Uoči još jednog, naravno, najvećeg mitinga u srpskoj istoriji, vlast je do te mere podigla nivo represije da je zapretila hapšenjem svima koji se usude da javno kažu da žive u zemlji u kojoj se neistomišljenici prebijaju, proteruju ili otpuštaju, s obzirom na to da je procenila da bi iznošenje istine moglo da bude teško krivično delo uz adekvatan pritisak na pravosuđe. Uz najavu da najgore tek sledi, Aleksandar Vučić je zaređao po televizijama da bi objasnio kako je sve to morao da uradi mnogo ranije, još u decembru, i dodao: „Kada im ostavite prazno igralište, prazan teren, sabijete sebe u peterac, ne suprotstavljate se nigde, onda se oni osete apsolutno dominantni i tada vidite svu njihovu surovost, bahatost, aroganciju. Tada se ti ljudi obračunavaju sa političkim protivnicima. Tada progone ljude, tada bi da tuku ljude, tada bi da ubijaju ljude, tada bi da rade šta god hoće, jer tada misle da su dovoljno moćni, posebno u čoporu.“
Tuga zbog te ogromne greške (nju ipak nije okarakterisao kao „najveću u istoriji“), nije ga napustila ni kada se dokopao govornice na kontramitingu u Beogradu, pa je ponovo prekorio sam sebe jer se nije „odmah suprotstavio protestima, kao što su mi savetovali kineski prijatelji“. Problem je što je publika pred kojom se vajkao ista ona koju je pre dva meseca zapakovao i poslao na miting u Sremskoj Mitrovici, gde joj je poručio nešto sasvim drugačije. Možda se ponadao da njegove pristalice imaju kratko pamćenje, a možda samo ima probleme sa sopstvenim, pa je zaboravio da je tada gorljivo uzviknuo: „Javite im da je propala obojena revolucija“. I da je potom ljutito i autoritativno najavio svoj udžbenik koji će izdati do Vidovdana: „Uništiću vas u celom svetu, jer moj udžbenik kako sam pobedio obojenu revoluciju biće najčitaniji bestseler u celom svetu. Prodavaće se u Kini, širom sveta, sad vas znam u srži, svaki evro i dolar ulažete u rušenje zemlje. Pomoći ću svima drugima da se od vaših obojenih revolucija uspešno brane.“
Ni u jednom autobusu, vozu ili traktoru nije bilo bombi, pa su svi stigli do centra sa manje ili više putnika, u zavisnosti od uspešnosti onih koji su morali da namaknu kvote
Dakle, Vučić je u februaru pobedio obojenu revoluciju i seo da piše priručnik za braću Kineze, a onda je u aprilu doživeo amneziju, pa će Kinezi morati da kupe milione primeraka bestselera o tome kako se ispalio i nije ih poslušao, već mu se obojena revolucija obila o glavu? Pa, nema sumnje da će i takva knjiga imati prođu u humorističkom odeljku neke knjižare, baš kao što nema sumnje da će se svi diktatori sveta snaći i bez Vučićeve dodatne nastave, ali ostaje pitanje šta su u subotu naučili njegovi domaći fanovi. Svih 126.735 ili 128.080 prisutnih, koje je Vučić lično prebrojao na veoma zagonetan način (čak i da je brojao pojedene pljeskavice i kalkulisao da li je neko možda pojeo dve, teško je razumeti fleksibilnost tako preciznih cifara) ili 55.000, koliko je izbrojao Arhiv javnih skupova.
Roditelji se vole mnogo, ali Vučić više
Sama po sebi ta cifra predstavlja fijasko jer se uz neviđenu logistiku i sumanutu zloupotrebu svih državnih i društvenih resursa okupilo šest puta manje ljudi nego 15. marta kada je stvarno i održan najveći miting u istoriji. I to u uslovima kada je vlast ukinula sve vozove (navodno je prijavljena bomba), ukinula sve autobuse (nije bilo terorističkih pretnji, samo je državnim prevoznicima naređeno da odstupe, a privatnim zaprećeno), ugasila gradski prevoz i izvela maskirane huligane sa palicama i kamenicama na ulice.
