Od avgusta prošle do avgusta ove godine vlast u Srbiji, sa „vrhovnim komandantom“ Aleksandrom Vučićem na čelu, direktnom pogodbom ugovorila je nabavke novog, stranog naoružanja za skoro pet i po milijardi evra. O razmerama tog razbacivanja javnim novcem najbolje svedoči podatak da će samo za te isporuke biti potrošena dva i po godišnja vojna budžeta Srbije.
Na stranu što je čovek, čiji je san da ga pamte kao najvećeg graditelja ikada, za sedam i po puta duži vremenski period, od početka 2018. do kraja jula ove godine, oko 5,5 milijardi evra potrošio i za pet najskupljih infrastrukturnih projekata. Konkretno, do sada nas je Moravski koridor koštao 1,7 milijardi, mađarsko-srpska železnica 1,6 milijardi, auto-put od Preljine do Požege 900 miliona i od Šapca do Loznice 820 miliona, a pripreme za Ekspo nešto više od 540 miliona evra. Istine radi, neki od ovih projekata još nisu završeni, pa će konačni ceh svakako biti veći.
Iako na prvi pogled kupovina naoružanja i gradnja auto-puteva i „brzih pruga“ nemaju nikakve veze, Vučić u suštini i jedno i drugo koristi za jačanje svog rejtinga i pozicije. Saobraćajnicama obezbeđuje naklonost domaćih birača, a kupovinom oružja podršku spolja. Otuda i sve širi spisak zemalja od kojih kupuje oružje, pa najvećim svetskim silama, SAD, Rusiji i Kini društvo sada prave i Francuska, Ujedinjeni Arapski Emirati, Izrael…
Ako je kupljeno 20 sistema PULS i isto toliko hermesa, to ne bi trebalo da košta više od 500 miliona, tvrde vojni stručnjaci i pitaju na šta se onda odnosi razlika do 1,6 milijardi evra i da li su možda od Izraela kupljeni i neki komandno-informacioni sistemi ili sistemi za elektronsko ratovanje
Za najnoviji ugovor sa izraelskim Elbit sistemom srpska javnost verovatno ne bi ni saznala da ta kompanija nije priznala da je 1,64 milijarde dolara vredan petogodišnji ugovor potpisala upravo sa Srbijom. To je do sada drugi po veličini ugovor, zaključen za navodne potrebe Vojske Srbije. Značajniji od njega zaključen je pre tačno godinu dana, kada je, za 2,7 milijardi evra, ugovorena nabavka 12 francuskih aviona, rafala. Radar je prvi objavio da je prva rata od 417 miliona evra plaćena 20. oktobra 2024, a ministar finansija Siniša Mali se pohvalio da je druga rata plaćena 15 dana pre roka, u proleće 2025. Za razliku od te uplate, većina infrastrukturnih projekata kasni i po više godina.
Za vlast je politička dimenzija ovakvih aranžmana važnija od vojne
Za Zdravka Ponoša, bivšeg načelnika Generalštaba i lidera stranke Srbija centar, nije sporna potreba jačanja Vojske i to rade sve zemlje, pa i u regionu. U toj regionalnoj trci u naoružanju čak postoji velika simetrija, jer Srbija kupuje izraelske bespilotne hermese i višecevne raketne bacače PULS, a Hrvatska turske bajraktare i američke HIMARS-e, mi 12 novih, a oni polovnih francuskih rafala... Ali, osim te, vojne, značajna je i politička dimenzija tih aranžmana, kaže sagovornik Radara.
„Nabavka rafala bila je pokušaj da se nađe novi mentor u Evropi, jer u Berlinu nema više Merkelove, Vučićevog staratelja. Ispostavilo se, međutim, da je Makron vrhunski trgovac, a politička podrška, na koju je vlast ovde računala, kao vrbov klin. Kada je Vučiću zatrebalo da, posle Moskve, i sa Zapada dobije podršku za gašenje i gušenje nemira, iz većine evropskih prestonica je dobio šamare, a od Makrona ćutanje. I to je najviše što je mogao da dobije, iako je to ćutanje plaćeno 2,7 milijardi evra. Kada je shvatio da to nije crkva u kojoj će njegove molitve biti uslišene, Vučić se okrenuo ka Izraelu, sa idejom da mu to bude kanal do vrata Trampove administracije“, objašnjava Ponoš.
