakon 5. oktobra ceo je svet došao da nam čestita, čak i da nam da neku pomoć, ali pre 5. oktobra bili su protiv našeg nastupa na izborima. Montgomeri čak priča i da su oni u Budimpešti obučavali naše izborne kontrolore, što je besmisleno, jer smo spremne kontrolore imali još 1996. godine.
Miroslav Mišković je rekao: „Kada ovima moram da dam dva miliona maraka godišnje, mogu i vama da dam dvesta hiljada“.
Mi smo posle 1996. bili na vlasti u petnaestak gradova u Srbiji i komunicirali smo sa raznim privrednicima. Preteruje se kada se govori o tome koliko je para bilo potrebno za kampanju. Za ozbiljnu kampanju bilo je potrebno između milion i milion i po maraka. Te pare su nam dali, evo sad to mogu da kažem, Miroslav Mišković, Filip Cepter, Vuk Hamović, Miodrag Kostić, koji je bio i poslovni direktor Demokratske stranke, kao i još stotinak ljudi koji su dali malo manje iznose. Mišković je, recimo, rekao: „Kada ovima moram da dam dva miliona maraka godišnje, mogu i vama da dam dvesta hiljada“. Nismo, dakle, imali nikakav problem sa finansijama za te izbore. A imali smo i iskustvo 1996, dovoljno ozbiljnih pravnika da sami obučimo kontrolore, dovoljno ljudi koji kreiraju kampanje. Ponavljam da nikakve pomoći nije bilo ni sa zapada ni sa istoka.
Jedini izuzetak su satelitski telefoni. Pred izbore se neko setio da bi Milošević mogao da ugasi mobilnu telefoniju i struju, da nam omete komunikaciju, pa smo se onda setili satelitskih telefona, koji ne zavise od država. Trebalo nam je desetak takvih za celu Srbiju, i koštali su dvadesetak hiljada dolara. To uopšte nije bio finansijski problem, ali nismo mogli da ih kupimo pošto smo bili pod sankcijama, pa smo zamolili Amerikance iz ambasade u Budimpešti da nam ih kupe, što su i učinili. Eno šest tih telefona u mojoj garaži u Nišu, pošto sam ih poneo za celu južnu Srbiju. Nikad nisu korišćeni, ali stoje kao artefakt. Nikakve druge pomoći nije bilo.
Posle 5. oktobra zapad nam je oprostio neke dugove, dao nam je neke donacije, što je za njih bila sitnina a nama izuzetno važno. Ali do 5. oktobra, pa i nekoliko nedelja ili meseci posle, nisu nam pomagali ni u čemu.
Isto je bilo i na lokalnim izborima 1996. Niko na svetu nije znao da postoje lokalni izbori u Srbiji. Koga je to moglo da interesuje? Ali kada smo uspeli da pobedimo Miloševića u Beogradu, u Novom Sadu, u Nišu i u još desetak velikih gradova, onda su stranci dolazili. Dao sam izjavu za Si-En-En, i to je bilo neverovatno, to da Si-En-En dođe u Niš i da pita šta se dešava. Posle 5. oktobra zapad nam je oprostio neke dugove koje smo imali prema MMF i drugim institucijama, dao nam je neke donacije, neke uslove da napredujemo, što je za njih bila sitnina a nama izuzetno važno. Ali do 5. oktobra, pa bogami i nekoliko nedelja ili meseci posle 5. oktobra, nisu nam pomagali ni u čemu.
Kontakti sa oružanim snagama
Pred 5. oktobar smo ostvarili kontakte sa predstavnicima oružanih snaga. Imali smo, recimo, komunikaciju sa ljudima iz 63. padobranske brigade, čije sedište je u Nišu. Dvojica su mi odatle došli i rekli da su zaduženi za helikoptere, te da su otkrili kako je neko u helikoptere sipao pogrešno ulje, pa neće moći da lete mesec dana. Time su hteli da mi kažu kako će bojkotovati naređenja. Iz 72. brigade za specijalne operacije, iz Aleksinca, rekli su slično. Imali smo kontakt i sa načelnikom Generalštaba Nebojšom Pavkovićem. I on je rekao da neće da puca u narod. Imali smo kontakt i sa komandantom Posebnih jedinica policije Goranom Radosavljevićem Gurijem.
