Mnogo je poslednjih meseci rečeno o „dve opozicione kolone“, jedna leva, druga desna, ili jedna građanska, druga nacionalna, ili jedna stranačka, druga studentska. Zaboravljaju se mnoge, one „za poneti“: radikalske bez cenzure, narodnjačke, suverenističke, stručnjačke, „zapadnjačke“…
Trenutna situacija na opozicionom terenu je takva da svako svoj kompas ima: neko moralni, neko politički, neko finansijski ili oportunistički. U takvoj konstelaciji prilično je očigledno da zajedništva neće biti, ni u tri kolone, a kamoli dve. Dakle, kolone su politička fatamorgana. Lista će po svemu sudeći biti mnogo. Koliko? Pa toliko da se izgubi pregled. I to ne samo od strane „formalne opozicije“ (onih uz vlast do podne, a protiv od podneva), već, nažalost, i onih koji kod solidnog dela javnosti važe za istinske protivnike režima.
Studenti i „stari“ opozicionari
A na sve to, dolazi i nova pojava: studentska lista.
Formalna ili neformalna, u formiranju ili već gotova, svejedno. Jer niko ne zna ko je na njoj. Niko ne zna po kom kriterijumu su ti ljudi izabrani, niti kakvim su se opozicionim delovanjem istakli. Jedino što znamo jeste da su studenti odlučili da svoj legitimitet, rođen u otporu, prenesu ne na opozicione političke stranke (opravdano), već na neke ljude.
Pre ili kasnije znaćemo ko su ti ljudi, a nešto mi govori da će mnogi izborom legitimnih biti razočarani. Zatim sledi dilema: da li verujemo da će ta lista zaista predstavljati otpor, ili će ga vrlo brzo potrošiti?
Niko ne zna po kom kriterijumu su birani ljudi za studentsku listu, niti kakvim su se opozicionim delovanjem istakli. Pre ili kasnije znaćemo ko su ti ljudi, a nešto mi govori da će mnogi izborom biti razočarani
Sa druge strane, pojedini „stari“ opozicionari, bilo iz stranačkog establišmenta, bilo sa margine, postaju sve nervozniji, ogorčeni. Neki i otvoreno kivni. Nekada se za opozicioni status moralo ginuti: politički, profesionalno, medijski. Ili bar dobro glumiti. Sada se u taj isti status neki spuštaju padobranom. Plenumi, papir, olovka i eto ih: kandidati. A oni što su godinama skupljali procenat po procenat, iza mikrofona, po sudovima, ulicama, bolnicama, gledaju kako novi ulaze kroz prozor, dok njih izbacuju kroz vrata. Možda je to izbacivanje poneko i zaslužio. Teško je tu naći argument koji bi sve razuverio, ali to je tema koja, koliko god primamljiva bila, ne služi višem cilju.
Ipak, otvorena je i tu počinje poznata scena: sastanci, pregovori, kalkulacije. Ko sa kim? Ko preko koga? Ko ima brojeve, ko ima ljude, ko ima novac, ko ima ankete, ko ima društvene mreže, ko ima medije, ko ima veze? Svako meri: ako dobijem treće mesto, ulazim; ako mi ponude sedmo, podržavam studente; ako vidim da je cenzus daleko, povlačim se i glumim moralnog pobednika. Jer ukoliko neko proceni da bi mu samostalni izlazak na izbore naneo više štete nego koristi, neće reći „prop’o sam“. Biće: „podržavam studente“. I tako će, umesto priznanja političkog poraza, grabiti za slamku spasa moralnog kapitala. A oni drugi, što odluče da idu sami, možda će proći loše, ali će se bar držati ideje da su „delom sačuvali svoj politički identitet“. Samo, u praksi, to „očuvanje identiteta“ uglavnom znači borba za goli opstanak.
Stari“ opozicionari, postaju sve nervozniji, ogorčeni. Oni što su godinama skupljali procenat po procenat, po sudovima, ulicama, bolnicama, gledaju kako novi ulaze kroz prozor, dok njih izbacuju kroz vrata. Možda je to izbacivanje poneko i zaslužio
A kad se borite da preživite, vaš opstanak nužno zavisi od neuspeha onog ko vam stoji na istom biračkom terenu. U ovom slučaju, to znači da postoji opasnost da će neuspeh studentske liste postati njihova najbolja politička vest. Sudeći po konfrontacijama na mrežama, taj razdor je uveliko prisutan. Ako ga niste primetili, dovoljno je da vidite kako se ovaj, koji je do juče gutao knedlu pri samoj pomisli da izgovori reč „izbori“, odjednom okuražio da o tome govori. I to ne samo da govori, nego i da pušta predizborni spot čija je svrha isključivo da obeshrabri one koji bi se usudili da rizikuju zarad uspeha razjedinjenog opozicionog fronta.
Možda ne bude sledeće šanse
U politici, građane pokreću dve emocije: strah i nada. Strah je jednostavan i taj instrument već godinama koristi vlast, svakodnevno, disciplinovano i precizno. Konstantna opomena: šta će biti ako „oni“ dođu? Ako dođe haos. Ako dođe ulica. Ako dođe „neko spolja“. Ako dođu studenti. Ako dođe opozicija. Ako, ne daj bože, dođe promena.
Taj strah, pažljivo negovan sa vrha, dodatno se podgreva haotičnom slikom na drugoj strani. A tamo gde strah postane glavno političko gorivo, jedini protivotrov je nada. Samo, nada ne plane sama od sebe.
Na studentima da izađu iz pozicije u koju su se s pravom popeli, simbola građanskog otpora, i postanu nešto još važnije: nosioci novog društveno-političkog dogovora. Taj dogovor bi, ako se postigne sada, mogao da preseče rastući razdor pre nego što postane nepopravljiv
Zato je sada i na studentima da izađu iz pozicije u koju su se s pravom popeli, simbola građanskog otpora, i postanu nešto još važnije: nosioci novog društveno-političkog dogovora. Kao što su umeli da jasno formulišu zahteve koji su odjeknuli Srbijom, sada treba da formulišu i jedan novi, zajednički društveno-politički ugovor. Ugovor koji bi jasno definisao ko mogu biti igrači u opozicionom timu, pod kojim uslovima, koji su ciljevi, protiv čega se i za šta bore, i što je možda najvažnije, šta sledi kada se ta borba dobije (vlada izbornog poverenja sa oročenim rokom trajanja do pripreme slobodnih i poštenih izbora?). Uz jedno nepomirljivo načelo: posle izbora nema pregovora sa pipcima mafijaške hobotnice. Taj dogovor bi, ako se postigne sada, mogao da preseče rastući razdor pre nego što postane nepopravljiv. Ovoga puta to ne sme biti još jedan propušteni šansa. Sledeće možda i ne bude.
Mora biti dogovor koji ujedinjuje. Mora ,,Dogovor za pobedu’’.
