Mada se tiranija najčešće vezuje za različite oblike vanparlamentarnih sistema, ona nije isključena ni u parlamentarnom poretku. U ovom drugom slučaju, ona je odavno definisana kao „tiranija većine“. Tu je zapravo reč o tome da pobednici na demokratskim i fer izborima, dakle, oni koji su stekli legitimitet, smišljeno krše princip legaliteta, tj. pravna ograničenja koja ih sprečavaju da vladaju arbitrarno. Drugim rečima, odbacujući pomenuta pravna ograničenja, oni koji su na legitiman način osvojili većinu poslaničkih mesta u parlamentu utiru put samovoljnoj vladavini i time „tiraniji većine“ nad poraženom manjinom. Osnovni uzrok ove vrste tiranije, relevantni teoretičari i analitičari vide u ukidanju podele vlasti, tj. u uspostavljanju izrazite dominacije izvršne vlasti nad drugim dvema granama vlasti: zakonodavnom i pravosudnom.
Mnogi će pomisliti da je u Srbiji posredi ova druga verzija tiranije. Ali, to je neodrživ zaključak. U prilog toj oceni može se navesti više očiglednih dokaza. Kao prvo, postojeća koalicija nije na poslednjim izborima na legitiman način došla na vlast niti danas i ovde ima većinsku podršku građana. Uz sve ucene, nelegalne finansijsko-materijalne podsticaje i besplatna dovođenja autobusima svojih stvarnih i navodnih pristalica, ona na svoje kontramitinge može privući zanemarljiv broj ljudi u odnosu na broj ljudi koji se spontano okuplja na studentsko-građanskim protestima. Uz to, izvršna vlast (vlada) u nas praktično ne postoji jer je izgubila svaki vid samostalne moći.
Tiranin okružen svitom
Sadašnji režim nije tiranski ni u vanparlamentarnom smislu. Naime, u takvim režimima tiranin okružen svojom svitom drži pod kontrolom obespravljeno stanovništvo, te se stoga ti režimi mogu dugo reprodukovati bez većih nemira. Paradigmatičan primer vanparlamentarne tiranije je staljinizam koji se održavao sve do Staljinove smrti. Štaviše, posle Drugog svetskog rata, on je prerastao u imperiju.
Pa kakva je onda priroda današnjeg srpskog režima?
Stare mantre više nemaju gotovo nikakvog efekta, jer samo oni koji su na „rubu pameti“ mogu verovati da ustavno-pravni poredak nije srušen, već da je on još efikasno sredstvo u borbi protiv „obojene revolucije“, navodno finansirane i iznutra i spolja
Staljinistički ustavnopravni poredak bio je, po samorazumevanju, jednopartijski, dakle opozit parlamentarizmu. Njegovu bit činila je boljševička ideologija. Iako se i u staljinističkom ustavu pominju slobode, posve je jasno da to nisu tzv. negativne slobode imanentne parlamentarnim sistemima. Dakle, za razliku od parlamentarizma koji počiva na primatu individualnih sloboda i prava, po samom staljinističkom ustavu, dopuštene su samo one „slobode“ koje su u funkciji reprodukovanja i razvoja boljševičke ideologije, dok su one slobode koje ovu ideologiju ugrožavaju, po samom ustavu, zabranjene i kažnjive. Isto tako, staljinistički ustav ne odobrava podelu već jedinstvo vlasti, kao i princip demokratskog centralizma koji onemogućava onima koji su posle glasanja ostali u manjini da i dalje zastupaju svoje stavove, čime se sprečava svako frakcionašenje koje može na duži rok voditi ka višepartizmu. Ovakav ustav omogućuje ono što se naziva totalitarizmom, pri čemu, pošto nema idealnog sistema, u praksi dolazi do određenih odstupanja od ustavnih principa, koja podižu na višu potenciju represivnost datog sistema.
