Na dan godišnjice događaja koji je rezultirao stvaranjem studentskog pokreta (napada naprednjačkih batinaša na studente i profesore Fakulteta dramskih umetnosti), na pitanje – šta sad, jedna studentkinja je odgovorila: „Još smo tu“. Da, nakon pređenih milion kilometara, nakon hiljada i hiljada sati direktnog kontakta sa narodom, nakon buđenja apatičnih i apstinenata, još su tu i još uvek su im svi zahtevi neispunjeni. Pa čak i taj inicijalni od kog je sve počelo – da se identifikuju i procesuiraju napadači na FDU.
Događaj u kom su niži činovnici SNS-a, predvođeni nekom ljutom ženom koja je mlatila kišobranom, napali akademce, policija odbila da identifikuje napadače, a tužilac Miodrag Marković nije mogao da pregleda snimke incidenta koje su mu dostavili studenti uz obrazloženje da mu „ne rade zvučnici“, iz današnje perspektive izgleda samo kao blago zagrevanje za ono što će uslediti.
Uz mnogo natezanja, tada se stiglo do imena pet batinaša, od kojih se dvoje nagodilo, dvoje je oslobođeno, a jedan je uslovno kažnjen, što deluje ponižavajuće po pravni sistem, ali je bar nešto spram današnjeg potpunog odsustva pravde. Sada predsednik deli pomilovanja lojalistima koji su nanosili teške telesne povrede i učestvovali u pokušajima ubistva, Marko Kričak postaje stub režima nakon što se njegova jedinica JZO proslavila prebijanjem i mučenjem studenata (svi se sećamo batinašice koja je ispred Pravnog fakulteta zlostavljala studentkinju i čupala je za kosu) a lično se ističe pretnjama silovanjem Nikolini Sinđelić, a policija nekažnjeno razbija lobanju Luki Mihajloviću i nos Vukašinu Đinoviću… Za to vreme, na svaki pendrek, pesnicu ili topovski udar usmeren ka studentima, Ivica Dačić munjevito odgovara da je primenjen na „neprijavljenom skupu“, što je valjda samo po sebi dovoljno da nekog mlatiš „u skladu sa zakonom“, pritom potpuno zaboravljajući da je skup kod FDU bio prijavljen.
Nakon pređenih milion kilometara, nakon hiljada i hiljada sati direktnog kontakta sa narodom, nakon buđenja apatičnih i apstinenata, studenti su još tu i još uvek su im svi zahtevi neispunjeni. Pa čak i taj inicijalni od kog je sve počelo – da se identifikuju i procesuiraju napadači na FDU
„Nadležni organi nisu adekvatno ni blagovremeno reagovali na napade na studente u Beogradu, kao uostalom ni na tragediju u Novom Sadu. Neadekvatna reakcija države u oba slučaja pre svega je posledica pristrasnosti državnih institucija. Selektivna primena zakona je stalna i sveprisutna, ali postaje naročito vidljiva onda kada bi trebalo sankcionisati pojedince bliske vladajućim partijama. Godinu dana nakon ovih novembarskih događaja vidimo zašto je insistiranje studentskog pokreta na utvrđivanju odgovornosti u oba slučaja bilo neophodno. Iako ti zahtevi suštinski nisu ispunjeni, dogodilo se nešto još važnije, građani Srbije su ih u velikoj većini podržali. Činjenica da o ovome govorimo i godinu dana kasnije pokazuje da su njihovi zahtevi za odgovornost dotakli dublji, široko rasprostranjen osećaj za pravdu“, kaže politikolog Vujo Ilić.
Gde je danas parola „niko nije sam“
U skladu sa tim, ali i činjenicom da studenti nikada ranije nisu do te mere nekažnjeno zlostavljani, baš kao ni svi ostali građani koji su ih podržali (a mnogi su zbog te podrške žrtvovali platu, posao, pa i slobodu), bilo je očekivano da će se na godišnjicu nastanka studentskog pokreta i na obilasku svih institucija koje nisu radile svoj posao, okupiti nekoliko stotina hiljada ljudi. Nije. Nema sumnje da je uticalo hladno vreme i kiša, kao i zasićenost svakodnevnim protestima koji ne daju nijedan opipljivi rezultat, ali je iz celokupne atmosfere bilo jasno da u svemu tome nedostaje još nešto.