Ostala je jedino Jedinica za specijalne operacije. Nikada ranije nismo imali kontakt sa njima. Šta bismo radili da su 5. oktobra počeli da pucaju u narod ispred Skupštine? Zato smo morali da uspostavimo komunikaciju i sa njima. Zoran je još iz mladosti imao kontakt sa nekim Zemuncem koji nije bio kriminalac, već iz „sive zone“, pa je kontakt sa JSO uspostavljen preko njega. Zoran im je rekao šta je trebalo da im kaže, i odgovorili su da ni oni neće učiniti ništa. Sećam se da su 5. oktobra došli Takovskom ulicom do Skupštine, tu stali i ostavili oružje. Poštovali su šta su rekli, a interes im je verovatno bio to što su shvatili da je promena vlasti sigurna, pa hajde da budu malo dobri i sa onima koji će na vlast da dođu. Naravno da Zoran to nije prihvatio. Nikakve komunikacije nije bilo posle toga, osim kad su protestovali, to jest napravili pobunu koju je Koštunica bodrio, i tad smo stavili tačku.
Podela Kosova bila je jedino rešenje koje je obećavalo trajni mir. I Zoran je bio za podelu, ali da bude izvedena na određen način – prvo je Srbija trebalo da bude primljena u Evropsku uniju. Do Zoranovog ubistva smo ubedili 35 ili 40 odsto onih koji u svetu odlučuju.
Decembra 2002. godine Zoran i ja smo imali sastanak. Redovni izbori su sledili 2004. godine, što je značilo da nam ostaje još 2003. Nove demokratske, tranzicione vlasti obično gube prve izbore jer vuku mnoge poteze koji su neophodni, ali nisu popularni, pa na izborima uspeva onaj ko prodaje patriotizam. To se dešavalo u mnogim zemljama istočne Evrope. Zaključili smo da u 2003. moramo da rešimo tri problema, da nas 2007, kada se na vlast budemo vratili, ti problemi ne bi dočekali još gori. Reč je bila o odnosima sa Crnom Gorom, o Kosovu, o borbi protiv kriminala.
Sa Crnom Gorom je trebalo da se razdvojimo, ali kao braća, da ostanemo u dobrim odnosima. Nije bilo logično da imamo federaciju u kojoj je jedna članica dvadeset puta veća od druge. Kada je reč o Kosovu, tražili smo rešenje koje će garantovati trajni mir. Podela je bila jedino rešenje koje je to obećavalo. I Zoran je bio za podelu, ali da bude izvedena na određen način. Prvo se rastajemo sa Crnom Gorom. Potom Srbija 2007. biva primljena u Evropsku uniju. Zatim deo Kosova proglašava samostalnost, a mi prihvatamo. Znali smo, naravno, da to neće biti popularno. da će nas zvati izdajicama, ali računali smo da će ljudi posle pedeset godina shvatiti da je to bilo jedino rešenje. Počeli smo kampanju sa tom pričom, i do Zoranovog ubistva smo ubedili 35 ili 40 odsto onih koji u svetu odlučuju. Da je Zoran ostao živ, sigurno bismo u tome uspeli. Kosovo iznad Ibra bi ostalo srpsko, a ono dole nažalost ne bi, ali ne bi bilo nikakve dalje muke za bilo koga. I Srbi sa juga i Albanci sa severa Kosova bili bi pod međunarodnom zaštitom, ne bi pala ni kap krvi i ne bi bilo mogućnosti da se kasnije desi neko zlo.
