Režimska propaganda je studentsko-građanske proteste najpre pokušala da predstavi kao plod hrvatske obaveštajne službe. Zatim je stavljala na stub srama bošnjačke studente koji ne žele da učestvuju u propagandnom cirkusu Milošević-Vučić, te da negiraju planske i sistematske zločine počinjene nad Bošnjacima prilikom stvaranja etnički čiste Republike Srpske. Nakon toga je za proteste okrivila građanski sektor i pokojni USAID. Naposletku, kada se taktika izazivanja etničkih i verskih podela, te teorija o belosvetskoj zaveri nije pokazala efikasnom u lomljenju protesta, režimska propaganda je neminovno morala doći do klasnog rata.
Klasni rat
Možda deluje malo čudno da razni režimski funkcioneri, koji su kroz porodično ili emotivno bliske ljude vlasnici krupnog kapitala po merilima srpske ekonomije, pominju „pobunu bogatih“, ali to nije daleko od toga da Ana Brnabić, osoba hrvatskog porekla, učestvuje u stvaranju antihrvatske histerije na nacionalnom nivou. Bilo kako bilo, za režim je klasni narativ samo još jedan marketinški pokušaj da se u tok informacija ubaci faktor razdora među pobunjenim studentima i građanima. Dugoročni antiopozicioni narativ, koji su kultivisali i Milošević i Vučić dosad ostaje najuspešniji u izazivanju podela i ograđivanja, ali tu se radi o akumuliranim posledicama višedecenijske propagande koja obuhvata više generacija, ne jednom uspešno lansiranom narativu poput „pobune bogatih“.
Propaganda funkcioniše tako što besomučno reciklira jedne te iste obrasce i plasira ih u etru, tako da pobuna bogatih, o kojoj je 18. marta govorio predsednik države, čija je funkcija po Ustavu ceremonijalna, nije tada patentirana, samo je privukla pažnju javnosti. Iako je dotična ceremonijalna glava države, po podacima Istinomera, zabeležila čak 80 TV obraćanja u 59 dana u roku od tri meseca ove godine, ona retko kad izgovori nešto novo. Ceremonijalni šef države je još početkom marta u ekonomski i ekološki devastiranom Boru izjavio da su studentski i građanski protesti „pobuna privilegovanih i bogatih“.
Međutim, narativ klasnog rata mogao se čuti još krajem januara iz ustiju Ljiljane Smajlović, čiji je nekadašnji list nedavno, u tri kratke nepotpisane rečenice, objavio kako su studenti koji protestuju šugavi, a koja je tom prilikom na ruskom propagandnom mediju RT Balkan upitala svoju gošću Mirjanu Vasović da li su protesti zapravo „pobuna elite“.
Da sumiramo, sudeći po režimskoj propagandi i nenadležnoj, ceremonijalnoj glavi države i njenom mašinerijom za stvaranje lažnih obrazaca u punom zamahu produktivnosti, studentsko-građanski protesti su: hrvatsko-bošnjačka, NVO-globalistička, šugavo-privilegovana zavera protiv najnaprednijeg režima koji je Srbija videla još od neolitske vinčanske kulture. Međutim, svrha analize ne treba da bude razlog korišćenja ovih i mnogih drugih narativa od strane režima. Tu je cilj izazvati što više podela i ograda među onima koji protestuju, onima koji još uvek posmatraju i razmišljaju da li da se priključe, ali i onim lojalistima koji su tvrdo protiv protesta (u njima treba probuditi što više agresije i besa).
Profesionalna elita
Važniji deo analize jeste sama zamisao da se usred kroni kapitalizma narativ klasnog rata poteže vladajući režim. Kroni kapitalizam se odnosi na ekonomski sistem u kojem kompanije i vlasnici kapitala stiču prednosti, privilegije ili profit zahvaljujući bliskim vezama s vladinim zvaničnicima ili političkim vlastima, a ne kroz fer konkurenciju na slobodnom tržištu. Kronizam neretko uključuje favorizovanje – dodelu ugovora, subvencija, poreskih olakšica ili izuzeća od regulativa koruptivno povezanim firmama ili saveznicima. Dati sistem napreduje kroz korupciju, nepotizam ili lobiranje, stvarajući nejednaka pravila igre po kojima uspeh zavisi više od uticaja i veza nego od inovacija ili kvaliteta.
