Pozorište je njegova trajna ljubav, igra u desetak predstava na nekoliko beogradskih scena. Televizija ga je poslednjih godina, serijama Ubice moga oca i Nobelovac, približila najširoj publici. Sa monodramom Na Drini ćuprija obilazi Srbiju, region, Evropu, svuda gde će razumeti jezik kojim je Andrić pisao. Ovog leta, svako jutro, po ko zna koji put, čita Znakove pored puta i prepoznaje mnoge misli koje objašnjavaju čak i ovu situaciju i ljude koje sada srećemo. I pokušava da napravi izbor, da to snimi u nekoj kratkoj formi od po pet minuta, ne bi li jednog dana neko to emitovao na nekoj televiziji ili portalu.
Ovih dana dogovara viđenje sa Vesnom Trivalić, voleo bi da posle četvrt veka ponovo zaigraju onu njihovu davnu, ludo zabavnu i svima potrebnu Čorbu od kanarinca Miloša Radovića.
Stigli ste do premijere predstave Čekajući Godoa sa Vladanom Gajevićem u vašem letnjem Teatriumu, ali predstavu niste odigrali.
Pošto je počelo to nemilosrdno prebijanje studenata po ulicama, otkazali smo festival Teatrium ovog leta, tako da će premijera Čekajući Godoa biti 20. oktobra na Dorćol placu, igraćemo reprize 21. i 22. oktobra.
Zbog čega hoćete danas Godoa?
Mnogo me uzbuđuje rad na tom tekstu. Teatar apsurda je vremenom postao realistična crna komedija, vreme je učinilo apsurd životnom svakodnevicom.
Spremate Selo Stepančikovo, Fjodora Dostojevskog. Da podsetimo, ta predstava je davno igrana u Narodnom pozorištu, sa Mijom Aleksićem i Oliverom Marković. Danas ste vi i Svetlana Bojković protagonisti?
U septembru, u režiji Marka Misirače, počinjemo probe u divnoj podeli, a u novembru će biti premijera u Madlenianumu. Već sada planiram da sledeće godine u ovo doba u Nikšiću režiram Garderobera Ronalda Harvurda, gde bi garderobera igrao Vladan Gajević, a ja Sera.
Opet predstava kojoj su prethodila dvojica velikih u tim ulogama – Ljuba Tadić i vaš omiljeni Petar Kralj?
Bio sam na premijeri Garderobera. To je bilo vreme kada sam pio, i u pauzi sam istrčao da na brzinu popijem pićence u salonu JDP-a. Tada sam video, i Ljubi je bilo drago što sam bio svedok, kako autor ove drame, veliki Ronald Harvud, izlazi iz sale, dođe pred Ljubu Tadića, klekne i poljubi mu ruku kao najboljem Seru koga je ikada video. To je režirao moj profesor Dejan Mijač, Petar Kralj je bio moj idol i uzor u mnogo čemu, Ljuba Tadić takođe, ali taj tekst je uvek relevantan. Režiraću tu predstavu svom prijatelju Vladanu Gajeviću i sebi u ime prijateljstva koje traje pola veka.
Poslednji put ste u Nišu, na Festivalu glumačkih ostvarenja, 2019. godine dobili Gran pri za ulogu u filmu Gorana Markovića Delirijum tremens. Kako ste se osećali kada ste pre desetak dana videli otvaranje ovog, od strane glumaca otkazanog festivala, u potpuno praznoj sali?
To je jasan odgovor svima, posebno ljudima na vlasti. To je ono što njih čeka ako ih već nije i sustiglo. Bila je to drastična paradigma – potpuno prazna sala, a predsednik opštine drži govor kao da je sve u redu. Umetnici valjda, kao i životinje koje predvide zemljotres, imaju neku intuiciju i osećaju šta se u narodu dešava. Svojevremeno sam analizirao repertoare beogradskih pozorišta, tokom nekoliko decenija, i beležio ozbiljna, značajna dešavanja u društvu. Pažljivim poređenjem, videlo se da su pozorišta sve to najavila.
Prazna sala na otvaranju Festivala glumačkih ostvarenja u Nišu je jasan odgovor svima, posebno ljudima na vlasti. Bila je to drastična paradigma, a predsednik opštine drži govor kao da je sve u redu
Ljuba Tadić mi je isto govorio u davnom intervjuu – kada se pogleda repertoar u pozorištima, nabrojao je predstave, vidi se kako se stiglo do Slobodana Miloševića, do bujanja nacionalizma.
