Konačno smo videli Đuru Macuta za kog smo se uplašili da je netragom nestao tik iza inauguracije. Ne, nije se pojavio na svom matičnom Medicinskom fakultetu da bi ustanovio kako je došlo do kriminalne smene dekanke, ni u Rektoratu u Novom Sadu da bi zaštitio autonomiju fakulteta od najezde policije, a ponajmanje u Briselu da bi kao najvažnija politička figura u zemlji pokušao da sanira štetu nastalu nakon Vučićevih prostačkih uvreda upućenih evroposlanicima. Otišao je tamo gde ga je snaga i veličina njegove funkcije usmerila – u spontanu protestnu šetnju „naroda“ protiv blokada, koju je na Voždovcu organizovao sam vrh Srpske napredne stranke.
Uostalom, ima li išta logičnije od toga da premijer jedne zemlje problem rešava tako što se protiv sopstvenih građana i njihovih zahteva bori protestujući na ulici? I trčkarajući ne samo iza Vučića opkoljenog zidom Kobri, već i iza Ane Brnabić, Siniše Malog, Ivice Dačića, pa čak i Vladimira Đukanovića Đuke. Srećom, nismo ga videli sa onim jadnicima koji su u redu čekali da im neki tip u plavoj majici upiše ime na spisak i isplati pare (Đilas je rekao da se za učešće u protestu plaćalo 50 evra, a Brnabićka mu je uzvratila da nije priložio dokaz), ali je to verovatno kompenzovao na drugi način. Baš kao i direktor Telekoma Vladimir Lučić, koji je nakon teškog radnog dana u kom je smišljao kako da nastavi sa razbijanjem United Media, morao da odradi i večernju ćaci smenu.
Vučić živi svoje dečačke snove, koji su proizvod frustracije i kompleksa, i krenuo je da gradi sopstveni kult ličnosti tokom čega je poverovao da je on iznad zakona, Ustava, nacije, naroda, zastave, grba. Ali su studenti i narod poslednjih deset meseci srušili taj mit
Ana Mirković
U trećoj nedelji naprednjačke kontraofanzive ne zna se da li je veća zvezda bio transparent na čelu kolone sa najbesmislenijom parolom koju su u ovom trenutku mogli da plasiraju – „Srbija je večna dok su joj deca verna“ ili Vučić koji je naglas sabirao svoje i oduzimao tuđe pristalice, tvrdeći, a možda i istinski verujući, da je neka njegova imaginarna Srbija krenula u okršaj protiv onih koji će „da nam ubijaju decu i da unište ovu zemlju“.
Verna deca po naprednjačkim merilima
„Ovoliko ljudi da prođe u jednoj koloni, bez ijednog incidenta… Zar niste ponosni na njih? Čak i kad se pojavilo onih četrdesetak da provociraju“, uskliknuo je uz tvrdnju da je njegova „kolona najveća“ jer broji 20.000 ljudi.
Naravno, toj koloni nije bilo teško da se kreće bez incidenta jer je pre toga policija u duhu nedavne prekvalifikacije u lične batinaše naprednjaka, razbacala sve nenaprednjake. Jedino je malo isfušerila u Šapcu, pa je spisak sa imenima svih koji su na silu i ucenama dovedeni na skup „Šabac protiv blokada“ stigao do pogrešnih ruku i pročitan na „protivničkom“ skupu. Taj propust je MUP ipak nadoknadio prihvatajući već treću nedelju zaredom sramnu ulogu portparola SNS i organizovanja konferencija na kojima su saopštavane Vučićeve nafrizirane i nikad okrugle cifre.
Prošle nedelje se tim poslom lično pozabavio direktor policije Dragan Vasiljević koji je ponosno, kao da je za to lično zaslužan, obavestio građane da je 7. septembra održano 111 skupova pod nazivom „Stop blokadama“, kao i da je na njima učestvovalo 126.399 ljudi. Arhiv javnih skupova ga je pozvao da dostavi detaljan spisak lokacija, kao i zvanične beleške o broju učesnika na svakom pojedinačnom skupu, ističući da je to jedini način da se „proveri verodostojnost zvaničnih saopštenja MUP-a Srbije i potvrdi da se iza njih kriju proverljive činjenice“. Po svemu sudeći je prvog čoveka policije bilo baš briga za verodostojnost, tako da je MUP nastavio u istom stilu i objavio da je 13. septembra na 125 lokacija bilo više od 144.000 građana.
