Moglo se u jednom trenutku pomisliti da se naprednjački propagandni metod izvrtanja realnosti oteo kontroli – na nastavku konstitutivne sednice Skupštine Srbije, čekanom više od mesec dana, opozicioni poslanici su morali da opominju poslanike vlasti da bi trebalo bar nešto pozitivno da kažu o sopstvenoj kandidatkinji za predsednicu parlamenta, dosadašnjoj premijerki Ani Brnabić. Jer, umesto očekivanog govora o rezultatima njenog rada, ovlašćeni predlagač Milenko Jovanov vreme je trošio na žestoke napade na opoziciju („nacisti“), samo ovlaš pomenuvši osnovne podatke iz biografije kandidatkinje.
Mnogo je, ipak, verovatnije da je sve i dalje pod kontrolom: sa 156 potpisa predloga njene kandidature, nije postojala ni najmanja verovatnoća da Ana Brnabić ne bude izabrana na „dirigentsku“ funkciju u instituciji čija je zakonodavna uloga potpuno zamenjena propagandnom.
Ideja o postizanju bilo kakvog konsenzusa o bilo čemu sa predstavnicima kritičkog dela javnosti očigledno ne postoji; sve ukazuje da je plan sasvim suprotan: da bi zadržali apsolutnu kontrolu u zemlji, naprednjacima je potrebna satanizacija opozicije i podizanje stepena straha kod građana. Ovoga puta, ne samo od ekonomske neizvesnosti, već i od potencijalnog izbijanja građanskog rata.
Jedan podatak ipak je jasan – snaga koalicije SNS-SPS za godinu dana spala je sa 151 na 147 mandata. Istovremeno, ono što se tretira kao neupitna opozicija – koalicije Srbija protiv nasilja i NADA sada ukupno imaju 78 poslaničkih mandata
Jeste Vladimir Orlić, za onih nešto više od godinu dana koliko je obavljao funkciju predsednika parlamenta, bio uspešan u obesmišljavanju i unižavanju doma parlamentarizma, sasvim nepoželjnog u zemlji rasta autokratije. U „njegovo“ vreme normalizovano je održavanje sednica sa više desetina tačaka dnevnog reda, ponekad i bez rasprave, zakazivanje njihovog održavanja u roku kraćem od 24 sata, sprečavanje govora opozicionih poslanika raznim smicalicama, uz redovno „prevođenje“ njihovih poruka na „podoban“ jezik od strane predsednika parlamenta lično, uvođenje enormnog broja pripadnika snaga obezbeđenja u sve delove zgrade, čak i samu skupštinsku salu, bitno otežavanje rada novinara (kojima je, osim zabrane kretanja, sada uskraćeno i korišćenje necenzurisanih steno-beležaka)…
Razumljivo je da se, takvim zalaganjem, Orlić preporučio za neku ministarsku funkciju – što je, u zemlji poremećenog sistema, uprkos Ustavu, viši položaj čak i od pozicije predsednika parlamenta. Zato je rečita činjenica da je, umesto promocije nekog drugog iz mnoštva na isti način treniranih kadrova na funkciju skupštinskog „spikera“, prekomandovana osoba iz najužeg kruga saradnika svemoćnog Aleksandra Vučića.
Osnovni uslov je tu: u svojoj naprednjačkoj inkarnaciji, nesumnjivo se dokazala u gaženju svih granica u napadima na opoziciju. Pride, u svojoj ličnoj istoriji ima i iskustvo komuniciranja na civilizovaniji način – za slučaj da neke okolnosti zaista nalože potrebu za ispunjavanjem obećanja o radu (fingiranju rada) na uspostavljanju dijaloga u zemlji.
Potreba da se parlament još bolje kontroliše i usmerava nego do sada raste srazmerno sa rastom značaja opozicije, ali i kompletnim „usložnjavanjem“ situacije u kojoj naprednjaci nameravaju da sačuvaju vlast. U zemlji nedefinisanog statusa pojedinih formalno opozicionih stranaka, nije baš lako porediti snagu protivnika vlasti u prošlom i aktuelnom sazivu. Recimo, Zavetnici koji su prošli put imali deset mandata, sada su, nakon što su ostali ispod cenzusa, dali prilično ubedljive argumente u prilog sumnji da su daljinski navođeni iz centrale SNS-a. Jedan podatak ipak je jasan – snaga koalicije SNS-SPS za godinu dana spala je sa 151 na 147 mandata. Istovremeno, ono što se tretira kao neupitna opozicija – koalicije Srbija protiv nasilja i NADA sada ukupno imaju 78 poslaničkih mandata, dok su manje-više iste stranke, samo drugačije raspoređene, posle izbora 2022. imale ukupno 66 mandata.