Možda objašnjenje ko će i kako pomoći Jeleni Kleut, kojoj Senat Univerziteta u Novom Sadu nije potvrdio izbor u zvanje redovne profesorke na njenom matičnom Filozofskom fakultetu uprkos pozitivnim mišljenjima nadležnih tela, jer je verovatno nepodobna zbog svoje podrške studentima. Divna parola koja je plasirana tokom protesta „niko nije sam“ u njenom slučaju nije dala rezultat, jer nismo imali priliku da vidimo studentsku kolonu koja se kao u nekim ranijim slučajevima uputila da pruži podršku i da svojim masovnim prisustvom iskaže neslaganje. Nismo je videli ni u slučaju napada na N1, kada su batinaši iz paravojnog kampa, uz blagoslov policije, napali novinarku Maju Nikolić i snimatelja Ivana Pavlovića, što je bila samo pokazna vežba za najavu budućnosti u kojoj će svaki nerežimski novinar (a posebno oni koji su pomenute milione kilometara prešli zajedno sa studentima) biti legitimna meta kojoj nekažnjeno možeš da radiš šta hoćeš.
Naravno da niko ne može da reaguje na sva žarišta koja je vlast u stanju da otvori, baš kao što i ne može da se suprotstavi tako otvorenoj i nekontrolisanoj agresiji, ali odgovor „još smo tu“ jednostavno ne može da bude dovoljan u situaciji kada mnogi više nisu tu, a mnogi uskoro neće biti. Dovoljno je samo da se sa fakulteta izbace još tri Jelene Kleut i da se protivno želji akademske zajednice ustoliče još trojica Dejana Madića, pa da studenti izgube uporište u instituciji koja im je čuvala leđa od početka protesta. Takođe je dovoljno i da se ugasi United Media i da studentski protesti postanu gotovo nevidljivi za građane do kojih su u prethodnih godinu dana doprli.
Mislim da dosadašnji protest opstaje i postiže ozbiljne rezultate zahvaljujući tome što se stalno menja i prilagođava. Sada je samo pitanje koji je to najbolji modalitet da se prilagodite novoj situaciji i da se krene u stvaranje tog širokog fronta
Dragan Popović
To, naravno, nije problem koji studenti sami mogu da reše, ali jeste problem koji se da rešiti (koliko god da je vlast bahata, agresivna i surova, ipak nije u većini) kada bi se modalitet borbe promenio i kada bi se obezbedio kakav-takav suživot između svih koji žele da ovom režimu vide leđa ili bar žele poštene izbore.
Svima je jasno da studentska lista ima prednost i nad naprednjacima i nad opozicijom, ali taj podatak ne pomaže nikom ukoliko se ne pronađe način da do izbora uopšte dođe. A očito je da je pritisak koji studenti trenutno vrše nedovoljan. Kada je tokom štrajka glađu Dijana Hrka zapretila da ugase muziku ili će pozvati narod da uđe u Ćacilend, oni su momentalno ugasili muziku, što znači da postoje i pritisci koji deluju. Ukoliko se studentima ne sviđa Hrkin način, onda kao varijanta ostaje neki zajednički sto za koji bi svi seli i pronašli rešenje koje radi, jer ovo jednostavno ne radi.
Međutim, na pominjanje „zajedničkog stola“ student Andrej Tanko je u Utisku nedelje rekao: „Za sve postoji pravo vreme i ključno je pitanje kada i zbog čega bi trebalo sesti za sto. Do sada se pokazalo ispravno, mi smo najjača organizacija i ideologija i ako ćemo da sednemo za sto, mora da postoji jako dobar razlog“.
