Rezultati istraživanja javnog mnjenja koja je sprovela CRTA pokazali su da bi 44 odsto ispitanika svoj glas dalo studentskoj listi, dok bi tek blizu trećine (32) glas dalo bloku koji bi predvodio Aleksandar Vučić. Aktuelna politička situacija u Srbiji najjednostavnije može biti opisana kao polarizovana. Na jednoj strani imamo trinaestogodišnji režim Srpske napredne stranke i koalicionih partnera, a na drugoj sve one protiv njih, odnosno formalnu i, još uvek neformalnu opoziciju.
Politički diskurs u zemlji, međutim, stvara utisak da je glasač pred jasnim izborom: ili je za ili protiv SNS-a i kompanije, te da tu nema mnogo ni razmišljanja. Istini za volju, kada govorimo o političkim podelama, definitivno ne govorimo isključivo o diskursu. Naime, već više od pola godine svedoci smo izložbe zatvorenih simpatizera režima postavljenih na centralno gradsko mesto kako bi se provocirali prolaznici, ili istakla njihova lojalnost, a možda ponajviše ilustrovao odnos režima prema čoveku kao takvom. Režim je svoje glasače sveo isključivo na jednu dimenziju – SNS.
Ćacilend ili „Diznilend autokratije“
Prisustvo čuvenog Ćacilenda, „Diznilenda autokratije“, ćacija i ćacika u Pionirskom parku, još jedan je od pokazatelja oštre podele u društvu i tenzije koja se u vazduhu može seći nožem. Ipak, možda se najočiglednije aktuelna društvena podela videla 2. novembra, dan nakon komemorativnog skupa u Novom Sadu, kada je pored Ćacilenda šator podigla Dijana Hrka, majka, čiji je sin Stefan stradao padom nadstrešnice u Novom Sadu pre sad više od godinu dana, a koja je otpočela štrajk glađu.
Politički diskurs u zemlji stvara utisak da je glasač pred jasnim izborom: ili je za ili protiv SNS-a i kompanije, te da tu nema mnogo ni razmišljanja, jer je režim svoje glasače sveo isključivo na jednu, SNS dimenziju
Od 2. novembra svedoci smo društvene podele sa „ove“ i „one“ strane ograde, ili bolje na one unutar ograde (simbolično kao zaštićeni deo aktuelnog režima sa napunjenim džepovima i kriminalnim dosijeima) i oni van nje, građani drugog reda, van blagonaklonog pogleda Aleksandra Vučića.
Pomenuta polarizacija se ogleda i u najskorijem istraživanju javnog mnjenja koje je sprovela CRTA, ali i u ranijim istraživanjima te organizacije, Instituta društvenih nauka, kao i kod drugih ispitivanja tog tipa, sprovedenih u poslednjih godinu dana. Razlike se oslikavaju u tome šta ko prepoznaje kao najveće probleme Srbije – za 26 odsto ispitanika najveći problem je sistemska korupcija, dok su za 20 odsto njih to studenti i blokade, pokazuje najskorije istraživanje CRTA. Dakle, gotovo isti broj ispitanika vidi problem u dve sasvim suprotstavljene pojave. Pored ovih problema, za izvor brige građani navode još i vlast, kao i lične ekonomske poteškoće.
Studenti su se nakon pada nadstrešnice Želežničke stanice u Novom Sadu i brutalnog napada prorežimskih simpatizera – otpočevši blokade fakulteta, zaustavivši jedan deo sistema na više meseci, stvarajući vakuum i otvarajući mogućnost za delanje većeg broja građana – nametnuli kao vodeći društveni, ali i politički akter protiv vladajućeg režima.
