Kad besomučno napumpava broj prisutnih na skupovima koje organizuje, vlast možda ne pokušava samo da uveri svoje simpatizere da je sve u redu i da još uvek ima podršku većine. Sve više se, naime, čini da je i Aleksandru Vučiću lično potrebno ohrabrenje i uverenje da se krug ljudi na koje zaista može da računa u borbi za opstanak nije sveo na „tri slova“. I to skoro bukvalno.
Osim malobrojnih saradnika sa spiska pravljenog na osnovu prisustva u medijima – Ane Brnabić, spremne na sve, Siniše Malog, glavnog ključara, Miloša Vučevića, šampiona poslušnosti i Vladimira Đukanovića, eksperta za slanje „probnih balona“ – na koga, zapravo, Vučić može da računa posle deset meseci pobune koja je vidljivo promenila srpsko društvo?
Na prvu loptu, moglo bi se pomisliti da se za spisak lojalnih saradnika kvalifikovao i Ivica Dačić, ministar uvek spreman da opravda policijsku represiju – ali, koliko je verovatno da iskusni socijalista to radi zato što zaista misli ono što govori? Ili ga je, ipak, „splet okolnosti“ naterao da to čini, čak i ako ne uspeva da sakrije izraz lica čoveka koga davi teški kofer okačen oko vrata? Činjenica da je u danima velike represije sam Vučić bio u policijskom komandnom centru dodatno pojačava utisak da „šef“ baš i nema poverenja u ministra policije, koliko god bio svestan ograda koje ograničavaju njegov manevarski prostor.
Nisam, Đuro, zadovoljan
O ostalim članovima Vlade, uključujući i onoga koga je lično postavio na mesto ustavno najmoćnijeg čoveka u zemlji, Vučić se izjasnio u subotu: „Nisam, Đuro, zadovoljan angažmanom ljudi u Vladi i to ću vam sad reći u lice. Ne moram da vam govorim da ja znam koliko vam ljudi provode vremena u Vladi. To je sramota. To je sve što imam da vam kažem.“
Mogla bi se ta mrzovoljna izjava tumačiti kao deo rituala, najnovija verzija stare priče o saradnicima koji se ne zalažu dovoljno i Vučićevoj nameri da ih zameni, kako bi sveopšti napredak bio još brži, jači i bolji.
U aktuelnom kontekstu, teško je, ipak, izbeći utisak da predsednikov javni ukor ljudima za koje je jasno da ih je sam birao, ovog puta ima veću težinu nego obično. Taj utisak je, između ostalog, podstaknut i činjenicom da je ukor izrečen na sednici Saveta za saradnju Srbije i Republike Srpske u proširenom sastavu, održanom odmah posle ne baš zavidno posećene vojne parade. Odnosno, nakon još jedne potvrde pogoršane pozicije u kojoj se Vučić sada nalazi.
Osim po ogromnim troškovima, višednevnoj blokadi Beograda i sprečavanju „nepodobnih“ građana da pozdrave vojsku koju finansiraju, parada bi, naime, lako mogla biti zapamćena po činjenici da joj nije prisustvovao predsednik ili premijer baš ni jedne od silnih prijateljskih država. Čak je i neizbežnom Miloradu Dodiku, lideru entiteta, a ne države, predsednička funkcija u najmanju ruku sporna, a arapski šeici kojih nije bilo malo, pre bi se mogli računati kao poslovni partneri, nego kao diplomatska podrška.
Trenutno brisanje poda Macutom i ministrima koje on ne da nije birao, nego verovatno nema ni njihove brojeve telefona, moglo bi da bude i priprema za prevremene izbore, kaže Zdravko Ponoš
Vučiću koji je poslednjih nedelja postao glavni negativni junak ogromnog broja tekstova uticajnih zapadnih medija, i čiju politiku sada pod lupu stavlja čak i poslanička grupa Evropske narodne partije (EPP) kojoj pripada njegova SNS, to nije mogla biti prijatna činjenica. Packa premijeru Đuri Macutu, svega nekoliko dana nakon što je imao problema da se „probije“ kroz krug Vučićevih telohranitelja tokom šetnje pristalica na Voždovcu, zato delom možda jeste bila Vučićevo „pražnjenje“ zbog nezadovoljstva odzivom na paradu. Ali ne samo to.