Za razliku od studentskog protesta, za skup organizovan u čast podizanja Vučićevog ega pokrenuto je sve čime država raspolaže, pa je za uzurpaciju centra Beograda iskorišćen čak i Parking servis koji je sa uredno zakupljenih parking mesta odneo automobile građana u nepoznatom pravcu, da bi se tu smestile šatre u kojima će mladost Srbije pisati ljubavne poruke predsedniku tipa „roditelji se vole mnogo, ali Vučić više“. Ni u jednom autobusu, vozu ili traktoru nije bilo bombi, pa su svi stigli do centra sa manje ili više putnika, u zavisnosti od uspešnosti onih koji su morali da namaknu kvote. Recimo, direktor Poreske uprave u Čačku Miodrag Popović je smenjen uoči skupa jer je odbio da ucenjuje radnike da bi otišli na miting, pa je na njegovo mesto postavljen izvesni Milovan Tripković, kome to nije bilo mrsko. A i mnogim drugim direktorima nije, jer je na poziv pokreta Kreni-Promeni do dana održavanja mitinga stiglo više od 3.000 prijava građana koji tvrde da su bili izloženi pritiscima da prisustvuju skupu „Ne damo Srbiju“. Portparol pokreta Nikola Stanković je rekao da takve prijave i dalje stižu, a da su u onim koje su do sada stigle građani dostavljali ime i prezime, ali da „gotovo svi insistiraju na anonimnosti zbog straha od represije, posebno na lokalnom nivou“ i da većina prijava sadrži konkretne podatke o osobama koje su vršile pritisak i načinu na koji je to rađeno – najčešće ucenama prekidom ugovora.
Lekcija za sledeći put – prvo neka predsednik održi govor, a tek onda neka uslede besplatne pljeskavice i koncert
Uz one koji stižu autobusima, bilo da im je motivacija nikad veća dnevnica (pominje se čak i cifra od 15.000 dinara), vera u vođu ili strah od poslovođe u samoposluzi, stigla je i najoriginalnija kolona u istoriji – Srbi sa Kosova koji su pešačili 524 kilometra. Svaka sličnost sa studentima koji već četiri meseca hodaju u svim pravcima je slučajna jer oni prelaze tričavih 20 do 30 kilometara dnevno, a Vučićevi hodači lete – 110 kilometara po danu, kao od šale i niko nema plikove. To što smo videli snimke na kojima ih tovare u autobuse (kraj Jagodine je čak i policija pomagala da se udobno smeste) samo je optička varka, predsednik tvrdi da oni hodaju, a studenti lažu. Povodom studenata koji biciklom idu do Strazbura je izjavio da se radi o „predstavi za šire narodne mase“ i da on „gleda malo bolje“ nego ostali, pa vidi „da u kombiju prevoze bicikle“. Preciznije, gleda bolje od svih evropskih novinara, gradonačelnika, svih kamera kojima je pokriven svaki pedalj EU i vidi varalice koje u laži nije uhvatila čak ni Orbanova policija.
Zbog originalnosti i nikad viđene upornosti da se zbog ideala hoda, Ana Brnabić je srećno uskliknula: „Nikada više Srba sa KiM nije krenulo do danas. Danas u šest časova je viđena najveća kolona Srba ikada koja je krenula da podrži predsednika“. A potom je dodala da se očekuje ogroman skup i „pored svih prepreka“ jer su građani širom Srbije čvrsto rešeni da se okupe u Beogradu i da ih neće sprečiti studenti iz Novog Pazara.
„Zbog čega vi danas sprečavate ljude da odu na skup na koji žele da odu, zbog čega vas 40 sprečava stotine ljudi da odu? To je još jednom ta blokaderska politika, elitistička filozofija, skoro se graniči sa fašizmom, oni mogu sve, a sve to uskraćuju svima drugima. To je politika koja ne sme da pobedi u Srbiji. Mi ne bismo imali nikakva prava, na slobodu kretanja, mišljenja ili govora. Zato svi danas treba da se okupimo da kažemo da ne želimo takvu Srbiju, već pravičnu Srbiju. Ne damo našu Srbiju“, rekla je par sati pre fijaska.