Sistemska korupcija kao problem broj jedan
Osnovni razlog višemesečnih protesta sve vreme jeste bila sistemska korupcija, koja se navodi i dalje kao najveći problem velikog broja građana, međutim s protokom vremena, a samim tim i usložnjavanjem situacije u visokom obrazovanju, a potom i na političkom polju, i zahtevi su se dodavali. Inicijalna četiri studentska zahteva bili su i jedini do protesta 15. marta – od objava celokupne dokumentacije o rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu, do povećanja budžeta za visoko obrazovanje.
Od početka novembra svedoci smo društvene podele sa „ove“ i „one“ strane ograde Ćacilenda, ili bolje na one unutar ograde (zaštićeni deo aktuelnog režima sa napunjenim džepovima i kriminalnim dosijeima) i oni van nje, građani drugog reda, van blagonaklonog pogleda Aleksandra Vučića
Nakon 15. marta i korišćenja soničnog uređaja nad građanima koji u tom trenutku odaju poštu stradalima u Novom Sadu, koje je do danas, makar zvanično, nerazjašnjeno, studenti objavljuju peti zahtev – sprovođenje detaljne istrage nadležnih organa radi utvrđivanja svih okolnosti i odgovornosti u vezi sa pojavom koja je izazvala strah i paniku 15. marta u 19,11 časova, duž Ulice kralja Milana, tokom mirnog protesta i 15 minuta tišine u znak sećanja na tragično nastradale u Novom Sadu. Nedugo zatim, nakon kamerama zabeleženog ulaska Vučića u sobe sa pacijentima koji su na intenzivnoj nezi, studenti formulišu i zahtev koji se odnosi na odgovornost i zaštitu pacijenata.
Svih šest studentskih zahteva odnose se suštinski na negovanje pravne države i demokratskih vrednosti, te su u svom nastojanju usko legalistički, a njihov osnovni motiv i ujedinjujući element je suštinski moralni. Nakon što su studenti objavili da zahtevaju hitno održavanje parlamentarnih izbora i otpočeli kreiranje studentske liste, studentski pokret dobija potpuno novi oblik stupajući u formalne političke kanale. Od tog trenutka, potrebno je dalje političko profilisanje pokreta, odnosno liste u čemu uvek leži i rizik po budućnost podrške.
U medijskom prostoru u kom vlada propaganda, post-istina i polu-istina situacija za pokret vođen idealima pravne države i moralnog imperativa nije nimalo jednostavna. Zamke su na svakom koraku. Biti pošten u nepoštenom sistemu čini se kao socijalni suicid, izgubljena bitka i borba sa vetrenjačama
Naime, kada su se studenti opredelili da izađu na izbore morali su da naprave distinkciju u odnosu na aktuelnu vlast, što studentski pokret sa lakoćom čini od samog početka, tu nema dileme. Međutim, načinili su distinkciju i u odnosu na aktuelnu opoziciju i moraju ponuditi nešto drugačije i novo, ukoliko ne žele da prave koaliciju, a što su istakli više puta. Ta distinkcija se oslanjala na ideju o novim licima u politici, koje biraju sami studenti i kojima daju svoje poverenje, zalažući se za njih pred građanima, koji su u studente već stekli poverenje. Osnovna razlika između ostalih partija opozicije i studentskog pokreta, a posledično i studentske liste može se svesti na to da studenti ne preporučuju sebe već druge kompetentne ljude.
„Osvežavanje“ političke scene i kako da cinizam ne „pojede“ cilj
Generalno, koncept „osvežavanja“ političke scene stvara mogućnost za razgovor o novim rešenjima i novim idejama. Na osnovu prethodnih godinu dana, studenti imaju bezrezervnu podršku mnogih građana, a tokom protesta i šetnji građani širom zemlje videli su u njima i njihovoj mladosti spasenje, pa je time postavljen veliki teret i još veća odgovornost. Od momenta kada su se opredelili za izbore i definisanje studentske liste, studenti su tu odgovornost morali da prihvate, dok istovremeno vode i medijsku, pi-ar bitku.