Taj kanal je, po njegovim rečima, dosta prohodan, jer kad zakucaš na vrata u Jerusalimu ili Tel Avivu to kucanje čuje se i u Vašingtonu. Videćemo, međutim, kakav će biti epilog ovog puta, jer su dosadašnji dilovi sa Trampom, pa i Vašingtonski sporazum iz 2020, bili uglavnom na našu štetu, kaže Ponoš i ističe da Vučić nikad podršku nije ni tražio za Srbiju, već za svoj opstanak na vlasti.
Podršku u zemlji Vučić očigledno nema, pa mu je potrebna spolja i računa da će mu biti dovoljno ako je, preko Izraela, dobije od Trampa. Ako mu je to ideja, skupo će nas to koštati i pitaj boga kako će sve to privreda da plati
Zdravko Ponoš
„Podršku u zemlji očigledno nema, pa mu je potrebna spolja i računa da će mu biti dovoljno ako je dobije od Trampa. Ako mu je to ideja, skupo će nas to koštati, sve zajedno skoro 5,5 milijardi evra, jer je ugovor sa Elbitom 1,6 milijardi dolara, nabavka rafala 2,7 milijardi evra, a bar još milijardu koštaće obuka, dodatna oprema i rakete za te avione. Sve zajedno, te je dva i po puta veća suma od godišnjeg vojnog budžeta Srbije i pitaj boga kako će sve to privreda da plati. Nesumnjiva je potreba da se Vojska Srbije modernizuje, samo je pitanje da li to sebi možemo da priuštimo, da li smo umesto novih mogli da kupimo polovne avione ili da sredimo bolnice“, pita se Ponoš.
Sve nabavke naoružanja motivisane ličnom podrškom jednom čoveku
Na pitanje da li Vučić silnim milijardama kupuje oružje ili podršku pojedinih velikih sila, vojni analitičar Aleksandar Radić objašnjava da su sve nabavke naoružanja i vojne opreme „direktno vezane za razne mehanizme političke i lične podrške aktuelnoj vlasti predsednika Vučića“ i podseća da je Srbija sa istom izraelskom firmom Elbit sistemom krajem prošle godine ugovorila još jedan posao od 335 miliona dolara.
„Bilo bi razumljivo da se tako kupuje podrška za afirmaciju pozicije naše države, ali se ovde ne radi o tome, već o ogoljenoj, dubokoj personalizaciji, o podršci samo jednom čoveku. O tome svedoči i činjenica da je Vojska, kao korisnik, potpuno isključena iz svih tih nabavki, tako da mi zapravo i ne znamo šta je kupljeno od Izraelaca i to je samo još jedna potvrda da se takvi ugovori zaključuju ad hok, prema političkim potrebama. Druga strana medalje su provizije. Njih je teško dokazati, ali se može indirektno zaključiti da postoje i po tome što se u svim ugovorima izbegava bilo kakva obaveza isporučioca da za pet, 10 ili 15 godina deo te proizvodnje organizuje u Srbiji“, ističe Radić.
Bilo bi razumljivo da se ovakvim aranžmanima kupuje podrška za poziciju države, ali se ovde ne radi o tome, već o podršci samo jednom čoveku. Druga strana medalje su provizije, za koje se može indirektno zaključiti da postoje
Aleksandar Radić
Njemu je posebno indikativno što Srbija od Izraelaca kupuje višecevne lansere raketa PULS, a u isto vreme naše fabrike prave slične lansere za Kipar. Jedina razlika je što PULS ima veći domet, do 150 kilometara, kaže sagovornik Radara, uz opasku da Vučić očito računa da je njegovim glasačima bitno da naše oruđe ima veći domet od hrvatskog. Od Izraela kupujemo i bespilotne letelice hermes, iako smo pre toga od Kine već kupili dva tipa takvih letelica, a pregovaralo se i sa Erbasom o zajedničkom ulaganju u proizvodnju dronova SIRTAP, ali je taj projekat propao, jer naše velmože u tome nisu prepoznali svoj interes, tvrdi Radić.
Miris baruta i – korupcije
Ni trunke dileme nema ni politički analitičar Dragomir Anđelković, po čijim rečima Vučić kupuje podršku velikih sila na razne načine, a jedan od njih je i kupovina oružja, jer je u svim zemljama vojnoindustrijski kompleks usko povezan sa državnim vrhom.
