Izgleda da nam se samo učinilo da su nas prostački jezik i bahatost bez ikakvog pokrića, koje je Aleksandar Vučić od nevaspitanja doveo do dijagnoze, vratili u devedesete sa svim lepotama koje smo tada preživeli – sankcije, izolaciju i gađenja od strane civilizovanih država na ono što se u Srbiji trenutno naziva državom. Ali Ana Brnabić se na vreme umešala i objasnila da smo u zabludi, da je iza nas godina u kojoj je postignut najveći uspeh (nije precizirala da li u istoriji ili od nastanka SNS-a) jer je „sačuvan mir“ i to isključivo zahvaljujući „neverovatnoj političkoj mudrosti predsednika“ koji je spavao samo dva do tri sata dnevno, a ostalo vreme „smišljao i planirao“. Recept koji je iznedrio trudeći se da nas zaštiti od „građanskog rata“, po rečima predsednice Skupštine zvuči ovako: „On je u svakom trenutku apelovao ne samo na sve građane nego na sve nas u institucijama da budemo trpeljivi, tolerantni i da imamo strpljenje u svakom trenutku.“
Pokazalo se da se radi o nekom baš čudotvornom receptu jer deluje čak i ako se ne koristi, ili Brnabićka smatra da je „trpeljivost, tolerantnost i strpljenje“ kada opoziciju u parlamentu nazove „izdajnicima“, a onda se izvini jer nije trebalo da kaže to, već da su „slugerani, poslušnici, drukare, tužibabe“. Baš kao što je i odraz naprednjačke kulture i diplomatije kada njihov predsednik Miloš Vučević za građane, koji su bili protiv toga da se Generalštab i svi važeći zakoni zemlje sruše a zemljište pokloni Trampovom zetu, kaže: „Ne možete idiotima da objasnite, koji ne razumeju, da morate da sarađujete da biste čuvali svoje nacionalne i državne interese.“
Srećom, predsednik svih građana je u skladu sa Ustavom i u njemu izrečenoj obavezi da je „garant jednakosti“ skoro od samog početka krize zadržao hladnu glavu i trpeljivost, mada mu je trebalo par meseci da se uhoda u svoju „mirotvorsku“ ulogu. Da, malo je i on vređao na početku krize, ipak je samo sujetni i nadasve neispavani čovek, ali je 10. februara 2025. sam sebi rekao – stop, i na svom Instagram profilu objavio da će ubuduće „birati svaku reč ne bih li uticao na smanjenje tenzija“. Valjda je to bio i trenutak u kom je shvatio da je u prethodna četiri meseca izvređao koliko je mogao, koga god je mogao, i da je taj period bio više nego dovoljan da se izduva, zaceli ranjenu sujetu i da se konačno primi državnog posla do kog je stigao zaklinjući se nad Ustavom.
A uvredama je u tom periodu pokrio ama baš sve. Prvo je ustaljeni repertoar namenjen neistomišljenicima koji se ogledao u dve floskule – „nepristojnost je vaše srednje ime“ i „sram vas bilo, lopuže“, dopunio i jednom njemu urnebesno smešnom – „umijte se hladnom vodom“, a onda se pohvalio da su opozicionari koje su hapsili „skičali kao svinje“, da su aktivisti koji su bili protiv rušenja Starog savskog mosta „narkomani“, da su univerzitetske profesorke „lude“ (Biljana Stojković) ili „dokazani lopovi i plagijatori“ (Danica Popović), a da su profesori pedofili jer ima pouzdane informacije o jednom od njih koji juri devojčice po klozetima, ali njegov identitet ne bi baš da otkrije. Takođe se pozabavio i onima koji nisu pedofili ali su „uništili deci život“ jer „brinu za svoju zadnjicu i ništa drugo“, a glavni im je zahtev „pare, pare i pare“.
Potom je kroz teoriju zavere „raskrinkao“ Proglas koji je za svoja nedela finansiran „spolja“ i to po šemi koju je prezentovao javno, ali nije motivisala ni njegove dvorske tužioce da nešto urade: „Uplatiće jednoj novinarki četiri miliona evra, a ona će da im prebaci, kao i jednom glumcu kojem će dati veće svote novca“. Posvetio se i pojedinačno članovima Proglasa, pa je rekao da su Dragan Bjelogrlić i Miodrag Majić „siledžije“ i „antisrpski orijentisani“ i kao krunski dokaz ponudio priču da je Majić oslobađao ljude koji su silovali trudnice, ubijali decu i čerečili starice.