Zašto se zakasnilo sa „Sabljom“
Ne mogu to nažalost da dokažem na sudu, jer nemam svedoke ili materijalne dokaze, ali sam devedeset devet odsto siguran da su ili Slobodan Milošević ili njegova porodica ili njegov klan inspirisali JSO da ubije Zorana. Zoran je rasturio njegovo carstvo, sve što je Milošević bio pre 5. oktobra. U istrazi je utvrđeno da je Milošević dao i neke pare i ubedio JSO da ćemo ih isporučiti Hagu, što je bilo besmisleno, jer se Hag ne bavi tim nivoom kriminalaca nego političarima i generalima.
Zoran je ubijen u sredu 12. marta, a u ponedeljak, dakle pet dana kasnije, trebalo je da postanem ministar odbrane Srbije i Crne Gore. Time bismo osigurali da deo vojske neće stati na stranu mafije – jer su kružile i takve priče – nego da će biti uz demokratsku vlast koja je trebalo da sprovede „Sablju“, koja se možda ne bi tako zvala, ali bi imala taj efekat. Ideja je bila da odmah penzionišem sve generale iz devedesetih, pa da posle gledamo ko je bio kriminalac a ko nije. Ko je bio kriminalac, išao bi u zatvor, ko je bio dobar, dobio bi odlikovanja, ali važno je bilo da svi budu u penziji, a da mi na tim mestima imamo nove ljude, pa da i u vojsci imamo sigurne saveznike za borbu protiv organizovanog kriminala, kao što smo ih već imali u pravosuđu i policiji.
Sve je trebalo da se desi još februara 2001, ali Koštunica je nažalost stao na njihovu stranu, zajedno sa svim svojim prevarantima, koji su sad već odavno u SNS.
Akcija nije mogla da se sprovede ranije upravo zato što nismo bili sigurni kako će vojska da reaguje, a Koštunica je tada imao veći uticaj na vojni vrh. Ušli bismo u događaje koje ne bismo mogli da predvidimo. Samo se zbog toga čekalo. Kada je, recimo, formirana Zoranova vlada, prva odluka je bila ukidanje takse za RTS na računima za struju, a druga smena i hapšenje načelnika Resora državne bezbednosti Radomira Markovića. Ali Koštunica ga je branio. Sve je trebalo da se desi još februara 2001, ali Koštunica je nažalost stao na njihovu stranu, zajedno sa svim svojim prevarantima, koji su sad već odavno u SNS. JSO je organizovala protivzakonit, antidržavni protest, a Koštunica ih je tapšao po ramenu i govorio o njihovim sindikalnim pravima. Izigravao je intelektualnog patriotu koji će na dobar način da sačuva Veliku Srbiju; Veliku Srbiju koju su inače izgubili njegovi tadašnji istomišljenici i Milošević i ovi što sad drže vlast. Doprineo je tome da takvi ljudi ne budu stavljeni tamo gde im je mesto još 2001. godine. Imali smo kompletan plan – ko se od kriminalaca hapsi prvi, ko su svedoci… Trajalo bi sedam dana, i možda bi bilo krvi, ali ne krvi građana nego onih koji treba da budu uhapšeni i koji bi se možda suprotstavili. Mi tu nameru nismo imali. Ne, hteli smo da ih sve pohapsimo i osudimo, da i građani Srbije i međunarodna javnost saznaju šta se dešavalo.
Teret Haga
Kada je reč o navodnom telefonskom razgovoru Zorana i Koštunice o izručenju Miloševića, kome Montgomeri tvrdi da je prisustvovao… Zorana sam znao veoma dobro. Ideja da bi on vodio takav razgovor pred nekim američkim potrčkom, stvarno je smešna. Da je Koštunica mogao da spreči Miloševićevo izručenje, sprečio bi ga. Imali smo jasan politički dogovor i sa njim o tome da je izručenje naša međunarodna obaveza. Da je Koštunica išta mogao, on bi to uradio. Nije to uradio. Ćutao je. Čekao je da to prođe, pa da posle toga eventualno nešto priča.