Kroni kapitalizam se odnosi na ekonomski sistem u kojem kompanije i vlasnici kapitala stiču prednosti, privilegije ili profit zahvaljujući bliskim vezama s vladinim zvaničnicima ili političkim vlastima, a ne kroz fer konkurenciju na slobodnom tržištu
Vodeći se samim teorijskim definicijama o strukturi ekonomije Srbije, gde se sklapaju poverljivi investicioni ugovori koji se finansiraju iz državnog budžeta, sa domaćim ili stranim kompanijama, gde država po svom nahođenju isplaćuje pozamašne subvencije, te pruža raznovrsne olakšice od ustupanja građevinskog zemljišta do oslobađanja od poreza u ograničenom periodu inostranom investicionom kapitalu, ne može biti ni reči o „pobuni bogatih“. U Srbiji je u političkom smislu dominantna personalistička vladavina, što se očituje u svakodnevnom istupanju iz uskih okvira nadležnosti ceremonijalne glave države. Tu nisu neophodni naučni radovi kako bi postavljena hipoteza bila dokazana, dovoljno je nasumice u večernjim satima uključiti neku prorežimsku televizijsku stanicu i svedočiti novim pretnjama (štap) i obećanjima (šargarepa) nenadležnog šefa države.
Ekonomski sistem predstavlja refleksiju političkog. Ne možete imati vladavinu jednog čoveka, inokosni sistem na čijem se vrhu nalazi nenadležni On, a očekivati slobodnu konkurenciju u dodeljivanju kapitalnih infrastrukturnih projekata. Lični režim dovodi do sklapanja ličnih dogovora između nosilaca političke vlasti i vlasnika krupnog kapitala. Samim tim, bogati su apriori uz takvu vlast, pošto im pomenuti režim omogućava privilegovan položaj na tržištu. Osim razumevanja prirode personalističkog političkog i ekonomskog sistema Srbije, koji može biti promenjen isključivo povratkom demokratije i transparentnosti u upravljanje državnim resursima, treba razlikovati bogate koji su vlasnici kapitala, te visokoobrazovane stručnjake na zasluženim pozicijama, koju sa za posedovanje retkih veština na tržištu rada adekvatno i plaćeni. Profesor univerziteta ili stručnjak u privatnom sektoru nisu bogati upravo zato što nisu vlasnici kapitala, već su zaposleni u određenoj strukturi koja ni delimično nije u njihovom posedu.
Tu je gospođa Smajlović nehotice bliže istini kada govori o pobuni elite. Iako bogati pružaju podršku režimu koji ih čini bogatima ili im kao već bogatima pruža skriven od javnosti preferencijalni tretman, obrazovana i profesionalna elita jeste ustala protiv personalističkog režima, uvidevši da isti guši kako lične slobode građana, tako i onemogućava očekivano funkcionisanje državnih institucija, kao i ekonomije. U Srbiji je podjednako zarobljeno slobodno tržište i rada i kapitala, koliko je zarobljen pojedinac koji je u strahu da iznese sopstveno političko mišljenje. Koji deo društva će dijagnostifikovati ovo alarmantno stanje naše države, naše ekonomije i našeg društva, ako ne aktuelna obrazovana i profesionalna elita i njeni budući članovi, to jest sadašnji studenti. Moralo je doći do pogibije šesnaest nevinih ljudi, da reči, kako izgovorene tako i pisane, sadašnje i buduće elite prodru do svih slojeva društva. Jedno je pisati o korupciji na teorijskom nivou, a drugo su naši poginuli sugrađani, čiji su životi prekinuti usled pretpostavljenih složenih koruptivnih shema realizacije kapitalnog državnog projekta, koje sadašnje pravosudne institucije ne smeju da istraže iz odgovarajućeg ugla.
Iako bogati pružaju podršku režimu koji ih čini bogatima ili im kao već bogatima pruža skriven od javnosti preferencijalni tretman, obrazovana i profesionalna elita jeste ustala protiv personalističkog režima
Dok bogati ćute, elita je pokrenula sve slojeve zarobljenog društva i oni su se tom dugo upućivanom pozivu za oslobođenje odazvali, svedočeći neporecivoj činjenici da korupcija, kroni kapitalizam i personalistička vladavina ubijaju.