I u bivšem autokratskom španskom frankističkom sistemu čija je ideologija bitno različita od one boljševičke, postoji visok stepen usklađenosti između njegovog ustava i načina vladavine. Sam Franko je jasno definisao prirodu pomenutog poretka rečima: mi smo na vlast došli pomoću bajoneta i samo nam je bajonetima možete oduzeti.
Spasioci „srpskog sveta“
Ova sažeta analiza prethodno navedenih sistema ukazuje na osnovnu kontradikciju koja je od samog početka ugrađena u Vučićev način vladavine. Ona se sastoji u tome što je ustav koji je bio na snazi kada je on postao najmoćnija politička figura u Srbiji, i pored svojih ne malobrojnih slabosti i nedorečenosti, predstavljao suštinsku prepreku onom načinu vladavine kojem je Vučić po svaku cenu težio. Stoga je on bio primoran da tendencijski sve više ruši dati ustav – jer to je bio jedini način da sve više i više uzdiže sebe na nivo suverenog diktatora (objedinjavanje suverena i diktatora u jednoj te istoj ličnosti) koji kao takav teži da u svojim rukama praktično koncentriše sve tri grane vlasti (izvršnu, zakonodavnu i pravosudnu).
Varvarski nasrtaji na pomenuto tužilaštvo koji nemaju svoj pandan ni u jednoj liberalnoj demokratiji u svetu, toliko su providni da ih nijedan zdrav razum ne može svariti. Oni nisu najava „vremena odgovornosti“, već nezapamćenog prorežimskog ludila
Međutim, on je pri tome morao da se na retoričkom nivou predstavlja kao ustavobranilac, tj. da on nije „osoba nad osobama“ postavljena iznad zakona, već lider koji deluje u skladu sa zakonom u nameri da bude čuvar nezavisnog položaja Srbije i njenih vitalnih interesa, pri čemu su ga njegovi lojalisti proglašavali za „oca nacije“, spasioca „srpskog sveta“, obogotvorujući njegovu državničku mudrost. No, da bi ostvario svoj krajnji cilj – autoritet nepogrešivog i nedodirljivog vođe, on je morao potpuno da sruši postojeći ustavno-pravni poredak, preobražavajući ga u puku fasadu. Međutim, time što je praktično srušio postojeći ustav, ne uspostavljajući novi koji bi bio usklađen sa njegovim praktičnim oblikom vladavine, on je srušio i državu, jer država, ma kakvog tipa bila, mora imati njoj primeren ustav.
Ova kontradikcija koja je dugo bila latentna i stoga teško uočljiva, postala je drečeći vidljiva u periodu obeleženom permanentnim masovnim protestima koji su inicirali pobunjeni studenti prepešačivši Srbiju uzduž i popreko i na taj način oslobodivši većinu građana straha, zahvaljujući čemu se većina građana iz gotovo čitave Srbije uključila u mirni, gandijevski, ali i nepokolebljivi i istrajni pokret otpora režimu. Ova novonastala situacija koja traje već godinu dana, razotkrila je svu slabost i nesposobnost Vučićevog režima, jer on nije uspeo da pacifikuje ovu opštenarodnu pobunu. Stare mantre više nemaju gotovo nikakvog efekta, jer samo oni koji su na „rubu pameti“ mogu verovati da ustavno-pravni poredak nije srušen, već da je on još efikasno sredstvo u borbi protiv „obojene revolucije“, navodno finansirane i iznutra i spolja, pri čemu se ne precizraju snage koje spolja basnoslovnim sumama novca nastoje da, koristeći unutrašnje teroriste, unište srpsku državu, kao da srpska država uopšte još postoji.