„Vučić je od Šešelja učio da u politici i u životu biciklira. Da se propinje tako što drugima staje na glavu“, podseća Zdravko Ponoš, lider stranke SRCE. Ne treba, dodaje, žaliti one koji su, kao Macut, pristali da im Vučić sedne za vrat i da ih kandžija. „Ne zato da bi bolje vukli, jer Macut ne može da povuče, nego da bi jahač bio vidljiviji. Ne treba žaliti one koji su pristali da budu jahani za obećanje da će sedlo nakon jahanja moći da ponesu kući.“
Trenutno brisanje poda Macutom i ministrima koje on ne da nije birao, nego verovatno nema ni njihove brojeve telefona, moglo bi da bude i priprema za prevremene izbore, kaže Ponoš. I podseća da ne bi bilo prvi put da Vučić pridiže rejting tako što „nekog svog kao otrese zbog korupcije ili nesposobnosti da se umeša u nadležnost koju mu je on inače oteo“.
Utezanje podzemlja
Iskustvo kaže da Vučić uvek sprema teren za više različitih opcija, a konačnu odluku donosi u momentu kad sklopi sve kockice potrebne za planirani uspeh. U konkretnom slučaju, ne vide se argumenti za procenu da je uspeo da popravi rejting, zbog čijeg pada, prema brojnim procenama, odbija da raspiše izbore koje je do juče toliko voleo. Ali se vide drugi potezi kojim pokušava da osigura opstanak, s posebnim akcentom na oblasti bezbednosti i pravosuđa, ali bez „milosti“ i u svim drugim sferama života, gde se smenjuju svi koji nisu spremni da potpuno otvoreno podrže vlast i zakunu se u vernost vođi. Nusefekat je, međutim, dodatno sužavanje kruga na koji se oslanja i rađanje novih nezadovoljnika.
„Vučić traži sve više bespogovorne lojalnosti njemu lično, a to onda ide na račun poštovanja profesionalne etike, a vrlo često i zakona. Sužava se krug ljudi koji su spremni da idu toliko daleko, čak i ako su do sada bili deo režimske mašinerije. Nema puno odličnih profesionalaca koji su spremni da sasvim zanemare kodeks profesije i budu submisivni toliko koliko je lekovito za Vučićevo uzdrmano samopouzdanje“, kaže Ponoš.
To što se, dodaje, ustremio na kadrovsku čistku u sistemu bezbednosti ukazuje da namerava da se više oslanja na silu u rešavanju ove krize. „Što se vojske tiče, usmeren je uglavnom na anesteziranje, mada kibicuje specijalne jedinice. Zato i u njima pažljivo kadruje uz pomoć svoje privatizovane VBA.“
Militarizovane delove policije je, podseća, već stavio u funkciju. „SAJ je mala ali odlično obučena i simbolički važna jedinica. Njegova sujeta nije mogla da izdrži da tu jedinicu vodi neko ko mu ne ljubi stopala. Jedinica koja je po njegovoj meri je JZO kojim dominira izvestan broj ljudi koji u neka vremena ne bi prošli psihijatrijski pregled za prijem u vojsku“, ocenjuje nekadašnji predsednički kandidat opozicije.
Ponoš tvrdi i da se vlast u poslednje vreme intenzivno bavi „utezanjem“ podzemlja. „Okupljaju se oni koji su na sve spremni. One kojima je režim udelio pašaluke i obezbedio policijsku zaštitu podsećaju da je vreme da se usluge vrate“, upozorava. Komešanje u pravosuđu za njega je dobra vest, ali je loša vest što se za identična dela različito sudi u različitim gradovima, recimo u Beogradu i u Novom Sadu. „To pokazuje koliko je sistem razvaljen i koliko zavisi od personalnih rešenja. Zato se Vučić i bavi kadrovanjem“, kaže.