Nije primetila da se u Novom Pazaru dešavalo nešto daleko važnije – ujedinjenje naroda koje je njena stranka 35 godina huškala na nacionalnu netrpeljivost, pa i mržnju, baš kao što nije primetila ni da je policija tukla i vukla te mlade ljude koji su odlučili da ispišu neki pristojniju stranicu u istoriji. Bilo joj je bitno da njihova „kvota“ iz Raške stigne, a kada je stigla nimalo je se nije ticalo što njena stranka nad njima sprovodi „blokadersku politiku“, što ih je gurnula u ograđeni tor i zabranila im da iz njega odu pre nego što predsednik završi govor.
Ne damo vlast, ali dajemo pljeskavice
Ipak su pobegli, bar mnogi, što bi moglo da posluži kao dobra lekcija za sledeći put – prvo neka Vučić održi govor, a tek onda neka uslede besplatne pljeskavice i koncert Baje Malog Knindže, čiji je nastup očito bio najvredniji deo programa za okupljenu publiku. Donekle i očekivano, ako imamo u vidu da je skup već po svojoj najavi postavljen na laži, pa je poručeno „Ne damo Srbiju“ umesto da se pošteno kaže – ne damo vlast. Srbija nije njihova, ona se ne dobija čak ni na regularnim a ne pokradenim izborima, ona pripada i studentima i građanima koji ne žele predsednika koji evropske zvaničnike naziva lažovima a novinare imbecilima, ni predsednicu parlamenta koja poslanike naziva govnarima. A toga su očito počeli da bivaju svesni čak i birači SNS-a ili pokreta koji je najavljen i koji će biti formiran ukoliko se koalicioni partneri ne razbeže posle epske trodnevne blamaže.
Nedopustivo je da režim manipuliše tugom jednog čoveka da bi na mala vrata progurao tezu da za pad nadstrešnice nisu krivi samo političari i stručnjaci, već je to delo spoljnih terorista i domaćih plaćenika
A blamaža je zbilja bila epska ako imamo u vidu da je u svojim zahtevima tražio rad tužilaštva i pravosuđa (za svoje potrebe), a da je to isto pravosuđe ponizio dovođenjem na miting Đure Race, oca Goranke Race koja je poginula u padu nadstrešnice.
„U Novom Sadu je tragedija izazvana terorističkim činom spoljnog i domaćeg faktora, to sam sudiji objasnio na stručan način, to sam mu uputio 1. decembra. Do današnjeg dana nije izgleda uzeo to u obzir. Isto pismo sam poslao 23. februara višem tužiocu u Beogradu, ni on se ne oglašava. Ja i dalje tvrdim i objasnio sam stručno i naučno kako je došlo do pada te nadstrešnice. I voleo bih i drago mi je što sam juče čuo vest da je optužnica vraćena na doradu, da mi pomognete da tužilac uzme u obzir ove činjenice, da dozvoli da istražni organi krenu u pravcu pronalaženja terorista koji su to svesno, planski izazvali“, rekao je Raca.
Kao otac koji je izgubio ćerku on ima pravo da svoju tugu ispoljava kako god hoće, kao građanin ove zemlje ima prava da bude i teoretičar zavera, ali predsednik države nema prava da zloupotrebljava njega i njegovu tugu i da mu dozvoljava da na skupu navodnom organizovanom za spas Srbije iznosi tvrdnje koje su u suprotnosti sa svim nalazima ne samo ekspertskih grupa, već i svih pripadnika tužilaštva i sudova koji su na tom predmetu radili. Ako je zahtev studenata da hoće istinu o padu nadstrešnice, ako je zahtev građana da hoće isto, onda je nedopustivo da režim manipuliše tugom jednog čoveka da bi na mala vrata progurao tezu da sada nisu krivi ne samo političari nego ni stručnjaci (tvrdnja na kojoj Vučić insistira), već je to delo spoljnih terorista i domaćih plaćenika.
Vučić je izjavio da je miting bio uspešan jer niko nije uništavao traktore (sopstvene), nije bilo topovskog udara i bilo je masovno iako nije doveo sve koje ima „još u rezervi“. Ratnoj ili robnoj, nije se izjašnjavao
Ali ovaj režim to može. Baš kao što i Vučić može da izjavi da je miting bio uspešan jer niko nije uništavao traktore (sopstvene), nije bilo topovskog udara i bilo je masovno iako nije doveo sve već ih ima „još u rezervi“. Ratnoj ili robnoj rezervi, nije se izjašnjavao.
