Krajišnici u Srbiji, ne samo oni izbegli u Oluji, nego i koji su došli ranije, pozdravljaju se, kad se sretnu sa „đe si ti“. Moja starija ćerka je, negde polovinom prve decenije ovog veka, kad je bila mala, kad vidi da mi se na Zemunskom keju približava neki moj zemljak, govorila „sad će reći – e đe si ti“.
Takav pozdrav je ovog 3. avgusta na takozvanom obeležavanju godišnjice zločinačke akcije Oluja u Sremskim Karlovcima izostajao, nikog od starijih ljudi kad se sretnu da to izgovori. „Niđe nikoga da kaže đe“. A razlog je jednostavan, dovezli ljude autobusima iz raznih delova Vojvodine, a delom i iz Beograda i iz Zapadne Srbije, svi pričaju ekavicom, posebno organizatori puta, aktivisti SNS, koji se preračunavaju koliko će biti „dobri“ sa dnevnicama.
„Baždareni momci“
A dok su dolazili autobusi, njihove vođe puta su davali uputstva kada i gde da krenu i da se drže u grupi, kako bi posle našli svoj autobus. „Evo, brate, skupljam ove moje“, kaže svom „kolegi“ vođa jednog autobusa iz Rakovice. „Rakovico, ajde da nađemo dobru poziciju, nemoj da mi se ’raštrkate‘, moramo da budemo svi zajedno. Idemo ja i komšija da nađemo dobra mesta.“ A iz autobusa izlaze, pored onih starijih, uglavnom tetovirani mladići, „baždareni“, kako ih zove Panta pandur, legendarni policajac u penziji Starog grada.
Autor ovog teksta, jedan od onih koji izgovara „đe si ti“, i sam prognan u Oluji, kreće vozom prema Novom Sadu iz Zemuna. Ispred bloka u kojem živi u Zemunu u Ulici cara Dušana stoji autobus Autokodeksa i organizatori se nerviraju što su im se pojavile tek četiri osobe. „Smanjiću im dnevnice“, kaže jedan od onih koji imaju neke spiskove.
U 16.30 na staroj okretnici u Prvomajskoj ulici tek njih sedam-osam, sve sugrađani starije životne dobi, penzioneri. Dnevnica je dnevnica, plus sendvič je sendvič. Kasnije se saznaje da je dnevnica iz Zemuna bila 3.000 dinara.
Dolazak vozom u Sremske Karlovce, tamo krcato autobusima, uglavnom iz Vojvodine – Autoprevoz Banat, pa Pančevo (ti su bili najbrojniji, njih više od 20), onda Žabalj, Bečej, sve prevozničke firme. Banbus dovozi lažne izbeglice iz Mačvanskog okruga, Autokodeks iz Beograda. Svi uredno označeni brojevima, da mogu ćaciji posle da se snađu. A to će im biti problem, jer je policija premeštala autobuse. Saobraćajnim policajcima svaka čast, oni su odigrali ključnu ulogu u sprečavanju haosa, neretko se svađajući sa vođama tih „SNS ekspedicija“.
Dvorište Bogoslovije – parkirano pet, šest kombija koji su dovezli pripadnike vojne jedinice Kobre, obezbeđenja predsednika Srbije Aleksandra Vučića (kasnije će se ispostaviti i njegovog brata Andreja), plus neki isto vojni džipovi. Andrej je bio „zvezda“ skupa. Učesnici su hrlili da se slikaju s njim. Naravno, uz tri člana državnog obezbeđenja (od kojih je najmanje jedan sigurno iz Kobri).
Dnevnica, pa bežanija
Učesnicima skupa koji pristižu dele se besplatno banane, pomorandže, flašice vode i koka-kole, oni to ležerno, kad pojedu i popiju, bacaju na travnjak parka, pa onda pristižu mobilne ekipe komunalnih radnika, koji kupe u kante i kese.
Andrej Vučić je bio „zvezda“ skupa. Učesnici su hrlili da se slikaju s njim. Naravno, uz tri člana državnog obezbeđenja
Na skupu je puno građana Srbije tamnije puti, pripadnika romske nacionalne zajednice, „Krajišnika“ koji ne znaju da su „Krajišnici“, dobili su dnevnice da dođu, da pojedu sendviče i voće. Vratili su se, oni iz Zemuna i Beograda, vozovima pre nego što je počeo komemorativni skup, stotine njih su se gurale da uđu u vagone. Uzeli dnevnice, i baš ih briga. Ali, ruku na srce, nisu samo Romi, bilo je i puno ostalih koji su smatrali da su zaradili svoju dnevnicu došavši autobusima do Sremskih Karlovaca.
Organizatori su imali dobar sistem – pošto se ispod puta od Karlovaca do Petrovaradina može proći, da se ne krši zakon, samo podzemnim prolazom, nisu puštali da se vrati nazad, a prilaze pored toga zatvorili su preprekama. Takozvani Krajišnici se ipak dosetili – otišli 500-600 metara dalje i legalno išli preko pešačkog prelaza.
