U Srbiji sam poslednji put bio prvog novembra 2024. godine kada sam, na poziv SHARE fondacije, učestvovao na jednom panelu sa tadašnjim ministrom Tomislavom Momirovićem i potom se sreo sa predsednicom Narodne skupštine Anom Brnabić. Godinu i nešto kasnije, evo me opet, ali Srbija je u međuvremenu postala neprepoznatljiva i neuhvatljiva.
Novosadska nadstrešnica je odnela 16 nedužnih života i zbrisala sve ono što se godinama taložilo ispod fasade tranzicije i kvazireformi.
Studenti su nam svima pokazali (i dokazali) da je borba za ono što bi trebalo da se podrazumeva – pravda, sloboda, demokratija – osnovna, i često zaboravljena stvar koju uzimamo kao datost. I tu ne mislim samo na Srbiju, jer su studenti trčeći do Brisela i vozeći bicikle do Strazbura pokazali celoj Evropi da vrednosti jednom stečene nisu neupitne.
Predajući vojnu istoriju na Univerzitetu u Ljubljani, često navodim primer srpske mobilizacije 1914. godine i taktike vojvode Živojina Mišića pred odsudnu Kolubarsku bitku. Ništa manje impresivno nisu izgledali ni srpski studenti na marševima širom zemlje, ili skup na Slaviji 15. marta.
Borba srpskih građana koji su i pod šajkačom i pod feredžom ujedinili sve – od Subotice do Tutina, i od Pirota do Loznice – jeste veličanstven primer narodne mobilizacije.
Ipak, uprkos neverovatnoj energiji i najvećim okupljanjima u istoriji Srbije, do sistemske promene (još) nije došlo.
Tomislav Momirović, Goran Vesić i još nekoliko njih jeste nestalo sa javne scene i pod klimavom istragom su, ali moj utisak ostaje da je do glavne promene ipak došlo, i to suštinskim vraćanjem nade u promene; demokratska promena u Srbiji jeste moguća – i da nam do nje treba još malo zajedničkog napora!
Borba srpskih građana koji su i pod šajkačom i pod feredžom ujedinili sve – od Subotice do Tutina, i od Pirota do Loznice – jeste veličanstven primer narodne mobilizacije
S druge strane, u Srbiji postoji uvreženo pogrešno mišljenje o Evropskoj uniji (u tome doduše nije jedinstvena zemlja u Evropi) i o tome šta ona stvarno može, a šta ne, kada se radi o rešavanju unutrašnjih prilika jedne zemlje. Utoliko što sve manje postoji jedan Zapad koji „drži Vučića“ ili bilo koga na vlasti, kao što ne postoji ni „puštanje niz vodu“. Ali, mnogo je važnije da su protekle 2025. godine građanke i građani Srbije praktično shvatili da borba za elementarna prava neće doći dekretom iz Brisela, Strazbura ili Berlina. Naprotiv.
Đorđe Lebović piše da svaki kamenčić bačen u vodu pravi promenu, te je tako i svaki protest u Čačku, Zaječaru, Sremskoj Mitrovici i Somboru jednako važan kao i svaki red teksta evropske rezolucije o Srbiji.
Stoga je Misija Evropskog parlamenta tu ne samo da utvrdi činjenice, jer uzgred budi rečeno, dobar deo toga mi već svi znamo – već da kaže ljudima u Srbiji da nisu sami u svojoj borbi, da ih zagrlimo i da nam je stalo da se izađe iz krize.
Neću reći ništa novo time što ću ponoviti da su jedini način za razrešenje ove krize – izbori. Ali, ne bilo kakvi. Opšti izbori – i nacionalni, i pokrajinski, i lokalni – u istom danu, na svim nivoima. Crna Gora je skoro pod evropskim pritiskom usvojila dan opštih izbora za jun 2027, ne vidim zašto isto ne bi bilo urađeno i u Srbiji. Naravno, koliko je moguće više slobodni i fer – iako znamo da to neće biti ni lako ni izvodljivo do kraja za sledeći izborni dan.
To jeste dakle prva i osnovna misija Evropskog parlamenta – da kada god izbori budu, utičemo što je više moguće da dođe do boljih uslova za održavanje osnovnih postulata demokratije – kroz praćenje stanja biračkog spiska, medija i REM-a, medijskih sloboda, finansiranja kampanje i ostalog, kontrole samih izbora, itd.
Neću reći ništa novo time što ću ponoviti da su jedini način za razrešenje ove krize – izbori. Ali, ne bilo kakvi. Opšti izbori – i nacionalni, i pokrajinski, i lokalni – u istom danu, na svim nivoima
Drugo, da vlast u Srbiji bude uslovljena dobijanjem evropskih para kroz sprovođenje konkretnih reformi – i to tek nakon što budu isporučene. Plan rasta to omogućava, slavina je već prilično zavrnuta u odnosu na prethodni period i pare se ne ubacuju lopatom u budžet kao nekada. Ali, svaki sledeći dinar mora da dođe samo nakon sprovedenih reformi do kraja, pre svega REM-a i biračkog spiska kao ključnih.
Treće, da doprinesemo kako bi srpsko društvo ponovo počelo da priča i da se čuje: akademska zajednica i studenti, civilno društvo, i politički akteri. Đinđić je znao da je Srbija skup svih vas i u tome jeste stvar – da samo zajedno možete doći do novog društvenog okvira prihvatljivog za najveći broj ljudi koji žive od severa Bačke do juga Pomoravlja.
Misija Evropskog parlamenta je tu ne samo da utvrdi činjenice, jer uzgred budi rečeno, dobar deo toga mi već svi znamo – već da kaže ljudima u Srbiji da nisu sami u svojoj borbi, da ih zagrlimo i da nam je stalo da se izađe iz krize
Važna lekcija – a to radim i malo profesorski, ne samo kao političar – jeste da studenti nauče da istorija ne počinje od njih, dok političke partije moraju da ostave partikularne interese i ukrupne srpsku političku scenu.
I četvrto, ali zaista ne i manje važno, jeste pitanje vrednosne orijentacije. Evropskom mozaiku kultura i naroda je potrebna Srbija Dositeja, Nadežde i Rastka Petrovića, Milankovića i Crnjanskog, Đinđića i Mišića, Srbija slobode, pravde i demokratije, jer samo onda će ono što sada zovemo Zapadnim Balkanom moći da se usidri u mirnu evropsku luku gde pripada u svakom pogledu – i geografskom, i istorijskom, i kulturnom.
Na kraju, često razmišljam kako je Srbija zemlja pojedinaca sa neverovatnim potencijalima, ali ipak kada treba da se donese strateška odluka gde i kako zemlja treba da ide, srpska elita nepogrešivo pogreši. Želim da verujem da je ova generacija ta koja će prekinuti niz i povesti Srbiju za ruku ka Evropi. Naša je širom ispružena.