U medijskom prostoru u kom vlada propaganda, post-istina i polu-istina situacija za pokret vođen idealima pravne države i moralnog imperativa nije nimalo jednostavna. Zamke su na svakom koraku, a mediji neslobodni, te su spinovi svakodnevica… U takvoj atmosferi ostati dosledan i boriti se viteški možda je i najteži od svih zadataka. Naime, biti pošten u nepoštenom sistemu čini se kao socijalni suicid, izgubljena bitka i borba sa vetrenjačama.
Međutim, ne treba dozvoliti da cinizam pojede cilj. Pokazalo se da i najmanja sumnja, neispravna ili poluistinita informacija, zabluda, nenamerno plasirana od strane studentskog pokreta nosi automatski namešten penal od strane režimske propagandne mašinerije, u korelaciji, i potencijalne gubitke u socijalnoj podršci.
Uprkos bezrezervnoj podršci jednog dela građana, koja je u osnovi emocionalna, politika je polje racionalnog, jer diktira budućnost jednog društva narednih nekoliko godina. U tom smislu, studentski zahtevi postaju baza na koju je neophodno nadgraditi nekakav program i listu
S tim u vidu, studenti nikako ne treba da odustanu od istine, već isključivo od borbe po pravilima režima, te da nastave sa osvajanjem (još uvek) slobodnih teritorija – uživo, licem u lice, i putem svih drugih dostupnih kanala komunikacije gde njihova reč neće biti podložna (re)interpretaciji. Nejednaki odnosi moći čine medijski rat neizmerno težim, ali dokle god se metodi razlikuju, pobeda nije nedostižan cilj.
Uprkos bezrezervnoj podršci jednog dela građana, koja je u osnovi emocionalna, politika je polje racionalnog, jer diktira budućnost jednog društva narednih nekoliko godina. U tom smislu, studentski zahtevi postaju baza na koju je neophodno nadgraditi nekakav program i listu.
Ideja izbora je učesnike protesta, građane koji su deo zborova i studente koji su deo plenuma pasivizirala. Jednostavno, onog momenta kada su se studenti u maju meseci opredelili za parlamentarne izbore kao vid izlaza iz aktuelne društvene krize, veći broj građana i studenata se vratio u svoje pasivne pozicije sa kojih se politika posmatra, ne u kojoj se učestvuje. Razlog za to može se naći u višedecenijskoj političkoj kulturi koja je pasivna i koja za posledicu ima apolitične građane i izlaznost nižu od 50 odsto.
Poslednjih godinu dana obeležila je nezapamćena politička aktivnost. Naime, istraživanje CRTE na reprezentativnom uzorku pokazalo je da čak 61 odsto građana podržava proteste i blokade koje su usledile posle pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. Pored toga, dugo trajanje protesta dalo je prostor svim podržavaocima da se uključe na način po svojoj meri. Istraživanje javnog mnjenja Instituta društvenih nauka pokazalo je da je najčešći oblik podrške protestima fizičko prisustvo (77,8 odsto), deljenje informacija na društvenim mrežama (73,8) i potpisivanje peticija (74 odsto). Manje zastupljene aktivnosti su blokada fakulteta (27,5), štrajk (43,9) i simbolične protestne šetnje/vožnje biciklom (22,3 odsto).
Velika želja za promenom i nespremnost za preveliki rizik
Većina ispitanika podržava proteste aktivnim prisustvom i digitalnim angažmanom, dok su direktne obustave rada i blokade manje prihvaćene. Sve to zajedno ukazuje na veliku podršku novom političkom akteru u vidu studentskog pokreta, kao i veliku potrebu i želju za promenom, ali i istovremenu nespremnost za preveliki rizik baš zbog prisustva velikih društvenih podela, ali i ogromnih pritisaka autokratskog režima u javnom sektoru. Nakon što su studenti objavili zahtev za izborima još manje se činilo potrebnim diverzifikovati načine borbe, istrajavati u kreativnim pristupima i raznorodnim dovijanjima.