Gde su pare
Videli smo jedan takav pokušaj i u kompaniji Junajted medija, za šta je delegiran bio Vladimir Lučić, direktor Telekoma, ključnog igrača u dizajniranju medijske scene po volji vlasti. Želja da ukine izveštavanje medija UM ipak mu nije uslišena, ali je zato za trenutak blesnula pretpostavka da je, kroz neobično ponašanje TV Hepi, u čijem programu se našlo prostora i za stvarne događaje, počelo krunjenje glomaznog propagandnog sistema na kome se vlast održava.
Vučićev glavni propagandni oslonac i nosilac njegovog priznanja da je najviše doprineo borbi protiv navodne obojene revolucije, Dragan J. Vučićević, bljuvao je sa svoje TV Informer i mreže X vatru na dojučerašnju braću sa TV Hepi: „Hepi pumpa, Hepi hoće da bude gori od N1… Vučić je Peconiju (Predragu Rankoviću, vlasniku TV Hepi) bukvalno život spasao kada se ono Rutović nameračio na njega…Vučićeva država je pomogla Peconijeve firme kad god mu je trebalo. I ovo je najprljavija kampanja, ove strašne laži su sada, valjda, hvala.“
U zemlji koja je već skoro godinu dana u neproglašenom vanrednom stanju, logično je da čak ni segment poslovne zajednice sa najčvršćim vezama sa vlašću ne može biti potpuno neoštećen
Ne samo zato što je teško poverovati u Vučićevićevu verziju bilo čega, nego i zahvaljujući iskustvu sa dosadašnjim „sukobima“, kritička javnost je ipak ostala sklonija pretpostavci da je cela drama posledica nekog poslovnog klinča između Rankovića i „Vučićeve države“, koji će biti izglađen bez posledica bitnih po javni interes. Naročito jer se saznalo da je formalnom vlasniku „Srećne TV“, firmi Ideogram račun blokiran pre oko mesec dana, valjda zato što nije plaćen porez na dobit.
U zemlji koja je već skoro godinu dana u neproglašenom vanrednom stanju, logično je da čak ni segment poslovne zajednice sa najčvršćim vezama sa vlašću ne može biti potpuno neoštećen. Recimo, zbog povećane potrebe da finansijskim uslugama uzvrati na usluge vlasti i pomogne joj da finansira slike potrebne za opstanak, poput raznih skupova „pristalica“.
„Neki pronicljiviji su još pre dve godine sklonili kao bajagi poslove, a u stvari pare van Srbije, van Vučićevog domašaja. Mnogi poslove ne mogu da izmeste van Srbije jer su samo u ovakvom preferencijalnom ambijentu mogli da budu uspešni. To što bi sada da se penzionišu, neće moći. Zver koja im je dala poziciju da se obogate i dalje traži svoj obrok“, kaže Ponoš.
Vučić je, podseća, nedavno javno priznao svoje pokroviteljstvo nad korupcijom kad je pominjao one koji su pre par godina bili golje, a sada su bogati, ali su zaboravili ko im je to omogućio. „Uveren sam da on i Siniša Mali imaju preciznu evidenciju. Sve je tanji vrh igle na kojoj Vučić stoji. U Vladi ima jednog ministra koji se razume u svoj posao. To je Siniša Mali. U partijskoj operativi nema niko ko može da preuzme nadležnost Darka Glišića. Ruske službe tvrde da one rade posao Vladimira Orlića. Mršavo je to za preduzeće od 700.000 članova“, ocenjuje ovaj sagovornik.
Sve ukazuje da i Vučić Malog vidi kao jedinog sposobnog saradnika. Zato ga je, izgleda, ovlastio i za vođenje Beograda, kojim formalno upravlja Aleksandar Šapić. Nemoguće je ne primetiti: Siniša Mali otvara školu, Siniša Mali najavljuje radove oko metroa, nove gradske projekte…S druge strane, Šapić se, kao neka ponornica, pojavi na svakih nekoliko nedelja, najavi novi kružni tok, požali se na Ćacilend, izvređa novinare i opet nestane.
Šta sa Šapićem
Stefan Simić, odbornik u Skupštini grada ispred PSG, uporno, ali i dalje uzaludno, ukazuje da je Mali nelegalno odbornik od početka aktuelnog saziva gradske Skupštine.