Ljudi najčešće intuicijom osete to što ih žulja, a pravo pozorište to prepozna i prikaže. Ta slika iz Niša će biti slika onog što čeka i na političkom planu ove ljude na vlasti. Siguran sam da su oni ušli u jednu fazu samodestrukcije, samouništenja, nesvesni toga. Niko ne daje bolju sliku i veću kritiku ove vlasti od njih samih. Kada predsednik izađe i najavljuje čudesne ekonomske mere i priča o tim stranim trgovačkim lancima koji pljačkaju narod, on samo zaboravlja ono što mi ne zaboravljamo: on je doveo te lance i bio na njihovom otvaranju, i to je trajalo godinama. Te dokaze o lošem vođenju države, oni sami protiv sebe daju iz dana u dan. Sad smo u ovoj fenomenalnoj fazi kada oni, borbom protiv blokada, blokiraju gradove. Pritom, permanentna blokada je njihov Ćacilend koji u stvari služi kao živi štit oko Predsedništva i Skupštine. Oni ga napune i gledaju Crvenu zvezdu, i jasno vidite kako su svi oni u nekoj fazi kolektivnog mazohizma. Dobro je što će ovo kratko vreme koje im predstoji dok su na vlasti, učiniti da postanu nebitni bilo kome, osim sebi samima. Nekako verujem da na nekim normalnim, regularnim izborima, ne da nemaju mogućnosti da ih dobiju, nego da neće preći ni 10 odsto.
Kada predsednik najavljuje čudesne ekonomske mere i priča o stranim trgovačkim lancima koji pljačkaju narod, zaboravlja ono što mi ne zaboravljamo: on ih je i doveo
Ako je ovakvu vlast na svakim prethodnim izborima birao narod, kako očekivati da će taj narod sada tako da glasa?
Ne bih tako gledao na stvari, poredio bih sa ovom našom umetnošću. Opravdanja za ponižavajuće, besmislene, površne, primitivne sadržaje koje mi umetnici nudimo, često i kreiramo, pravdamo čuvenom rečenicom – to narod voli, to narod traži. Iskustvo moje kaže da kada smo god mi narodu ponudili nešto kvalitetno i dobro, nešto što vredi, narod je to i te kako voleo, gledao i pratio. A ovo što se događa poslednjih skoro godinu dana, upravo je to.
Zašto vlast toliko ponižava narod i nudi mu tako malo dobrog?
Zato što je teže napraviti dobro, lakše je podmetnuti nešto pod izgovorom to narod traži. Poražavajuće je, ali ne umemo narodu da ponudimo dobru ideju, dobar plan koji će ujediniti ljude. Pogledajte samo političku opoziciju ovoj vlasti koja svih ovih godina nikad nije uspela da se ujedini, rekao bih pre svega zbog sujete njenih aktera na političkoj sceni.
Mislim da je ovo trenutak u kome su studenti u Srbiji ogromnim delom promenili svest naroda, i ohrabrili ljude da se uključe u sopstvene živote. Mi nemamo budućnost bez te naše dece, ta deca su naša budućnost. A moć vlasti je danas u blokadi, pribegavanje batinama i fizičkom obračunu sa mladim ljudima.
Ovo je trenutak u kome su studenti u Srbiji promenili svest naroda, i ohrabrili ljude da se uključe u sopstvene živote. Mi nemamo budućnost bez te naše dece
Vi imate dve odrasle ćerke i govorite kako ih slušate.
Ja već godinama pitam decu i poslušam ih za sve što ne razumem, što mi nije jasno. Nije čudo da su čak simboli ekoloških pokreta, poput Grete Tunberg, deca. Deca koja će ostati bez vode, bez vazduha, bez šanse da žive. I ma koliko to izgledalo iracionalno, ja sam svestan da moje iskustvo ne znači ništa, da je ono neprimenjivo u budućnosti, jer u budućnosti postoje mnogi novi oblici komunikacije, novi životni problemi, novi životni izazovi, ovo danas je zauvek gotovo i može se samo tumačiti na ovaj ili onaj način, promeniti se ne može.
Studeti su od prvog dana imali vašu podršku, ali niste se trudili da im govorite šta treba da rade.
Jedan sam od onih koji ih bezrezervno podržava i koji ne misli da treba išta da im savetuje na osnovu svog iskustva. Jasno je da je nemoguće poljuljati ovaj režim bilo kojom metodom 5. oktobra, jer ovaj režim je imun. To su isti ljudi, preležali su tu petooktobarsku bolest, imaju antitela i znaju od toga da se brane. Samo je studentski bunt za njih realna opasnost, samo su ih studenti uzdrmali i, verujem, odneće ih sa istorijske scene, završiće bukvalno u slivniku.
Jasno je da je nemoguće poljuljati ovaj režim bilo kojom metodom 5. oktobra, jer ovaj režim je imun. To su isti ljudi, preležali su tu petooktobarsku bolest, imaju antitela
Najveća muka vlasti je da odgonetne odakle to dolazi, gde je centar i ko je smislio i organizovao tu „obojenu revoluciju“.