Ništa manje bitna nije ni činjenica da su SPN i NADA sada uspostavile visok nivo saradnje, kao ni podatak da je SPN imala uspešnu diplomatsku misiju, te da je, na Zapadu, za nas izuzetno važnom, sada prepoznata kao relevantna politička snaga.
Kod građana se javlja strah za sopstvenu imovinu, podstaknut saznanjima o velikom broju „fantoma“ nezakonito upisanih na njihove adrese
Istovremeno, uvećava se spisak nevolja sa kojim se suočava vlast – nakon slučaja Banjska, od čije potpune istrage najmoćnije zapadne zemlje ne odustaju, posle Rezolucije EP za koju su glasale i partije koje su do sada štitile SNS i neprijatnog izveštaja ODIHR, u četvrtak, kad ovaj Radar bude na kioscima, biće predstavljen i izveštaj o tome kako je Srbija trošila sredstva iz pretpristupnih fondova EU, pod simptomatičnim nazivom – Finansiranje prijema ili autokratije? I neće to, prema dostupnim informacijama, biti nimalo prijatno za vladajuću ekipu.
Izvestan, ali ne presudni, problem za vlast biće i činjenica da je opozicija (osim čudne strukture pod imenom Mi – glas iz naroda) odbila potpredsednička mesta u parlamentu, ali i funkcije predsednika skupštinskih odbora – uz obrazloženje da prihvata samo mesta zasnovana na izbornom legitimitetu, ali ne i ona za koja je potrebna podrška (glas) naprednjaka, odgovornih za masovni izborni inženjering. Od koga, očigledno, ne odustaju.
Ako već unapred zna da nema uticaj na donošenje skupštinskih odluka u smislu razmene argumenata i eventualnog doprinosa usvajanju rešenja koja bolje odgovaraju interesima građana i države, opozicija svoje učešće u radu parlamenta može da koristi samo kao platformu za obraćanje javnosti. I jasno je da će joj to biti otežano na svaki način – time što će sednice biti organizovane retko (sva je prilika da će do beogradskih izbora biti održana samo jedna, posvećena izboru nove vlade), tako što će poslanički govori biti ometani na sve načine koje je usavršavao Orlić, a možda i neke nove, ali i time što će, kao ove sedmice, rad biti prekidan u 16 časova, kako zaposleni ne bi imali prilike da prate direktne prenose.
Ostaje joj, ipak, mogućnost da dobrom pripremom i kreativnim rešenjima skrene pažnju na svoje poruke, koje se, nakon skupštinskih TV prenosa, u obliku video-klipova, intenzivno prenose društvenim mrežama. Neće, naravno, svaki potez biti jednako uspešan – sva je prilika, recimo, da performans sa zlatnim figuricama nalik filmskom Oskaru, neće biti jasan publici oslonjenoj na provladine medije. Jer, oni nisu preneli saznanja KRIK-a o povezanosti Darka Šarića sa državnim funkcionerima i ulozi čoveka sa kodnim imenom Oskar u celom kriminalnom zapletu. Ako se neko baš zainteresuje da sazna o čemu je reč.
Šta građanima donosi novi parlament? Nove informacije o tome šta se u zemlji dešava, ali i mnogo prosutog otrova, prostakluka, psovki i razloga za brigu za budućnost. Pretnje građanskim ratom – koji, prema verziji vlasti, izaziva opozicija, optužena za antisrpstvo, izdajništvo, nacizam i svašta još – naprednjački funkcioneri nisu izneli jednom ili dva puta, u žaru skupštinske borbe. Bio je to lajtmotiv koji je neprekidno ponavljan, sve uz opaske o 700.000 članova SNS koji bi mogli odgovoriti na navodne fizičke napade opozicije na članice SNS.
Ono što se još ne vidi dovoljno jeste da se kod građana javlja strah za sopstvenu imovinu, podstaknut saznanjima o velikom broju „fantoma“ nezakonito upisanih na njihove adrese. A stav „ne interesuje me politika“, pokazalo se, najbrže se menja u momentu suočavanja sa ugroženošću ličnih interesa.