U Hag su otišla četvorica, petorica ljudi koji su nama pomagali 5. oktobra, ali bili su svesni toga da prošlost teško može da se izbriše.
Zapad nije hteo da razume koliki je teret saradnja sa Hagom. To je bio njihov način da pokažu šta mora da se radi. Moram da kažem da je i meni bilo teško što moramo da sarađujemo sa Hagom. Smatrao sam da Miloševiću treba da sudimo ovde, da treba da robija u Požarevcu, gde je odrastao. Nismo, međutim, isporučili Miloševića zato što smo „morali zbog Amerikanaca“, već zato što su nam takve bile međunarodne obaveze. U Hag su otišla četvorica, petorica ljudi koji su nama pomagali 5. oktobra, ali bili su svesni toga da prošlost teško može da se izbriše. Ide čak i priča da smo Miloševića prodali. Evo, Miloševićevi saradnici su na vlasti 13 godina. Ako smo radili bilo šta protivno zakonu, zašto nas ne pohapse i ne pronađu pare o kojima se priča?
Za razliku od Montgomerijevih tvrdnji, Amerikanci su apsolutno poznavali i pratili događaje u organizovanom kriminalu – i šverc droge i šverc cigareta i sve drugo. Možda Montgomeri nije hteo to da zna, ali CIA je sigurno znala i FBI je sigurno znao. Izjavio je i da su Čedomir Jovanović i Vladimir Beba Popović bili glavni u „Sablji”. A oni su bili na ivici da budu s druge strane brave. Nikakve veze nisu imali sa „Sabljom“. Čedomir Jovanović je bio prisutan na prvom sastanku Zorana i Milorada Ulemeka Legije. Kasnije smo otkrili da je Jovanović sa njima imao komunikaciju. I članovi klana i ljudi iz Jovanovićevog obezbeđenja su svedočili o tim kontaktima. Previše bi bilo da kažemo da je bio njihov saradnik, ali bio je „prljavi prijatelj“. Tvrdio je da ide kod njih da čuje šta se dešava. Pa šta si čuo? Pa ništa.
Kada je reč o tome zašto je srušena Šilerova – je li u sedištu mafije trebalo da napravimo vrtić? Svi dokazi, svi snimci, pokupljeni su pre rušenja. Uostalom, izvršilac rušenja je bio Goran Vesić, pa neka njega pitaju zašto je rušio.
Kad je šutnuo Popovića, Zoran je rekao da neće da šutne i Jovanovića, ali da će da ga stavi u frižider. Jovanović je od januara 2003. bio skrajnut iako je bio na nekoj funkciji. Nije ga Zoran poslao da se kupa u bazenu u Šilerovoj… A i priča o tome zašto je srušena Šilerova – je li u sedištu mafije trebalo da napravimo vrtić? Objekat je bio napravljen bez građevinske dozvole, a svi dokazi, svi snimci, pokupljeni su pre rušenja. Uostalom, izvršilac rušenja je bio Goran Vesić, pa neka njega pitaju zašto je rušio. Montgomeri je napisao i da je sa mnom razgovarao kada sam posle atentata na Zorana postao premijer, i da mi je rekao kako nije dobro to što radi Popović, te da bi bilo dobro da ga smenim. Popovića je još januara 2003. smenio Zoran Đinđić zato što više nije mogao da podnese ludila koje je taj Beba činio.