Ima li išta logičnije od toga da premijer jedne zemlje problem rešava tako što se protiv sopstvenih građana i njihovih zahteva bori protestujući na ulici? I trčkarajući iza Vučića opkoljenog zidom Kobri
Ali iz čak tri pokušaja komunikacije sa javnošću, MUP nijednom nije objavio podatak koliko su građana njihovi zaposlenici pretukli, koliko su kostiju polomili, koliko su mučenja sproveli u stanicama, kao ni koliko su žena skidali ili im pretili silovanjem. Možda ne umeju sami da broje, a možda su uz batinanje prezauzeti i drugim obavezama kao što je sprovođenje podobnih naprednjaka na njihova nova radna mesta, u kolektive iz kojih su isterani profesionalci u korist lojalista. Sigurno im nije bilo lako da u osnovnoj školi u Mirijevu izvuku iz ženskog klozeta istraumiranog novopostavljenog direktora i da ga sprovedu kroz okupljene besne roditelje i isfrustrirane i očajne đake, na delu im demonstrirajući važnost naprednjačke parole da je Srbija večna „dok su joj deca verna“.
Tako se obezbeđuje da te predsednik pomiluje po glavi. Hvaleći građane koje je spontano okupio da bi preko svojih medija poslao sliku o masovnosti i pobedi, kao dokaz da je „obojena revolucija“ poražena (opet), Vučić je odlučio da velikodušno popravi lošu ocenu koju je ranije izrekao policiji: „Dogodilo se to da kada je Srbin u poslednjem trenutku osetio da će da mu sruše državu, da se pojavio otpor. I zato ćete sutra da vidite 200.000 ljudi, a 250.000 za mesec dana. Zato što ljudi sad znaju da to od njih zavisi. Znaju da ih nije sačuvala policija, koja fantastičan posao danas radi. Ali i oni su samo čekali i gledali tamo 15. marta gde će, šta će i kako će. Sad je drugačija situacija. Sad policija zna šta joj je posao.“
Iz čak tri pokušaja komunikacije sa javnošću, MUP nijednom nije objavio podatak koliko su građana njihovi zaposlenici pretukli, koliko su kostiju polomili, koliko su mučenja sproveli u stanicama, kao ni koliko su žena skidali ili im pretili silovanjem
Da je kojim slučajem intervju na televiziji Informer, u kom je to rekao, trajao jedan umesto tri sata, i da u međuvremenu nije izgubio svaku kontrolu nad sopstvenim mislima, možda bi policija i mogla da bude zadovoljna jer je uspešno prošla popravni. Ali nekoliko podobnih novinara u studiju je Vučića gledalo sa tako pobožnim poštovanjem, da ga je zanela pomisao da je stvarno važan. Zato je dao mašti na volju i ispričao kako je scenario iz Nepala prvo oproban u Srbiji, ali je on mudro doskočio svim velikim silama koje se igraju „obojenih revolucija“ po svetu, i potukao ih do kolena, kao i da je atentat na Čarlija Kirka u stvari bio priprema za atentat na njega. Čak je i izložio scenario za koji tvrdi da poseduje dokument, po kom bi ga „neki“ (bolje mu ide sa zamenicama nego sa imenicama) pozvali na debatu na Trgu republike jer je dobra zvučnost, pa bi se jasno čulo kako mu šačica okupljenih sve vreme „psuje majku“. „Oni će da me posade na stolicu gde ću ja svima njima da odgovaram. Nameštali su scenu u kojoj bih bio Kirk i u kojoj bi neko došao i ubio me“, poentirao je.
Na pitanje da li je policija reagovala na taj dokument, uzvratio je: „Ma jok… Oni sad u policiji brinu ko je sledeći za penziju i za smenjivanje. Imaju pametnija posla, da se sobom bave. I to je dobro, mnogo bolje nego da se bave izvođačkim radovima obojene revolucije, kao što su se bavili 25. februara i 15. marta. Znate da sam vam i tada to govorio i rekao da će doći na red i to. I da sam bio u pravu. Jer sam vam to govorio i za policiju i za tužilaštvo i za sve drugo. I evo kao što vidite došla je na red i policija, doći će uskoro i tužilaštvo, pa ćete da se čudite.“
Ta pretnja se baš lepo nadovezala na onu da je „obojena revolucija pokazala ko su slabići sistema“ i da ih u novom sistemu neće biti. A i na njenu razradu da je on naravno znao sve, ali da službe nisu dovoljno dobar posao uradile i da zato i u njima slede velike promene. Takođe, da kad govori o promeni tužilaca misli i na tužiteljku koja je tražila 25 godina zatvora za divnu devojčicu koja je studente gazila, a on je pomilovao, jer je tužiteljka „zločinac, pravi zločinac“ koja je htela „da ubije celu jednu porodicu“.
Destrukcija neželjenog predsednika
Ostalo je nejasno samo ko bi na sve to trebalo da se „čudi“ jer je nastavio da radi ono što je i do sada – da razara i državu i sistem i poslednje ostatke demokratije.
