U jednom od osam vozova koji su krenuli na miting u Sremskoj Mitrovici, okružen pravim obožavateljima (plaćeni statisti i ucenjeni su raspoređeni u preostalih sedam) Aleksandar Vučić se samozadovoljno osvrnuo oko sebe, pogledao gomilu koja mu kliče „Aco, Srbine“ i izjavio da očekuje 130.000 ljudi na skupu „Srećemo se na Sretenje“. A da bi nacija shvatila značaj te vesti, dramatičnim glasom je dodao, propraćen nežnim akordima Baje Malog Knindže, da je u Kragujevcu, na skupu koji je i dalje trajao, čiji naziv „Sretnimo se na Sretenje“ nikako nije iskopirao, u piku bilo tričavih 16.000 ljudi.
I to baš tričavih imajući u vidu da protestuju protiv njega, a okupljaju se baš na onim mestima koje je on lično (verovatno svojim rukama i svojim parama) podigao, poput Slavije „posebno kod one divne fontane koju su hteli da unište“ ili kod Ikee „jer im je to novi simbol Beograda koji sam im ja doveo u Beograd jer oni nisu bili sposobni“. Nekako je propustio da kaže da se svakodnevno okupljaju i kod srušene nadstrešnice u Novom Sadu, koju je valjda takođe lično podigao ili samo u tom slučaju ne važi da je sve u ovoj zemlji plod njegovih sposobnosti i njegove samovolje.
Cilj mitinga, kako je zvanično najavljeno, nije bio udvaranje predsednikovoj uniženoj sujeti već spas celovitosti Srbije. Ali ovog puta bez osvrta na Kosovo, jer je teže poentirati na njemu od Vojvodine koja baš nikud nije krenula
Izbegao je pominjanje Novog Sada na isti način na koji je izbegao i sretenjski kontramiting u njemu, iako ga je prvi čovek naprednjaka Miloš Vučević baš u tom gradu najavio. Čak je i sporoodlazećem premijeru bilo logično da SNS, glumeći državu i državnu borbu protiv autonomaškog separatizma, Deklaraciju o Vojvodini usvoji u njenoj prestonici, što je navodno bila prava svrha skupa. Vučiću nije, znao je da u tom gradu baš i nije dobrodošao, a i nije mu odgovarao ni svojom veličinom imajući u vidu da je Vučević bio izričit da je premali da primi očekivanih 130.000 ljudi. Naravno, premijer u ostavci to nije izgovorio dok se „država“ spremala za miting već u trenutku kada su studenti iz Beograda peške stigli do Novog Sada, a on prokomentarisao: „Danas će verovatno da objave da ih ima 100.000 ili 200.000, a toliko ljudi Novi Sad ne može da primi“, i dodao da to rade samo da bi nervirali građane i unosili nespokoj.
Ko jedini sme da nervira građane
A zna se ko jedini ima prava da nervira građane. Zbog toga je miting izmešten iz vojvođanskog glavnog grada koji se prostire na 702,7 km2 u Sremsku Mitrovicu koja zauzima samo 48,4 km2 i čudo se dogodilo – na 15 puta manjem prostoru se smestilo „više od 150.000 ljudi“, ako je verovati Informeru ili više od 100.000 ako je verovati podacima koje je BIA navodno dala predsedniku. To što je Arhiv javnih skupova objavio da je bilo između 21.000 i 23.000 ljudi, nije bitno – već je rečeno ko sme a ko ne sme da nervira građane.
Ne samo da mu je miting veći nego mu je i plenum veći, iako ih kao instituciju prezire. A veća mu je i mržnja prema neistomišljenicima, pa i istomišljenicima
Da li je predsednik bio zadovoljan brojem, apatijom i nezainteresovanošću okupljenih građana, od kojih su gosti iz Republike Srpske dobili samo vodu i sendvič a ipak doneli ljubav za njega i mržnju za novinare profesionalnih medija (Kseniji Pavkov su u direktnom prenosu na N1 zapretili smrću), dok su gosti iz Srbije zaradili od 4.000 do 10.000 dinara (bolje su prošli oni koji su se dugo nećkali, pa su tik pred miting postigli najbolju cenu), teško je proceniti. Kaže da su mu studentski protesti skinuli osmeh sa lica (koji osmeh i kada ga je imao?), tako da ovih dana uvek deluje mrzovoljno, čak i kada je zadovoljan brojem obožavalaca. Ali to i nije suštinski bitno jer cilj mitinga, bar kako je zvanično najavljeno, nije bio udvaranje njegovoj uniženoj sujeti već spas celovitosti Srbije. Ovog puta bez osvrta na Kosovo, jer je teže poentirati na njemu i zadržati ga u okviru srpskih granica, od Vojvodine koja baš nikud nije krenula.
