Da li neko zna gde je i šta radi naprednjački kontramiting? Zašto nam se ne ukazuje već mesec i po dana, otkako je društvo počelo da vri, uznemireno zbog 15 žrtava pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu? Mnogo ljudi, a naročito mladih, protestovalo je širom Srbije, preplavilo Novi Sad, izviždalo predsednika lično, opkolilo RTS, a kontramitinga, uvek korisnog da nam pokaže kako pravi, pristojni, većinski narod kao jedan diše za Aleksandra Vučića – i dalje nema!
Mogao bi neko zbog toga pomisliti da smo zaista došli u fazu u kojoj naprednjačka baza „mora tetki da odnese lek“ dok se predsednik herojski bori sa brojnim problemima koji su ga ophrvali – a upravo na to ukazuje i činjenica da su za akciju provociranja pobunjenih građana zaduženi najpre stranački funkcioneri, a potom lica iz policijskog i kriminalnog miljea.
Fali samo kontramiting
Samo nam još kontramiting fali, jer sve ostalo iz standardnog naprednjačkog repertoara za gašenje pobuna već smo dobili – i pritiske, i represiju, i koncesije, i podmićivanja… Manipulacije svih vrsta, sa naglaskom na propagandne se podrazumevaju.
Ništa se, međutim, nije pokazalo dovoljno efikasnim – što znači da slede još ozbiljnije operacije nad zdravim razumom, čiji su povratak na scenu kao jedan od ciljeva svoje borbe najavili studenti, predstavnici pobunjenog kolektiva u poslednjem Utisku nedelje. A moglo bi se desiti da i to bude greška, kao što je pogrešno bilo sve do sada: samo da su, recimo, pohapšeni napadači na studente koji su mirno stajali ispred Fakulteta dramskih umetnosti, verovatno da ničeg od ovog što sada imamo, ne bi bilo. Da ne govorimo o iole normalnoj i odgovornoj reakciji na pad nadstrešnice, čiji je izostanak doveo do pobune koja ne prestaje da raste.
Pravo je čudo što smo toliko čekali da na scenu stupe „kontrastudenti“, sa tužnom pričom o tome kako bi oni da uče, ali im nasilnici ne dozvoljavaju. Njihovom nastupu prethodilo je dvodnevno serijsko povlačenje poteza predstavljenih kao „ispunjavanje zahteva“, kako bi cela predstava bila uspešnija – prvenstveno u očima standardne biračke baze vlasti, neupućene u lik i delo „vrednih studenata koji bi da uče“.
Stranka koja se svim sredstvima borila za kontrolu i najmanje mesne zajednice, sada je ostala bez većinske podrške u (bar) dva najveća grada, Beogradu i Novom Sadu
Uloga koju je za Slobodana Miloševića 1996. igrao tadašnji mladi JUL-ovac Nemanja Đorđević (iz Nezavisnog studentskog pokreta, NSP, ubrzo „prekrštenog“ u Nisu studenti prepelice) sada je, naime, pripala predstavnicima Studentske konferencije univerziteta Srbije (SKONUS). Zvanično, to je najviše predstavničko telo današnjih studenata, a suštinski, reč je o organizaciji uzurpiranoj od strane SNS, koja odavno nema naročite veze sa studentskim životom.
Osim činjenice da su sami studenti u kritičnom trenutku osetili potrebu za autentičnim organizovanjem, pa su, preko plenuma, pristupili direktnoj demokratiji u donošenju odluka, o ulozi SKONUS-a na Univerzitetu govore i lik i delo 28-godišnje Margarete Smiljanić, predsednice te organizacije, koja se približava početku druge decenije mučenja sa osnovnim studijama na Fakultetu političkih nauka. Stigla je Margareta svašta drugo dok je propuštala prilike da položi ispit: recimo, da bude predsednica Upravnog odbora Centra za edukaciju i razvoj omladine Beograda (CEROB), organizacije u čijem sedištu se delio novac za SNS kol-centar uoči izbora u decembru 2023, što je javnosti otkrila novinarka CINS-a Ivana Milosavljević.
Margareta Smiljanić i njen vršnjak, član Saveta Univerziteta u Beogradu, student prodekan Veterinarskog fakulteta Čedomir Videnović sastali su se sa premijerom Milošem Vučevićem, zatim na konferenciji za novinare odigrali igru „zahtevi su ispunjeni, vreme je da učimo“ i krenuli u turneju provladinim medijima da javno žale za propuštenim decembarskim ispitnim rokom.