Violu fon Kramon, Klemena Grošelja, Andreasa Šidera i Stefana Šenaha proglasio je za „najgore mrzitelje Srbije“ koji ga teraju da prizna Kosovo i uvede sankcije Rusiji, a od kojih su neki „dokazane lopuže“, a neki su „coktali, pa su brzo prestali da cokću“ pred njegovim grandioznim autoritetom
Posvetio se i glupim i neobrazovanim „plenumašima“ koji „ništa ne razumeju, ništa ne prate i ne znaju šta će od muke jer se klatno okrenulo“, a potom je nadimajući se od samozadovoljstva najavio da će da ih tuži narodu onda kada zbog njih više ne bude struje i ciknuo od sreće da jedva čeka da vidi „šta će nakon toga da im se dogodi“, mada će on lično (onako muški i predsednički) dati sve od sebe da ih „sačuva“ od naroda. Ali ne baš sve jer tu ima i antisrba koje je identifikovao (Mila Pajić, Pavle Cicvarić i Davud Delimeđac „koji je blizak Sulejmanu Ugljaninu“), a i njihovih nalogodavaca – rektora Vladana Đokića „teroristu“, advokata Božu Prelevića „ratkapnu“ i Zdenka Tomanovića koji je sa Đokićem „otpadak iz vlasti“. Potom je zabacio malo i po svetskim medijima („Šta mene interesuje što piše Njujork tajms ili šta piše najpokvareniji i najlažljiviji Gardijan“), ali i susedima kojima je poručio: „Veoma sam zahvalan našim hrvatskim komšijama i Albancima u Prištini, što su se strašno obradovali jer sam ja propao, jer mi to na najbolji mogući način potvrđuje koliko dobrih stvari radimo.“ Naravno, setio se i studenata iz Zagreba koji su došli da posete kolege na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu i izvorne Šešeljeve ideologije, pa je sa gnušanjem izjavio: „Ne razumem to novo doba, kad sam ja bio student, da su nam dolazili neki iz Zagreba mi bismo ih najurili napolje. Sad ih dočekuju, sve je lepo i normalno.“
Nemoguće je pobrojati niti naći dovoljno papira da se odštampa ime svakog koga je u tom periodu oblatio, ali je konačno osvanuo i taj februarski dan u kom se prisetio da je predsednik svih građana i da je vreme da počne da „bira reči“ i da češće koristi onu uljudnu i njemu tako omiljenu frazu tipa „Izvinjavam se što sam rekao da je monstrum, iako lično mislim mnogo gore o njemu.“ Napravio je pauzu u vređanju (trajala je između 14 i 18 sekundi) i za to vreme osmislio novu taktiku – da, vređaće i dalje jer je to njegovo lično vaspitanje udruženo sa radikalskim podešavanjem, ali će to činiti temeljno i sistematizovano, dok ne pokrije baš sve što mrda a ne kliče mu.
Recimo, evroposlanike, što se pokazalo kao više nego genijalna ideja koja mu je pomogla da svojim građanima pokaže fantastičnu budućnost Balkana – zle i na njega ljubomorne susede koji hitaju ili su već u EU i njega ponosnog na čelu šupka kosmosa i sopstvenog porobljenog naroda. Ali zadovoljnog naroda jer će pored reke u koju se izlivaju fekalne vode gledati u panoramski točak i neke druge srećne ljude koji se u njemu voze, dok njima samo smrdi.
Ako bismo sitničarili mogli bismo da primetimo i da je i pre dana sopstvenog prosvetljenja voleo da pljucka po evroposlanicama, tako da je već ranije Violu fon Kramon, Klemena Grošelja, Andreasa Šidera i Stefana Šenaha proglasio za „najgore mrzitelje Srbije“ koji ga teraju da prizna Kosovo i uvede sankcije Rusiji, a od kojih su neki „dokazane lopuže“, a neki su „coktali, pa su brzo prestali da cokću“ pred njegovim grandioznim autoritetom. Takođe je imao poseban pik i na izvestioca Evropskog parlamenta Tonina Piculu jer je Hrvat, a njima je „ustaštvo podobna ideologija“ i „imaju odnos čopora“ u negativnom stavu prema Srbiji. To je bilo više nego dovoljno da Piculu ne primi tokom prve zvanične posete, već da mu preko tabloida poruči: „Može da gleda Predsedništvo samo na razglednici, pa neka ide da se žali u Brisel koliko god hoće. Može 150 onih rezolucija protiv mene da napiše. Ja sam srećan što će lepu razglednicu da dobije sa slikom Predsedništva. I to mu je jedini način da vidi kako Predsedništvo izgleda. Može i u Briselu, Berlinu, Zagrebu i upravi vodovoda da se žali.“