Zar reči Vladimira Štimca da „živimo u totalnoj diktaturi“ ili reči Vesne Rakić Vodinelić da „živimo u kriminalnoj državi“ a ne policijskoj, jer se „u policijskoj državi, pored toga što se hapse politički protivnici, hapse i obični kriminalci“, nisu dovoljno jak razlog za razgovor?
Baražna vatra režima
„Mislim da dosadašnji protest opstaje i postiže ozbiljne rezultate zahvaljujući tome što se stalno menja i prilagođava. Sećamo se da sve do marta niko nije smeo studentima da pomene reč ’izbori‘, a onda je to postao ključni zahtev. Dakle, oni su sami došli do toga da moraju da prilagode zahteve i da moraju da promene delovanje. Sada bi ponovo trebalo da odluče kako će nastaviti trku sa vlašću, jer vlast trenutno proba sve – pojačava represiju i puca na sve, od Pete gimnazije do Državnog univerzitetu u Novom Pazaru. To je toliko baražna vatra da mi deluje kao odraz slabosti i nesnađenosti vlasti koja ne zna šta da radi sa pobunjenim društvom koje se ponekad primiri, ali vrlo brzo ponovo bukne. E sad, u tome je trka. S jedne strane imamo vlast, a s druge strane imamo građanski i pored svega studentski protest, koji mu je definitivno na čelu, i koji sada mora da povlači poteze i da se brzo prilagođava. A to nije baš lako kad imate strukturu kakvu imate u studentskom pokretu i zbog toga su oni malo spori u tom prilagođavanju. Znam da veći deo njih trenutno razmišlja o tome i sada je samo pitanje koji je to najbolji modalitet da se prilagodite novoj situaciji i da se krene u stvaranje tog širokog fronta“, kaže Dragan Popović, direktor Centra za praktičnu politiku.
Neadekvatna reakcija države u oba slučaja pre svega je posledica pristrasnosti državnih institucija. Selektivna primena zakona je stalna i sveprisutna, ali postaje naročito vidljiva onda kada bi trebalo sankcionisati pojedince bliske vladajućim partijama
Vujo Ilić
Imajući u vidu da je veliki broj budućih glasača studentske liste onaj deo društva koji je prihvatio tezu koju svaka autokratska vlast u startu nametne – da je politika fuj, da su svi političari isti, a da je opozicija toliko prljava da će im preneti ko zna šta ako sednu za isti sto, možda se i može razumeti (ne i bezuslovno prihvatiti) ograđivanje od nje. Malo je teže razumeti ograđivanje od Anketne komisije za pad nadstrešnice koja je žrtvovala godinu dana života da bi pribavila dokaze za jedan od studentskih zahteva, ili ograđivanje od građanskih zborova u Subotici i zahtev za njihovo raspuštanje.
„Ne napada ceo studentski pokret Anketnu komisiju, nego pojedini plenumi i to vrlo mali broj. Pritom moramo da uzmemo u obzir tu ogromnu heterogenost u studentskom pokretu i vreme koje je potrebno da bi se usaglasili i doneli neki odluku. Sećamo se samo koliko je trajalo usaglašavenje oko izbora i koliko je to bio naporan proces u kom su imali svoje protivnike, a to su isti oni protivnici koji su danas protiv opozicije ili Anketne komisije. Ali, ako pogledamo sliku na terenu, videćemo nešto drugo. Imali smo izbore u Kosjeriću i Zaječaru, a sada imamo u Mionici, Negotinu i Sečnju, a u svim tim mestima postoji apsolutna saradnja između svih delova društva. Na terenu, kada dođe do konkretnije situacije, vidimo saradnju i studenata i opozicije i civilnog društva. A mislim da će okolnosti, koje se užasno brzo menjaju, da nateraju i jedne i druge i treće da se usaglašavaju, da se menjaju i da prosto smišljaju neka druga rešenja“, kaže Popović.
Nadajmo se brzo, jer postaje sve teže objasniti degradiranim, otpuštenim i ispod minimalne egzistencije dovedenim građanima, koji su na taj način kažnjeni zbog podrške protestu, da se opuste i nastave da trče maraton.