U krajnjem ishodu, jednog od najmoćnijih srpskih lidera, uzurpatora naše države i otimača naše sadašnjosti, pre ili kasnije, smeniće neko IV-3 gimnazijsko odeljenje
Sve, ipak, ukazuje da ni današnji studenti nisu prepelice: uprkos stavovima predstavnika SKONUS-a, u ponedeljak su odluke o stupanju u blokade doneli niški Pravni, Ekonomski i Medicinski fakultet, čime je, posle Beogradskog i Novosadskog, potpuno blokiran i Niški univerzitet. U blokade su istog dana krenuli i Tehnički fakultet u Boru, dve više škole (Visoka zdravstvena škola i Visoka građevinsko-geodetska škola), ali i više gimnazija (Filološka, Gimnazija u Obrenovcu, Prva beogradska, Peta beogradska, Zrenjaninska gimnazija, novosadska Jovina, Matematička, Četrnaesta)…
Nepristojna ponuda
Nije vlast radila samo na produbljivanju podele među studentima, već i u celom društvu. Jer, iako pobunjeni studenti nisu poverovali u tvrdnje o ispunjavanju zahteva zbog kojih su stupili u blokade, konzumentima provladinih medija verovatno je delovao uverljivo niz informacija o objavljivanju dokumentacije Ministarstva građevine vezane za rekonstrukciju stanice, o puštanju uhapšenih aktivista, ostavkama troje naprednjačkih funkcionera od kojih jedan (Milija Koldžić) zaista jeste bio na spisku studentskih zahteva, mada ne za ostavku, već za krivičnu odgovornost zbog napada na studente FDU… I sve to začinjeno Vučićevom ponudom povoljnih stambenih kredita za mlade, pravoj muzici za uši nešto starije populacije.
Strah je, izgleda, počeo da menja adresu. Društvo se oslobađa i sve hrabrije ulazi u proteste – najavljuje se i veliki zajednički protest studenata i poljoprivrednika za nedelju, a javnu podršku studentima pruža i sve više malih privrednika
Propagandna slika brižnog, tolerantnog predsednika koji poziva „decu“ da uče (nakon što ih je optuživao da se svađaju oko stranog novca namenjenog „rušenju vlasti“, odnosno „Srbije“) pojačana je i kontrastom stvorenim satanizacijom pobunjenika, uglavnom odličnih studenata, rešenih da svoju zemlju poprave kako ne bi morali da se iz nje sele.
Posebno ogavno istakao se anonimni pokret „Kopaćemo“ objavivši spisak studenata koje je nazvao „plaćenicima“, nalik poternicama, sa fotografijama i nečim što bi trebalo da budu njihove biografije. Svašta još je dodato kroz medije i usta naprednjačkih funkcionera i saučesnika: da pobunjeni studenti žele nezavisno Kosovo i koordinišu se sa Aljbinom Kurtijem, da rade na otcepljenju Vojvodine, žele nerede u Sandžaku… Ministar Siniša Mali insinuirao je da studenti koji su se javno oglašavali već imaju stanove kupljene novcem navodno dobijenim za „rušenje Srbije“, pa zato ne reaguju na mamac sa povoljnim kreditima…
Na Jutjubu pojavio se Lažomer, kanal posvećen širenju manipulacija, sadržanih čak i u nazivu i vizuelnom identitetu (osim sličnog imena, kanal ima i pečat koji podseća na Istinomer). Proizvode Lažomera, u kojim se govori o „lažnim studentima“, „prljavoj kampanji Zastani Srbijo od 15 minuta“, „opoziciji u ulozi studenata“, „šaci protestanata“, „maltretiranju naroda“, „NATO festivalu“ i slično, uredno preuzimaju provladini mediji, kao da je reč o onom čuvenom mesidž boksu, ili nešto starijem bratu Lažomera, nalogu Detektor laži na platformi X.
Ako je Dačić i spakovan u neko koferče iz koga nema izlaza, to ne mora da važi i za ostale članove stranke navikle na privilegije vlasti. Zato i spekulacije o nezadovoljstvu u SPS-u zvuče uverljivije nego do sada
Studentski protest jeste vrlo širok, dosta iznenađujući, s obzirom na standardno uverenje da mladi nisu zainteresovani za stanje u društvu i potpuno je drugačiji od svega što smo imali. Akademci se obraćaju institucijama a ne predsedniku, koga spuštaju na zemlju skandiranjem „što si se naljutio“ i pesmom „izađi, mala“. Zalažu se za dijalog u kome umeju da slušaju drugog, nastupaju kao demokratski kolektiv bez lidera… Samouvereni su i puni života.
Ostaje, ipak, nejasno zašto je vlasti toliko stalo da protest što pre ugasi umesto da ga, kao obično, lagano davi pominjanim metodama, oslanjajući se na zamor materijala i protok vremena kao faktore koji donose završni udarac. Čemu onoliko učestali predsednikovi nastupi, tokom kojih je čak sam sebe dva puta u kratkom roku ispravljao, spuštajući iznos učešća za stambeni kredit sa 2.250, na 1.000 i konačno 750 evra, što je stvorilo utisak da je u teškoj panici?