Tačno je, oni o tome govore i nagađaju, jedino ne shvataju da su sve to oni uradili. Oni najviše doprinose nesmanjenom studentskom buntu. Kad god padne energija pobunjenih ljudi, kada god nam se učini da ne znamo kako dalje, vlast nas svojim nerazumnim, pogrešnim, bezobzirnim postupcima ponovo okupi na ulici. Zahvaljujući ljudima na vlasti koji ne znaju da se suoče sa istinom, sa činjenicom da ih budućnost odbacuje, da ih budućnost neće i da oni nemaju budućnost, ogromna većina njih je protiv ove vlasti. Tako gledano, ova vlast nema budućnost. Kada to shvate, verovatno će gledati da pobegnu. Ostaje im samo da biraju koliko će žrtava iza sebe da ostave, i ništa drugo. Nadamo se što manje i nadamo se da žrtava neće biti u fizičkom smislu.
Podele za koje je direktan krivac ova vlast nisu mimoišle ni vašu profesiju?
Malo ljudi u našoj profesiji podržava vlast, i kad to čine, očigledan je interes. Imam poznanicu koja kaže: i ja sam isto protiv ove vlasti, ali sam sa njima samo zbog para.
Siguran sam da je ovaj studentski pokret, iako na prvi pogled deluje da je stvorio podele, u suštini ujedinio narod. To će se najbolje videti kada ova vlast ode. Stvarna podrška toj vlasti odavno više ne postoji. Vidite da uz prisustvo lidera, uz sve medije i uz sav trud, uz svu logistiku koju imaju, oni okupe mnogo manje ljudi nego deca koja se sama organizuju.
Davno sam pročitao kako je u 17 sati jednog dana Slobodan Milošević imao svu vlast ovoga sveta, a već u 18 časova istog dana niko nije hteo da mu se javi na telefon. To danas izgleda ovako: ljudi koji podržavaju ovaj režim, sada to već čine izvinjavajući se, kažu da im vlast preti, da će im zatvoriti firme… Ljudi su odustali od ovog režima, on se istrošio i sada sam sebe jede kao neki veliki tumor koji je bio u stanju da uništi celo društvo. Srećom, dogodili su nam se studenti kao vakcina, kao neki novi još nepatentirani lek, antibiotik sa širokim dejstvom po celo društvo.
Davno sam pročitao kako je u 17 sati jednog dana Slobodan Milošević imao svu vlast ovoga sveta, a već u 18 časova istog dana niko nije hteo da mu se javi na telefon. Ljudi su odustali od ovog režima
Ovih dana traje prvi Nacionalni filmski i televizijski festival na Zlatiboru. Tamo će biti najverovatnije prikazana vaša serija Nobelovac u produkciji RTS-a. A vi?
Ja sigurno neću biti tamo. Njihov pojam nacionalnog podrazumeva da su oni jedine prave patriote, a svi mi koji smo protiv ove vlasti smo neprijatelji Srbije, ustaše ili neki drugi loš materijal. Tako im je lakše da imaju opravdanje kad nas tuku i maltretiraju.
Oni sebi daju isključivo pravo da prisvajaju pojam nacionalnoi vrednosti koje oni podrazumevaju da su nacionalne. I sada ja mogu da pitam: kada će biti prepoznato kao vrednost očuvanja nacionalne kulture to što ja govorim Andrića koji govori o Kosovu i Metohiji, u Mariboru, u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu, ili u Prnjavoru, Zvorniku i Prokuplju u istom mesecu. A govorio sam i na Berkliju, na Odeljenju za slavistiku. Ja se ne busam u grudi, nego pokušavam da objasnim, zar nije nacionalno ovo čime sam se ja bavio u seriji Nobelovac, prikazom života našeg najznačajnijeg književnika?
Vlast je sebi prisvojila nekadašnje vrednosti da bi ih tokom svoje vladavine uništavala, destruirala, modifikovala prema sebi. Odakle toj vlasti drskost da se u Narodnom pozorištu dovede tako kompromitovana ličnost za predsednika Upravnog odbora? Uveren sam da će ih svi ti potezi zaista koštati.
Njihov pojam nacionalnog podrazumeva da su oni jedine prave patriote, a svi mi koji smo protiv ove vlasti smo neprijatelji Srbije, ustaše… Tako im je lakše da imaju opravdanje kad nas tuku i maltretiraju
Ne mislite valjda da će se oni hvaliti kulturom, njima su važni samo putevi, jer je to najlakši način da se pripadnici vlasti brzo i lako bogate. A ljudima je put izlazak u svet i bez razmišljanja glasaju za vlast koja im je napravila auto-put.