„Jasno stoji u Ustavu i Zakonu o vladi da ministar ne može biti istovremeno i poslanik, odbornik itd. Postavlja se pitanje zbog čega on nije smenjen? Zbog čega ne reaguje Agencija za borbu protiv korupcije? Zbog čega Skupština grada nema odgovor na ovo pitanje? Na poslednjoj sednici sam postavio to pitanje predsedniku Skupštine Nikoli Nikodijeviću, ali on je, suprotno svojoj praksi da odgovara odbornicima sa svog mesta, ipak ostao nem na takvo pitanje“, kaže Simić. I još: “Sigurno Siniša Mali nije odbornik jer mu fali 40.000 dinara, koliko iznosi odbornički dodatak, da dopuni svoj kućni budžet”.
Siniša Mali je odbornik samo da bi se Šapić držao na kratkom užetu. Nema talasanja, nema borbe. Imaš svoje sfere za izvlačenje novca, ćutiš, ne pitaš se mnogo i ne javljaš se često, kaže Stefan Simić
Prema Simićevim rečima, Mali se u Skupštini Beograda ne pojavljuje ni kada se glasa o budžetu. Da li on, pita se, time pokazuje da ne podržava ono što stoji u budžetu Grada Beograda?
„Jasno je da je njegov odbornički mandat tu samo da bi se Šapić držao na kratkom užetu. Nema talasanja, nema borbe. Imaš svoje sfere za izvlačenje novca, ćutiš, ne pitaš se mnogo i ne javljaš se često“, opisuje Simić stanje u gradskoj vlasti.
Primećuje, ipak, da u taj plan nije uračunata nestalnost aktuelnog gradonačelnika koji na konferencijama za štampu zna da napadne ljude iz vlastite stranke. „Takođe, Šapić nije igrao na to da će mu poslovi biti ugroženi. Neki dilovi mu trenutno stoje jer ga republička vlast koči. To su ti kontrolni mehanizmi“, kaže Simić, ocenjujući da Beograd izgleda nikada gore. „Život u Beogradu skoro nije bio ovako težak. Građani Beograda su taoci odnosa unutar SNS.“
Simić kaže da je, iako je to neustavno i nezakonito, Mali na funkciji gradskog odbornika jer se gradonačelnik bira upravo iz redova odbornika.
„Izbori u Beogradu nisu opcija. Smena Šapića je otvaranje novog fronta u okviru vlasti. To je poslednje što im sada treba. Ali, njegovim delovanjem ugroženi su svi poslovi koje vlast ima u Beogradu. Od Ekspa pa nadalje“, veruje ovaj sagovornik.
Prema njegovom mišljenju, ukoliko dođe do smene u vrhu gradske vlasti, formalni gradonačelnik bi bio Mali, a neformalni Luka Petrović, trenutni sekretar za investicije. „Onda bi našli neku figuru da bude formalni ministar finansija, a Mali bi bio, kao i sada, alfa i omega“, Simićevo je viđenje mogućeg razvoja događaja.
Primer premijera Macuta pokazuje da je i izbor „fikusa“, što naprednjačka vlast koristi otkako postoji, sve slabiji. Koliku je oseku lojalista izazvala plima pobune vidi se i u izboru ličnosti kojima Vučić deli odlikovanja – nema tu više zvučnih imena, skoro da se sve svodi na neku vrstu njegove „osvete“ građanima koji odbijaju poslušnost, ne pitajući za cenu.
Došlo je dotle da je otvoreno na scenu morao da izađe donedavno nedodirljivi Novak Nedić, bivši sekretar Vlade, ali i „prvi brat Srbije“, Andrej Vučić – najpre u paravojnom kampu ispred Predsedništva, a potom i na drugim okupljanjima „pristojne Srbije“. Uz Andreja Vučića nekad je na takvim događajima bratanac Danilo, nekad „student koji želi da uči“ Miloš Pavlović. Konstanta je samo povelika grupa nabildovanih muškaraca u crnim majicama koji ga prate u stopu.