Međutim, nakon što se 15. marta na ulice Beograda izlilo nekoliko stotina hiljada nezadovoljnih ljudi („Sram vas bilo, lažovi jedni! Lažete za svaki broj koji ste objavili, oni znaju da lažu, pa su našli tri čoveka iz Arhiva javnih skupova da lažu. Na protestu je bilo 28.000, maksimalno 29.000 ljudi“), a Crta objavila istraživanje koje je pokazalo da čak 61 odsto građana podržava pobunu, Vučić je shvatio da mu „biranje reči“ neće pomoći da zadrži svoje većinsko biračko telo koje voli primitivno vređanje i mrzi evropske vrednosti, pa je svojoj retorici dao na ubrzanju. U odsudnom trenutku, koji je kasnije i rezultirao zaokretom EU u odnosu na Srbiju, tom ubrzanju je izgleda malo pripomogao i alkohol, pa je nakon najbrutalnijeg policijskog napada u Novom Sadu pripit prozvao na protestu prisutne evroposlanike Vulu Ceci i Razmusa Nordkvista, uz reči: „Idite rušite svoje zemlje. Nemojte da rušite Srbiju, ološu jedan! A niste ni ološ, nego ste gore od toga. To je sve što imam da vam kažem… Ovaj ološ iz Evropske zelene partije, najgori ološ evropski koji je došao u Novi Sad večeras da podrži ovo nasilje, moram samo da im kažem da će biti procesuirani u skladu sa zakonima Republike Srbije.“
Evropski parlament je reagovao onako kako ozbiljne institucije i reaguju – zaštitio je svoje predstavnike bez obzira na to iz koje su stranke (čudna praksa koju SNS jednostavno ne razume) i usledila je Rezolucija, nakon koje Vučiću nije ostalo ništa drugo osim da i trezan nastavi da blati, pa je donosioce samo jedne rezolucije (šta bi tek radio da je stiglo 150 koje je pominjao dok se pravio važan?) nazvao „patološkim lažovima“ i „teško bolesnim“. To je dovelo do retke i po režim sramne odluke da u januaru dođe misija EP i proceni stanje demokratije i represiju nad protestantima, ali je i otvorilo mogućnost Vučiću da im „izađe na crtu“ i konačno u lice kaže koliki su „ološ“, ukoliko mu je još do vređanja svojih jedinih preostalih inostranih finansijera.
Do tada može da se zabavi vređanjem dva preostala segmenta društva koji su mu baš izvor frustracija – pravosuđa i nezavisnih medija.
Ustaljeni Vučićev repertoar namenjen neistomišljenicima, koji se ogledao u dve floskule – „nepristojnost je vaše srednje ime“ i „sram vas bilo, lopuže“, dopunio je i njemu urnebesno smešnom – „umijte se hladnom vodom“, a onda se pohvalio da su opozicionari koje su hapsili „skičali kao svinje“
Za pravosuđe je temelje postavio još u martu kada je najavio da će razrešiti sve koji „ne budu želeli da štite poredak“, ali je u hodu morao da promeni taktiku (nisu mu u školici na vreme objasnili šta je treća grana vlasti i da nije nadležan) pa se brzopotezno preorijentisao na pomilovanja i još malo uvreda. Za tužiteljku koja je gaženje studenata na Novom Beogradu od strane „divne devojčice“ okvalifikovala kao pokušaj ubistva izjavio je da je „zločinac, pravi zločinac“ i da je htela da „ubije celu jednu porodicu“, što bi i uradila da se nije on umešao.
Za Mladena Nenadića i ostale tužioce JTOK-a je najavio istragu jer su hteli da pohapse sve, pa i njega, da bi se „dodvorili blokaderima“ i „obavili najprljaviji posao za strane sile“. Prozvao je i na stotine sudija „blokadera“ koji odbijaju da utamniče sve koje bi on voleo da vidi iza rešetaka, jer ne ispunjavaju nalog „države“ već „čekaju da pobede i budu jako važni“, ali će proći kao i svi koji se kockaju. Ipak, nakon što je od dolaska na vlast prvi put na nekim izborima ubedljivo izgubio (bilo bi glupo reći da predsednik države učestvuje na izborima za Visoki savet tužilaštva, ali u Srbiji i učestvuje i daje logistiku) blaćenje je prepustio stranačkim kolegama dok ne izvida rane i vidi šta će.
A sa medijima mu već ide lakše imajući u vidu da sa podjednakim žarom ponižava i svoje (novinarku RTS-a je nazvao „imbecilom“, a novinarku Pinka je sadistički primorao da izgovori „Vučiću pederu“ njemu u lice), kao i novinare United Media koju od početka godine pokušava da ugasi, pa ludi jer još uvek nije. Na već ustaljenu retoriku o „Šolakovim plaćenicima“, „mrziteljima Srba“ i monstrumima koje je „baš briga za decu“, samo u toku jedne nedelje uspeo je da na konferenciji u Predsedništvu (dakle kao predsednik, a ne kao radikal) Mladenu Savatoviću sruči čak i uvrede na račun roditelja i da između ostalog kaže: „Vi vaspitanje nećete dobiti nikada, to se iz kuće nosi, istinoljubivost takođe, pošto ste dokazani lažov i tako će biti uvek“ i da se pridruži hajci na Danicu Vučenić (tabloidi su plasirali laž da za nju streljanje Vučića nije sporno) poručivši: „Ja se tih kukavica ne plašim… Dođite, streljajte, obavite to, drugačije ne možete da pobedite.“
Neće, niti je ona niti bilo ko od u tekstu pomenutih ili zbog prostora propuštenih ljudi, nad kojima se sistemski iživljava, profil koji bi bilo koga streljao. Da jesu iz te priče, ne bi se bunili već bi uživali u vlasti kakvu imaju.