Samoosvešćenim građanima deluju tragikomično optužbe protiv određenih studenata i građana za rušenje ustavnog poretka, kao da se može srušiti ono što je odavno već srušeno. Paradoks se, dakle, sastoji u tome što se vrh režima mora pozivati na ustav i kada nastoji da ukine poslednje „džepove“ u oblasti pravosuđa koji nastoje da delaju u skladu sa ustavom i zakonima. Kao eklatantan primer je i poslednje Selakovićevo javno istupanje koji kao osumnjičeni dolazi u TOK da bi u skladu sa Vučićevim nalogom tužioce koji rade u tužilaštvu za organizovani kriminal nazvao banditima koji kao izdajnici nastoje da sruše srpsku državu, naglašavajući pri tome da neće oni optuživati njega kao visokopozicioniranog predstavnika režima već će, obrnuto, režim njih staviti na optuženičku klupu, jer navodno dolazi vreme odgovornosti. Ali, ovakvi varvarski nasrtaji na pomenuto tužilaštvo koji nemaju svoj pandan ni u jednoj liberalnoj demokratiji u svetu, toliko su providni da ih nijedan zdrav razum ne može svariti. Oni nisu najava „vremena odgovornosti“, već nezapamćenog prorežimskog ludila.
Ćacilend, zabranjeni grad
Suočen sa olovno teškom realnošću, Vučić vuče unikatne poteze kojima se srpskoj državi kao praznoj ljušturi navlači ludačka košulja.
Jedan od takvih poteza je stvaranje tzv. Ćacilenda na neuobičajenim lokacijama, uz obrazloženje da su to staništa studenata koji žele da uče. Uobičajeno uveravanje da ova šatorska naselja imaju legalan status zato što su to zvanično prijavljena okupljanja „ne pije vodu“, jer svako ko je makar malo zavirio u ustav i zakone iz njega izvedene, zna da ne postoji mogućnost prijavljivanja okupljanja na vremenski neograničen rok niti mogućnost ograđivanja bilo kog okupljanja bilo kakvim ogradama. Pošto se na fakultetima već poodavno polažu ispiti, i pošto više na njima praktično ne postoje blokade, očekivalo bi se da su šatorski kampovi ispražnjeni, jer je studentima koji navodno uče omogućeno nesmetano polaganje ispita, ali to se ne događa.
Posle pada režima trebalo bi da usledi lustracija u svim oblastima javnog života i potom raspisivanje izbora za Ustavotvornu skupštinu na kojoj bi predstavnici građana doneli dvotrećinskom većinom novi ustav ili njegov predlog čija bi se validnost proverila na referendumu održanom posle široke javne rasprave o njemu
Isto tako, neshatljivo je, ako su jedino studenti stanovnici Ćacilenda, zašto bi novinarima bio zabranjen ulazak u taj šatorski kamp kako bi ih pitali za njihove motive, pod kojim uslovima će napustiti taj prostor i slično. No, nedavno je jedan od policajaca koji stoje ispred ove misteriozne tvorevine izjavio da ni oni nemaju pravo pristupa u unutrašnjost Ćacilenda jer tamo važe drugačiji zakoni od onih van njega, dodajući pri tome da su redari, tj. unutrašnje obezbeđenje šatorskog naselja njima, policajcima, nadređeni faktor. Stoga treba čestitati palilulskim policajcima koji su odbili da vrše ovu po njih ponižavajuću ulogu.
Valja podsetiti da se u okviru živog prenosa uspostavljanja Ćacilenda u Pionirskom parku mogao videti ulazak „crvenih beretki“ u njega, pri čemu je jedan od njihovih članova korbačem preko ograde udario u lice jednog spoljašnjeg posmatrača, tek toliko da svima bude jasno da će ovaj „tamni vilajet“ biti izvorište zastrašivanja građana, „zona sumraka“ svakog vida normalnosti.
Režim u paničnom strahu
Već je tada bilo jasno da je u Ćacilendu smeštena samo nekolicina studenata, a da enormnu fluktuirajuću većinu čine ljudi sumnjive prošlosti, kriminalci i slično. Danas i ovde više nema nikakve dileme: Ćacilendi nisu nastali kao rezultat zvaničnog prijavljivanja okupljanja određene grupe društvenih delatnika, već kao rezultat projekta vrha režima koji je u paničnom strahu da će tokom najmasovnijeg okupljanja studenata i građana koji su se 15. marta slili u Beograd iz svih krajeva Srbije, doći do njihovog pokušaja da zauzmu najviše institucije: skupštinu, predsedništvo i slično. Prvi napad na okupljene na najmasovnijem protestu u novijoj istoriji Srbije, došao je upravo iz Ćacilenda, posle čega su studentski redari skinuli svoje žute prsluke i obznanili kraj demonstracija, jer protestanti na nasilje neće odgovarati kontranasiljem.