Ali čemu sitničariti. Uoči Sretenja vlast je pokušala da nam utera strah u kosti informacijom da je ne samo otkrila svetsku zaveru čiji je cilj da Vojvodina postane nezavisna republika, već i da najmoćniji dvojac u zemlji Gruhonjić-Ješić uvodi u upotrebu vojvođanski jezik, šta god to bilo. Dodatno pojašnjenje o ugroženosti je dao Vučić, ali teško da je neko nešto više shvatio. Saopštio je da organizatori protesta žele otcepljenje Vojvodine, kao što se dešavalo i ranije kada su politički protesti spolja organizovani. Kao krunski dokaz je ponudio reči nekadašnjeg političara Gorana Svilanovića (u sopstvenoj interpretaciji, a ne u citatu) da su 2000. godine kada su rušili Miloševića svi koji su išli po pare u Budimpeštu znali da Crna Gora mora da ode i to je bio uslov da bi „tzv. Kosovo moglo da proglasi nezavisnost“. I poentirao: „Sada jasno vidite, posebno po njima koji to organizuju u Novom Sadu, političkim partijama i njihovim stavovima, da oni to žele da urade sa Vojvodinom“.
Predsednik se toliko zaneo svojim ličnim bolom, izgubljenim osmehom, da je potpuno zaboravio na Deklaraciju. Već je silazio sa bine kada se dosetio da je najavio da će biti usvojena aklamacijom pa ju je u jednoj rečenici i pomenuo i usvojio, ne davši vremena masi da je burno odobri
Imajući u vidu da ama baš niko nije razumeo to „što svi jasno vidimo“, a nije pomogao ni tekst Deklaracije koji je kao letak izašao u više režimskih listova, delovalo je kao neophodan potez da svih pet televizija sa nacionalnom frekvencom prenesu miting na kom će Vučić objasniti o čemu se zapravo radi. Nažalost, predsednik se toliko zaneo svojim ličnim bolom, izgubljenim osmehom, patnjom njegove familije („pogledajte šta su mi sa porodicom uradili, oni su samo fizički živi“), nekom tvrdnjom da mu je najmlađi sin hologram, uvredama koje stižu na račun njegovih roditelja i koje se svakog dana „1.000 puta ponavljaju“ (Radar nije uspeo da ih nađe, ali valjda postoje negde, samo što je zaboravio da otkrije gde su)… da je potpuno zaboravio na Deklaraciju. Već je silazio sa bine kada se dosetio da je najavio da će biti usvojena aklamacijom (dakle uz klicanje i povlađivanje), pa ju je u jednoj rečenici i pomenuo i usvojio, ne davši vremena masi da je burno odobri. Očito je čitav nastup pripremljen samo da bi u praksi dao odgovarajuću težinu svojoj najavi: „Imamo i mi svoje plenume, mnogo veće nego svi njihovi plenumi zajedno.“
Dakle, ne samo da mu je miting veći nego mu je i plenum veći, iako ih kao instituciju baš prezire. A veća mu je i mržnja prema neistomišljenicima, pa i istomišljenicima. U tih pola minuta koje je odvojio za Deklaraciju setio se da ponovo targetira profesora Dinka Gruhonjića kao glavnog pokretača secesije Vojvodine, ali ne u kontekstu dokaza (radi se o kaznenom delu po važećem Ustavu i sankcioniše se po službenoj dužnosti nezavisno od fantomske Deklaracije), već sa namerom da se požali grupaciji koja za njega sprovodi zakon ulice. I delovalo je – samo za 12 časova na adresu Gruhonjića su stigle brojne pretnje, pa i ubistvom, a on je za FoNet izjavio: „Cela Srbija, celi region – a i šire od toga – vidi da me predsednik Srbije doslovno svakoga dana proziva i optužuje da sam državni neprijatelj broj jedan i stičem utisak da on jako želi da mene neko ubije.“
Bitne i nebitne žertve
Naravno, ove reči se nisu baš glasno čule jer ih je zaglušilo naprednjačko zgražavanje na pretnje koje je Vučiću na X mreži uputio izvesni M. T., koji je već uhapšen za razliku od onih koji su pretili Gruhonjiću. Ali, ne samo da smo do sada naučeni da postoje bitne i nebitne žrtve, već je taj narativ Vučić gurnuo u prvi plan i u okviru mitinga.
Vučić se zgrozio kada je video u prvom redu ispred bine Vučevića, Dačića, Anu Brnabić, Dejana Ristića, Vulina, Irenu Vujović, Maju Gojković…, jer im je mesto pozadi. Pohvalio se kako je on došao vozom a oni limuzinama, kako su koristili rotaciona svetla koja on nikada ne koristi
„Sve ovo je, kako bih vam rekao, naopačke kada pričaju o nasilju. Pogledajte, danas su dvojicu ljudi pretukli, jednog u Novom Sadu, jednog u Kraljevu, ako se ne varam, pretukli su ljude, pogledajte na šta liče, oni bi za to 100 godina demonstrirali i govorili o ne znam čemu. Inače, najteže povrede od svih nisu one od onih koji su slučajno prolazili i kolima nekome naneli, već su one koje su naneli u Novom Sadu i motociklisti i onaj koji se sa protesta vratio pa ubio majku i tako dalje. Ali, kao što rekoh, sve je kod nas inverzno, ljudi umeju to da prepoznaju, ljudi umeju to da vide, umeju to odlično da razumeju“, rekao je Vučić.