Jedino ne vide se svaki taj novi put odmah popravlja. Kao što se u Beogradu beskonačno iznova popločavaju trgovi i ulice. Iz istog razloga, punjenja njihovih džepova.
Moralo je mnogo ljudi da na svojoj koži oseti beskrupuloznost vlasti, da bi se probudila solidarnost koju smo najbolje videli kada su ova deca išla po selima po Srbiji. Videlo se kako su bili svi za jednog, kako brane jedni druge. Čudno je kako vlast ne shvata da ovim hapšenjima stvaraju heroje, da će ti ljudi u budućnosti biti slavljeni kao junaci koji su podnosili žrtvu u borbe protiv ove vlasti. Kako ne shvataju da tim masovnim hapšenjem i maltretiranjem mladih ljudi, stvaraju zauvek nepokolebljive i nepobedive borce i nove lidere u ovom društvu?!
Mnogi će vam reći da je brutalnost policije i vlasti dokaz nemoći, drugi se boje nekontrolisanih poteza moći iz očigledne nemoći da upravljaju državom.
Mislim da sve ovo što se dešava i što se desilo, ceo ovaj proces, pogotovu poslednjih meseci, da je sve to jako dobro. Da to vodi ozdravljenju društva, jer posle svega što smo videli, posle brutalnosti policije koju država pokušava da zataška, prikrije, da žrtve prikaže nasilnicima, niko više neće moći da kaže „nisam znao“. Ovo vreme je dobro da svaka zver pokaže svoj trag i da društvo više nikad ne dozvoli ljudima koji su učestvovali u zlu, da prelete na drugu stranu.
Vlast vuče sve pogrešnije poteze, ona ne vidi da se, možda, u ovom veku rodila i stasala jedna generacija koja ima neke osobine koje mi ne možemo razumeti.
Niko više neće moći da kaže nisam znao. Ovo vreme je dobro da svaka zver pokaže svoj trag i da društvo više nikad ne dozvoli ljudima koji su učestvovali u zlu, da prelete na drugu stranu
Tim mladim ljudima u njihovim iskrenim i pravednim namerama, ne ide naruku ni međunarodna zajednica čiji su interesi u Srbiji očigledno vezani samo za vrh vlasti.
Možda se taj odnos međunarodne zajednice menja, ali možda je politička međunarodna zajednica u ovom studentskom pokretu prepoznala i opasnost po sebe i po svoje ustrojstvo. Možda mi nismo svesni koliko će ovo seme slobode koje su deca kod nas posejala, koliko će ono da se raznese i po Evropi. Možda je vreme za neke značajnije promene koje će se desiti. Igrao sam po jednom Harvudovom tekstu i upamtio rečenicu „svaka kap na kraju svede velike stene na oblutke“. Nije važno koliko traje, ali mislim da smo svi mi koji smo se oduprli ovoj vlasti – na dobitku.
Možda bih ja na tom nacionalnom festivalu filma i televizije dobio nagradu za glumu u seriji Nobelovac, na primer, ali šta bi meni ta nagrada značila, šta meni znači priznanje od grupe ljudi koja zatvara oči pred nepravdom i pred terorom? Šta bih ja od toga imao? Verovatno bih se stideo ceo život što sam to prihvatio.
Ljudi koji to treba da znaju, ne vide kako je završio čovek koji je imao podršku 99 odsto stanovništva, o Slobodanu Miloševiću govorim, koji je bio toliko voljen i koji je milion ljudi, uz ko zna čiju pomoć, skupio na Gazimestanu. Kako se ne podsete da je sahranjen noću u dvorištu, poslali mu neko srce plišano. Surova sila koju ovih dana primenjuje ova vlast, rađa nove metode obračuna sa neistomišljenicima vlasti. Ali, ne mogu nas sve pohapsiti. Moramo biti spremni da nešto žrtvujemo. To je žrtva za slobodu koju želimo. Osećanje slobode je najdragocenija tekovina ljudska, slobode koja ne ugrožava drugog. Parafraziraću Andrića koji kaže da u ovom svetu, da bi čovek sačuvao dostojanstvo pogotovu na Balkanu, mora biti ili toliko moćan i bogat i da stekne toliko materijalnog dobra da mu niko ništa ne može, ili da bude tako ravnodušan prema materijalnom da mu opet niko ništa ne može.
Ja sam prema svim tim uspesima koje bih imao kada bih se priklonio vlasti, bilo kojoj vlasti, apsolutno ravnodušan. Mnogo mi je važnije ovo što znam, a dovoljno sam kritičan prema sebi i dovoljno umem da prepoznam u kontaktu sa publikom sopstveni uspeh i sopstvenu vrednost, i da to uvek stavim na proveru.