Posle tog datuma, Ćacilend se sve više širio kao paramilitarni kamp postajući glavni, najpouzdaniji mehanizam odbrane režima koji je u postojećim turbulentnim vremenima sumnjao u lojalnost zvaničnih regularnih represivnih aparata. Batinaški jurišni odredi regrutovani su dominantno iz ovog ograđenog parmilitarnog prostora. Delim mišljenje onih koji Ćacilend označavaju kao teritoriju pod okupacijom.
U nas je i unutar antivučićevskog fronta rasprostranjeno mišljenje da Vučić nastoji da izazove građanski rat koji bi mu omogućio da podizanjem represije na najviši nivo, nivo krvavog terora, uništi kotinuirani, nepokolebljivi i sve širi lanac antirežimskih aktivnosti i da tako restauriše svoju strahovladu. Ali to je velika iluzija. Građanski rat Vučić ne može dobiti, jer bi njegov početak bio i početak otkazivanja poslušnosti dominantnog dela vojske i policije. Vučić taj scenario želi da predupredi kadrovskim čistkama, tj. postavljanjem njemu lojalnih ljudi na čelna mesta u policijskoj hijerarhiji i proglašavanjem sebe vrhovnim komandantom. Ali istorija nas uči da prevrate unutar aparata sile ne iniciraju oni koji su na njihovim čelnim pozicijama, već oni koji su hijerarhijski ispod njih. Građanski rat je granična situacija – jedna je stvar nelegalno pendrečiti, zlostavljati i hapsiti ljude, a sasvim druga pucati u vlastiti narod koji u takvim situacijama ima legalno pravo na nužnu samoodbranu, tj. da se i sam naoružava. Uz to, totalni krah Vučićeve međunarodne politike zahvaljujući kojoj je izgubio poverenje čelnika svih velikih sila i doveden u totalnu izolaciju, ne ide mu naruku.
Vreme odgovornosti
Dakle, na iole duži rok vrh režima naći će se u bezizlaznoj poziciji. Tačno je mišljenje da on neće priznati poraz na vanrednim parlamentarnim izborima, ali time Vučić ne bi rešio problem u vezi sa opstankom na vlasti. Naime, posle toga – to je izvesno – usledio bi ustanak razbesnelog građanstva, daleko intenzivniji i masovniji od onog koji se desio petog oktobra protiv Miloševićevog načina vladavine, pri čemu bi i aparatima sile postalo jasno da je privid legitimiteta postojeće vlasti i formalno promenio stranu i da je stoga svaki vid odbrane režima „nemoguća misija“.
Ministar Selaković je bio u pravu kada je naglasio da dolazi „vreme odgovornosti“, ali za one koji su uništili srpsku državu i time utrli put unikatnoj tiraniji zasnovanoj na bezdržavlju i metastazi bezakonja. Posle pada režima trebalo bi da usledi lustracija u svim oblastima javnog života i potom raspisivanje izbora za Ustavotvornu skupštinu na kojoj bi predstavnici građana doneli dvotrećinskom većinom novi ustav ili njegov predlog čija bi se validnost proverila na referendumu održanom posle široke javne rasprave o njemu. Time bi se uklonio „istočni greh“ petooktobarskog prevrata. Prednost ovakvog načina donošenja ustava sastoji se u tome što na Ustavotvornoj skupštini još nema podele na vlast i opoziciju. Jer tek posle nje raspisuju se parlamentarni izbori, koji bi bili održani u kontekstu novih pravila igre.