Našem društvu je potrebno jedinstvo, a i „magični štapić“ za nalaženje rešenja za aktuelne podele, tako da je svaki narcizam malih razlika u ovom trenutku ekstremno opasan
Studenti su svojim šetnjama, protestima i saopštenjima pokušali da probude saosećanje, osećaj zajedništva i ujedine zemlju u borbi za neko pravednije društvo. Zatim, oni su išli širom Srbije upoznajući stanovnike ruralnih krajeva sa zahtevima preko akcije „student u svakom selu“, razgovarali sa radnicima i sindikatima, učestvovali u zborovima, čuvali nasleđe, podržavali prosvetare, zdravstvene radnike…
Činilo se da je težište na pravu i socijalnoj pravdi sve do Vidovdanskog protesta, kada se akcenat stavljen na nacionalno jedinstvo i nacionalni ponos, što možda nije neobično s obzirom na mitologiju praznika, ali se nedugo potom organizovala i snažna podrška Vojsci tokom vojne parade. Ovo pomeranje udesno ka jasnim nacionalnim simbolima i moći struktura sile ostavlja zapitanost, jer pokret je krenuo sa idejom ujedinjenja, tolerancije i borbe za pravnu državu, što su sve opšti koncepti koji se ne oslanjaju na nacionalno jedinstvo, koje je uvek u određenoj meri ekskluzivističko. Ono što je definitivno – ovom društvu je potrebno jedinstvo, a i „magični štapić“ za nalaženje rešenja za aktuelne podele, tako da je svaki narcizam malih razlika ekstremno opasan u ovom trenutku.
Kako zadržati minimum političkog jedinstva, a izbeći populizam
Jasno je da su studenti heterogena struktura i da su bili posvećeni domenima koji su dostupni i koje studenti imaju mogućnost da adresiraju, međutim postavlja se pitanje kako održati ideološki minimum, odnosno minimum političkog jedinstva, a izbeći populizam. Najkraće: kako sastaviti listu koja predstavlja sve gorenavedene ideje? Hronologija događaja pokazuje jačanje nacionalnih elemenata u pokretu nauštrb socijalnih pitanja i politika nakon odluke studenata da zahtevaju hitno raspisivanje izbora.
Postavlja se taktičko pitanje – da li studentsku listu treba podržati po svaku cenu? Građani su neupitno stekli poverenje u studente. U krajnjoj liniji, studenti su svoja nastojanja, ideje i akcije sabirali prethodnih godinu dana, te je svako mogao da stekne utisak i formira stav o samom pokretu. Međutim, ispitivanje glasanja za studentsku listu (ili SNS) bi ujedno bilo ispitivanje slepog glasanja.
Osim toga da studentsku listu formira politički heterogeni pokret, mi više o njoj ne znamo, te bi svako glasanje za nju bilo emotivno vođeno, a to podrazumeva sve simptome domaće političke kulture koja godinama favorizuje autokratske režime i harizmatske vođe i deli društvo po principu „mi“ ili „oni“
Osim što znamo da politički heterogeni studentski pokret formira tu listu, mi više o njoj ne znamo, te bi svako glasanje na osnovu poverenja u studente bilo emotivno vođeno. Opasnost emotivno vođenog glasanja leži u manjku konstruktivne kritike, korekcije i slepom poverenju u spasioca, što su sve dugogodišnji simptomi domaće političke kulture koja favorizuje autokratske režime i harizmatske vođe, koja društvo deli decenijama po principu „mi“ ili „oni“.
Na osnovu rezultata istraživanja organizacije CRTA vidimo da je društvena podela jasnija nego ikad, što može napraviti situaciju jasnijom, ali ostaje pitanje taktike za prevazilaženje tog jaza u budućnosti. Promena je neophodna. Kako rezultati nalažu, na studentima je težina odluke kako će ona izgledati.