„Represija koju trenutno imamo je posledica toga što je Vučić izgubio svaki kriterijum. Nema ga u odnosu na to ko je on, šta treba da radi, koja je njegova uloga u društvu, šta je njegov posao, šta su njegove ustavne nadležnosti. Potpuno je izgubio kompas i to ne samo u poslednjih deset meseci, već godinama unazad. Svoj povratak na vlast je shvatio kao odličnu priliku da živi svoje dečačke snove, koji su proizvod frustracije i kompleksa, i krenuo je da gradi sopstveni kult ličnosti tokom čega je poverovao da je on iznad zakona, Ustava, nacije, naroda, zastave, grba… Da je božanska kreacija za sve nas, a da mi svi postojimo samo da bismo njemu tu ogromnu narcisoidnost i taj ogromni ego hranili. Ali poslednjih deset meseci su ga studenti, pa za njima i narod, potpuno dekultivisali i saopštili da nije nadležan, a on to vrlo teško podnosi. Sada je u jednom totalnom raspadu nervnog sistema, ali i državnog sistema, a mi vidimo da je prvi put najveći neprijatelj sopstvene zemlje i sopstvenog naroda onaj ko bi trebalo da se bori da taj narod i tu zemlju zaštiti“, kaže psihološkinja Ana Mirković.
Predsednik je dao mašti na volju i ispričao kako je scenario iz Nepala prvo oproban u Srbiji, ali je on mudro doskočio svim velikim silama koje se igraju „obojenih revolucija“ po svetu, i potukao ih do kolena, kao i da je atentat na Čarlija Kirka u stvari bio priprema za atentat na njega
Sa tim raspadom nervnog sistema moralo je da se suoči i njegovo baš prijateljski naklonjeno društvo u studiju Informera, ali i oni koji su zbog potreba posla (kao potpisnica ovih redova) morali da odgledaju emisiju. Saznali smo da su tri države pripremile „obojenu revoluciju“, ali da nam neće reći koje su, da su za to izdvojile četiri milijarde dolara, da su osmislile alternativu njegovom režimu koja će navodno biti nevina i naivna, ali „bez lica, jer kad im pokažete lice niko za njih neće da bude“. Ali da je on video ta lica, pa čak i studentsku listu na kojoj su rektor Vladan Đokić, Zdenko Tomanović i Zlatko Kokanović (za njega čak i zna da je devetnaesti na listi) i saznao da im je plan da nam zemlju vode oni koji „prete ženama, koji ih tuku, maltretiraju i psuju“, što bi valjda trebalo da znači da je prvi na listi Marko Kričak, komandant JZO.
Uz već uobičajene stravične uvrede i apokaliptični scenario, koje bi Nenad Stefanović kvalifikovao kao izazivanje panike da ih je bilo ko drugi izgovorio, poput onih da će neko biti ubijen ako dođe do promene vlasti, da će ubijati i njihovu decu i raseljavati ih iz Srbije, saznali smo i nove daljine do kojih Vučićev um stiže kada je pod pritiskom. Kada je ničim izazvan izvadio papir i počeo da crta Nepal, Pakistan, Indiju, da ogovara nepotizam i Njujork tajms, ama baš niko nije očekivao da će u istoj rečenici stići i do svoje ćerke Milice koja nema stan u Berlinu i da će na zaprepašćenje svih u studiju završiti u vatri vičući: „Nikakvu nekretninu nigde nemam, osim u Čipuljiću, moj otac. Sram vas bilo, lažovčine jedne.“
Ana Mirković podseća da se sve to dešava u trenutku kada saznajemo da je na protestu upotrebljen nedozvoljen otrov i to šest meseci nakon upotrebe zvučnog topa i u atmosferi u kojoj u policijske uniforme maskirani napadači tuku sopstvenu decu i sopstveni narod, dok profesionalni policajci odlaze na odmore i neplaćena odsustva. I pita se – ko onda tuče narod i ko se brutalno ponaša prema sopstvenoj mladosti i deci?
Za tužiteljku koja je tražila 25 godina zatvora za „divnu devojčicu“ koja je gazila studente , Vučić je rekao da „zločinac, pravi zločinac“ koja je htela „da ubije celu jednu porodicu“.
„Imamo apsolutnu destrukciju čoveka koji ne prihvata da je neželjen, da ga ljudi ne vole, da je njegovo vreme prošlo i koji ne može da shvati da šta god da sada uradi, nema više kome da bude predsednik i kime da vlada. Narod se oslobodio, ljudi vrlo otvoreno, jasno i glasno govore šta misle. Ovde više ne može da prođe ispod radara ni smena profesora, ni smena direktora, ni koncert režimske pevaljke… Ljudi uzimaju pravdu u svoje ruke, jer su oslobođeni, a sa druge strane on je toliko neslobodan da ni voždovačkom ulicom ne može da prošeta bez nekoliko krugova obezbeđenja“, kaže Mirković.
Ali iracionalan um je iracionalan um, tako da uvek ima rešenje. Jedno je upravo ponuđeno – Dan srpskog jedinstva će ove godine biti odložen dok se na ulicu ne izvezu svi tenkovi i sve oružje koje je kupio. Pa da zajednički proslavimo, neko na tenku a neko pod njim.