Da li je došlo vreme da se postavi pitanje obraća li se Vučić samo svom biračkom telu, kao što smo navikli poslednjih godina, ili, zapravo, sada nastoji da ohrabri samog sebe? I čega se toliko uplašio ako i dalje ima kontrolu nad institucijama i propagandnim aparatom, zahvaljujući kome veći deo birača i ne zna šta studenti zaista hoće i kakav je smisao 15-minutnih komemorativnih protesta na čije učesnike se zaleću „iznervirani građani“?! O stranoj podršci da ne govorimo.
Strah na drugoj adresi
Svojom očiglednom nervozom sam Vučić nam govori da je njegova pozicija ugrožena više nego što mi, lišeni temeljnih istraživanja javnog mnenja, informacija o finansijskoj situaciji i stvarnom stanju u vladajućim strukturama, možemo i da zamislimo.
Ono što nam je ipak jasno jeste da je stranka koja se svim sredstvima borila za kontrolu i najmanje mesne zajednice, sada ostala bez većinske podrške u (bar) dva najveća grada: u Beogradu je to merenjem ustanovio Đorđe Vukadinović iz Nove srpske političke misli (tvrdi da ni uz sve manipulacije SNS više ne može dobiti prestonicu), a u Novom Sadu to je, posle tragedije i pokušaja njenog zataškavanja, vidljivo i bez istraživanja javnog mnjenja.
Ko je ovih dana makar zavirio na Tik-tok, omiljenu mrežu mladih, verovatno je iznenađen festivalom otpora naprednjačkoj vlasti koji se tamo dešava
Strah je, izgleda, počeo da menja adresu stanovanja. Društvo se oslobađa i sve hrabrije ulazi u proteste – najavljuje se i veliki zajednički protest studenata i poljoprivrednika za nedelju, a javnu podršku studentima pruža i sve više malih privrednika, svesnih da bi im to moglo ugroziti opstanak. Istovremeno, sve je više razloga za brigu u samim redovima vlasti.
Osim očigledne nespremnosti članstva da ometa blokade, na to ukazuje upadljivo učestalo curenje informacija iz doskoro neprobojne tvrđave. A svedočenje Jelene Tanasković, osumnjičene bivše direktorke Infrastrukture železnice Srbije, koja je, prema otkriću Nove ekonomije, svu odgovornost prebacila na bivšeg ministra Gorana Vesića, pominjući, pride, njegov dogovor sa Vučićem, otvara nove uvide u problem. Pretpostavljali jesmo, ali sada imamo potvrdu o sivoj zoni odlučivanja i odgovornosti, što je i razlog za uznemirenost brojnih davalaca potpisa: jasno je da će svi u kritičnom trenutku samo tražiti način da spasu sebe. A niko ne zna kad taj trenutak može naići.
Da je monolit SNS uzdrman potvrdilo je i lansiranje priče o „Brutu“ u kome je javnost prepoznala ministra Bratislava Gašića – nastavak je ovih dana stigao u vidu informacije o istovremenom podnošenju ostavki direktora nekoliko niških javnih preduzeća, koje je u delu javnosti protumačeno kao čistka Gašićevih kadrova u korist kadrova Nevene Ružić. Još sumnjiviji je odnos socijalista prema krizi koja raste: ako je Ivica Dačić i spakovan u neko koferče iz koga nema izlaza, to ne mora da važi i za ostale članove stranke navikle na privilegije vlasti. Zato i spekulacije o nezadovoljstvu u SPS-u zvuče uverljivije nego do sada.
Ništa više ne teče lako kao pre. Dok smo gledali borbu u novosadskom i vojvođanskom parlamentu, u senci su ostale informacije o sednici Skupštine Užica koja je trajala do jutra, tenzijama u Lazarevcu, okupljanju đaka ispred Skupštine Kraljeva u vreme zasedanja…
A ko je ovih dana makar zavirio na Tik-tok, omiljenu mrežu mladih, verovatno je iznenađen bogatim, kreativnim festivalom otpora naprednjačkoj vlasti koji se tamo dešava. Baš kao ni pretnje „dolaskom kivnih ljudi spremnih da ih polome kao slamčicu“ odaslate preko naprednjačkih megafona (konkretni citat pripada Vladimiru Đukanoviću), nikakvi informeri i pinkovi tu ne pomažu – mladi imaju svoje kanale informisanja i upravo su shvatili koliko je politika bitna za njih same, za njihove živote i budućnost. Biti uključen u političku borbu postalo je popularno, kako god da se to na njihovom današnjem jeziku zove.
Šta god da Vučić odabere za izlaz iz rastuće krize – izbore, „savetodavni referendum“, čekanje do iznemoglosti – jasno je da vreme više ne radi za njega. U krajnjem ishodu, zato, jednog od najmoćnijih srpskih lidera, uzurpatora naše države i otimača naše sadašnjosti, pre ili kasnije, smeniće neko IV-3 gimnazijsko odeljenje. Trenutno izgleda da je put do tog događaja još dosta dug, ali iznenađenja nisu isključena.