Veći haos od jagme za voćem i sokovima nastaje kad je, uoči početka kiše, počela podela kišobrana, tu je bila i tuča žena. Nose i po pet komada, i usput se žale kako ih je „jedna debela“ gurnula i ukrala dva kišobrana. Ova je, za razliku od ostalih, bila Krajiškinja, videlo se po govoru. Kaže joj zemljak, starijih godina, onako prekorno: „A šta će ti više nego ’edan“.
Veći haos od jagme za voćem i sokovima nastaje kad je, uoči početka kiše, počela podela kišobrana, tu je bila i tuča žena. Nose i po pet komada
U 19.05 stiže pet autobusa Laste sa državnim funkcionerima, pod pratnjom policije, rotacijama, a u 19.25 kolona sa predsednikom Republike Srpske Miloradom Dodikom, praćena kao da dolaze predsednici SAD ili Rusije.
Jeftini performans
Potom je, po naredbi „vikača“ (funkcija u SNS) preko megafona rečeno da svi moraju da priđu što bliže trgu gde se skup odvija, i park ostaje pun onog najlona u koji su bili umotani kišobrani. Gužva je, potom, bila i kod štandova gde su se delile kabanice, opet neki uzimaju komada „koliko dograbiš“. I onda je prema trgu krenulo ono što bi se moglo opisati kao „lađa kišobranska“. A kišobrani u crvenoj, plavoj i beloj boji.
Sve to se odvija pored traktora koji su scenaristi postavili da simbolizuje stradanje krajiških Srba. IMT sa prikolicom punom zavežljaja odeće, kofera, raznih stvari, kauča, nalepljene registracije KNN 21-10. RSK, iako nepriznata država, poštovala je međunarodna pravila, i za traktore je imala posebne oznake. Ali to Dragoslavu Bokanu i ekipi koja je uzela pare za „performans“ nije palo na pamet, ko da gleda te „sitnice“.
O Vučićevom i Dodikovom govoru ne treba trošiti prostor – oni su i ovaj put zloupotrebili tragediju prognanih u Oluji, posebno Dodik, jer on brani sebe.
Od sveg Vučićevog ostale su dve, po ko zna koji put ponovljene floskule, da Srbija neće dozvoliti novu Oluju. Stotine puta je to ponovio i za sever Kosova, pa se tamo Srbi masovno iseljavaju, jer je dozvolio da se ukinu institucije srpske države.
„Nikada više vam slobodu Srbinovu nećemo dati da ugrozite. Nijedna vam više Oluja uspeti neće“, izgovori Vučić, zaboravljajući onu mudru maksimu: „Onaj ko koristi jezik neprijatelja, napola je poražen pre nego što je bitka i počela“.
Prošle godine je pravio „komemorativni skup“ u Loznici, gde je morao da dovozi autobusima ljude, pošto tamo nema mnogo izbeglica, pre neku godinu u Busijama, najvećem izbegličkom naselju u Srbiji, gde su ga domaći bojkotovali, u Sremskim Karlovcima nije dobro prošao – gde li mu je sledeća destinacija?
Prava komemoracija
Za razliku od vučićevsko-dodikovskih igrarija i „šarada“ sa Olujom, u Crkvi Svetog Marka se svakog 4. avgusta odvija normalan parastos stradalima u ovom pogromu, i tu nema politizacije.
Tako je bilo i danas, gde je od političara došao jedino gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić, i sam poreklom Krajišnik.
A bilo je to 200-300 stvarnih žrtava Oluje, izbeglih te 1995, radni je dan, nije se moglo ni očekivati više. I oni su tu da odaju poštu stradalima, poklone se žrtvama. Tako je to decenijama, a nekad su, bez velike pompe, privatno, dolazili tadašnji predsednik SRJ, a potom premijer Srbije Vojislav Koštunica, bio je tu i Zoran Đinđić, kao predsednik Srbije pojavio se i Boris Tadić, ali sve to nije imalo „estradizaciju“ kakvu je uveo Vučić, i još se time hvali.
Niko do Vučića nije autobusima dovodio ljude sa strane, koji nemaju veza sa Krajinom, nego dolaze za dnevnice.
Kad je Vučić došao na vlast, probao je da organizuje masovni hepening, da učesnike komemoracije, preko svog „vernog seiza“ Milorada Linte, predsednika samoproklamovane nevladine organizacije Savez Srba iz regiona, dovede u šetnji, sa transparentima, do Sava centra, gde bi bio organizovan neki skup sećanja. Sa Lintom je ispred Crkve Svetog Marka, od više od 1.000 okupljenih, krenulo njih stotinak, do Trga Nikole Pašiča ostalo ih je 10, koji su nosili transparent. A velika dvorana Sava centra sablasno prazna, došla samo dva autobusa ljudi koje je Linta doveo iz Pančeva i Kovačice. Državni funkcioneri, kada su im njihovi protokoli i pi-arovi javili o tome, naprasno otkazali učešće na skupu.