Montgomeri priča i da je uspeo da sredi Đinđiću da ga primi američki predsednik, a to je isto besmisleno. Mi smo još 1999, ako ne i ranije, bili gosti u Stejt departmentu. Primila nas je Medlin Olbrajt. Bili smo i Zoran i Dragoslav Avramović i ja, a svi se sećaju i Velje Ilića, koji je tada imao neke komentare u vezi sa našom domaćicom. I kao gradonačelnik Niša, i kao zamenik predsednika Demokratske stranke, i kao savezni ministar unutrašnjih poslova komunicirao sam sa ljudima koji su na samom američkom vrhu. Ne baš sa predsednikom Amerike, naravno, ali sa državnim sekretarom i sa mnogima drugima. Kada je Zoran ubijen, i kada sam postao premijer, nije bilo nikakve potrebe da me neki američki potrčko promoviše. Sa Montgomerijem sam se video kada je američki državni sekretar Kolin Pauel bio u poseti 2003, i još jednom, kada me je upoznavao sa novim drugim sekretarom američke ambasade. Tada smo malo pričali o Srbiji, o Balkanu. Montgomeri je bio prisutan i kada sam bio u službenoj poseti Americi, jer je običaj da dođe i ambasador u državi iz koje je došao gost, ali nije imao nikakvog uticaja. Za godinu dana smo se, dakle, videli dva puta u Srbiji i jednom u Americi, a sad hoće da predstavi sebe kao nekog kreatora politike, koji me je savetovao, možda mi čak i naređivao. To je besmislica.
Vučić sprema haos
Danas je vlast onakva kakva je bila pre 5. oktobra, odnosno pre septembra 2000. To su kriminalne grupe koje su izabrale lidere i sprovode primitivnu, krvavu politiku. Ljudi koji su služili za kupovinu bureka, neki Dačić, neki Vučić, postali su nešto. Krivicu za to što oni postoje, što je vlast takva, snose Koštunica i Tadić. Nisu sproveli u delo Zakon o lustraciji. Da jesu, takvi ljudi ne bi mogli da se kandiduju za skupštinu zgrade u kojoj žive.
Izbori neće biti demokratski kada god ih Vučić raspiše. Ali mi smo dva puta pobedili Miloševića na izborima na kojima je hteo da krade. Ako opozicija još postoji, tako treba da se ponaša i sada. Ogroman je broj onih koji se predstavljaju kao opozicija, a boluju od političke prepotentnosti i impotentnosti. Kada se 1993. ili 1996. išlo na kordon, Zoran je stajao u prvom redu. Tamo su bili i drugi poslanici, bio sam i ja. I današnji poslanici treba da zaštite studente – ne da budu lideri nego da budu zaštitnici, jer kad policajac vidi da prema njemu ide poslanik, teže će da potegne pendrek.
Prva sledeća vlada treba da sprovede lustraciju, da ispita poreklo imovine, da sprovede krivične postupke. Posle toga, posle šest meseci ili godinu dana, neka budu izbori, kao što su bili republički u decembru 2000, i neka se tada bore vlast, opozicija, desnica, levica, ko god.
Naravno da na prvim izborima treba da bude studentska lista. Ako već to nije urađeno, sutra treba da se formira vlada u senci. Eksperti za oblasti koje su u nadležnosti ministarstava treba svaki dan da drže konferencije za štampu, da objašnjavaju šta naprednjaci rade protivzakonito i da daju rešenje. Prva vlada treba da sprovede lustraciju, da ispita poreklo imovine, da sprovede krivične postupke. Posle toga, posle šest meseci ili godinu dana, neka budu demokratski izbori, kao što su bili republički izbori u decembru 2000, i neka se tada bore vlast, opozicija, desnica, levica, ko god.
Ljudi iz krugova bliskih vlasti potvrdili su mi da Vučić sprema situaciju u kojoj će u narednih nekoliko nedelja neko od njegovih saradnika biti ubijen – ili uz njegovu saglasnost ili uz njegovo „namerno neznanje“. Za to će optužiti studente i opoziciju, uvešće vanredno stanje, i to mora da se spreči. To studenti ne smeju da dopuste. Moraju da se zaštite, a deo zaštite mora da bude i ovo što se danas predstavlja kao opozicija. Siguran sam da u BIA, u policiji, u vojsci ima dovoljno ljudi koji su spremni da to spreče. Hajde da nam se ne desi krv, nego da ovi budu smenjeni na prikladan način.