Ili, prevedeno, fini momci su slučajno išli svojim putem a studenti, lekari i članovi filharmonije su im se bacali pod automobile i samo malo lomili kosti, baš kao što su i fini momci u Novom Sadu ručno slomili vilicu studentkinji jer im se nije bacila pod automobil pa da je kulturno zgaze. A deo koji se odnosi na proteste i ubistvo majke nakon njih je neprevodljiv ili bar iziskuje vrlo specifičnu struku da se tim prevodom pozabavi.
Vređajući svoje najbliže saradnike bio je daleko precizniji – javno se zgrozio kada ih je video u prvom redu ispred bine (Miloš Vučević, Ivica Dačić, Ana Brnabić, Dejan Ristić, Aleksandar Vulin, Irena Vujović, Maja Gojković…), jer im je mesto pozadi i u narodu. Pohvalio se kako je on došao vozom a oni limuzinama, kako su koristili rotaciona svetla koja on nikada ne koristi, a onda je objasnio da su bahati i korumpirani i da ga redovno pitaju: „Hoću li da imam vezu u poreskoj, a hoću li da imam vezu u tužilaštvu…“. I potom im, nakon 13 godina tolerantnosti i takvog vladanja podviknuo: „Dosta više s tim, neće narod više to da trpi. Neće narod Đilasa i Jovanovića, ali hoće da se mi menjamo.“
Izdresirani za takve ispade, svi su shvatili šta im valja činiti – ostali su u prvim redovima, nisu se izmešali sa narodom (vole njihovo brojčano stanje i glasove, ali ne i đubre koje iza sebe ostavljaju sa sve odbačenim srpskim zastavama i telesnim izlučevinama), upalili su rotaciju i vratili se u Beograd. A onda su ujutru glasno osudili „najmonstruoznije pretnje koje se upućuju predsedniku Vučiću i njegovoj porodici“ uz prikladnu dozu udvaranja („To se po pravilu dešava u situacijama kada je Srbija napadana i spolja i iznutra, a predsednik Srbije tome pruža nadljudski otpor i narodu govori istinu o svemu što se dešava“ – Vučević) i osudu opozicije („Jedine najave nasilja u Srbiji dolaze od Đilasa, njegovih pristalica i njegovih medija“ – Jovanov) iako je lično Vučić potvrdio da se radi o narkomanu i pravosnažno osuđenom narko-dileru. Nebitno, do sada se pokazalo da je ta vrsta retorike više nego dovoljna da im obezbedi privilegije, i tu vezu u tužilaštvu i poreskoj jer je Vučić uvek spreman da ih da za ogromnu dozu ulagivanja i bodrenja.
Potpuno izbačen iz koloseka činjenicom da se neki srećan i od njega ali i od straha oslobođeni narod izliva ulicama, zaređao je po svim televizijama da bi u beskraj ponavljao samo dve mantre – da je pobedio i da će napisati bestseler
Problem je samo što mu u ovoj situaciji treba daleko više ulagivanja nego do sada, što njegovi saborci nisu u pravoj meri i na vreme shvatili, pa smo kao nacija zapali u paradoksalnu situaciju – zaglavili smo se sa predsednikom koji je sve državne i medijske resurse počeo da koristi da bi sebi upriličio motivacione govore koje ljudi kada pokleknu izgovaraju u sebi ili pred ogledalom. Potpuno izbačen iz koloseka činjenicom da se neki srećan i od njega ali i od straha oslobođeni narod izliva ulicama, zaređao je po svim televizijama da bi u beskraj ponavljao samo dve mantre – da je pobedio i da će napisati bestseler. Ali ga očito televizijski nastupi nisu do kraja zadovoljili pa je morao da upriliči i miting gde bi to isto uzvikivao, ali pred publikom koja mu kliče.
I izgovorio je.
„A vi što ste organizovali pokušaj obojene revolucije – uništiću vas svuda u svetu jer će moj udžbenik o tome kako sam pobedio obojenu revoluciju biti najčitaniji bestseler u celom svetu i prodavaće se u milionima primeraka“, uzviknuo je prvu mantru, a nakon adekvatnog aplauza dodao i drugu: „Boriću se kako naši protivnici nisu mogli ni da sanjaju. Videće čoveka nesalomljivog i nepokolebljivog kojem nikada više ništa neće moći jer sve što su poželeli da urade protiv moje porodice i protiv mene već jesu. Više nam ništa ne mogu, sada uzvraćamo udarac… Javite im, propala je obojena revolucija.“
U tom trenutku je počeo vatromet, podignute su zastave i svi prisutni su odradili svoje dnevnice. Koje smo mi, građani ove zemlje, platili jer je miting zakazan kao državni događaj a ne kao privatna terapija.