„Vučić na taj način kupuje milost relevantnih igrača, s tim što se, kako vreme odmiče, on sve više orijentiše na zapadne sile. Pre svega prema Francuzima, verovatno i zbog toga što oni imaju uvid u sve detalje Skaj prepiski, a sada i prema Izraelu, zbog moćnog izraelskog lobija u čitavom svetu. A možda i spremnosti Mosada da se uključi u razne operacije, pa i u operaciju spasavanja redova Vučića“, kaže Anđelković.
On smatra da bi bilo smešno i pomisliti da vlast u Srbiji oružje kupuje da bi zaštitila naše nacionalne interese, jer se, kako kaže, Vučić odrekao i Kosova i svih drugih nacionalnih interesa. Čemu onda služi nabavka oružja ako je država već odustala od odbrane teritorijalnog integriteta, pita se sagovornik Radara.
„U ovakvim i sličnim aranžmanima drugi bitan element je korupcionaški. Međunarodni ugovori te vrste uvek, po pravilu, podrazumevaju i vraćanje dela tog novca, po principu vrteške, diktatorima nedemokratskih zemalja u kojima ne postoji dovoljan nivo transparentnosti trošenja javnog novca. Kao što su afrički diktatori kupovali oružje da bi se dobar deo tog novca slio u njihove džepove, to verovatno radi i Vučić. Uz to, u okolnostima kada je ogroman broj država izolovao Izrael zbog onoga što radi u Gazi, Vučić ovim sporazumom demonstrira privrženost rukovodstvu te zemlje, jer računa na moć izraelskog lobija da ga sutra, kada ode sa vlasti u Srbiji, zaštite od ekstradicije i odgovornosti“, zaključuje Anđelković.
Džaba puška, ako nema Mandušića Vuka
Zbog svega toga se ni poslednji ugovor sa Elbit sistemom ne može tretirati kao samo još jedna cigla u zidu. Iako ne spori da je u pitanju vrhunska kompanija, čijim se akcijama trguje na Volstritu, Zdravko Ponoš primećuje da ni ona nije odavno ni sa kim sklopila tako vredan posao. Navodi i da je Holandija od Elbita 20 višecevnih lansera raketa PULS kupila za 305 miliona, a da bespilotna letelica hermes košta oko 10 miliona evra.
Takvi ugovori, po principu vrteške, uvek podrazumevaju i vraćanje dela tog novca diktatorima nedemokratskih zemalja. I afrički diktatori kupovali su oružje da bi se deo tog novca slio u njihove džepove, a to verovatno radi i Vučić
Dragomir Anđelković
„Ako je Vučić kupio po 20 sistema PULS i isto toliko hermesa, to ne bi trebalo da košta više od 500 miliona. Na šta se onda odnosi ta razlika do 1,6 milijardi? Moguće je da su kupljeni i neki komandno-informacioni sistemi ili sistemi za elektronsko ratovanje. U drugim zemljama jasno se zna šta se tačno kupuje i koliko to košta, dok naša vlast troši ogromne pare, a niko ne zna za šta tačno. Zato je važno da se sazna šta zapravo kupujemo, šta će na kraju dobiti Vojska, a koliki će deo tog ogromnog novca otići u nečije privatne džepove“, zaključuje Ponoš.
Uz podsećanje na stih iz narodne pesme „u rukama Mandušića Vuka, svaka puška biće ubojita“, bivši načelnik Generalštaba ističe da je, naravno, važno kakva je puška, ali džaba puška ako nema Mandušića Vuka ili ako je on vrljav. „Ključni problem naše Vojske, loše stanje ljudskih resursa, ne može da se reši nabavkom novog naoružanja. Sada Srbin nerado ide u vojnike, a kako bi i išao kad predsednik preti da će sa Kobrama da razbacuje narod po ulicama“, ističe bivši načelnik Generalštaba.
Na startu, kada je Srbija pre osam godina počela ubrzano da se naoružava, sve je izgledalo mnogo skromnije. Početkom oktobra 2017. u Srbiju su stigla prva dva od šest polovnih aviona MiG-29. Vučić se na sva usta hvalio da ih je Rusija poklonila, a prećutao je da će njihov remont, prema nezvaničnim informacijama, koštati skoro 200 miliona evra. Još nekoliko stotina miliona predsednik je potrošio početkom 2023, kada nije mogao da odoli a da na sajmu naoružanja u Abu Dabiju ne ugovori nabavku dronova od UAE, potom iz Kine…
Za Radića poseban je problem što sve druge zemlje u regionu, osim Srbije, imaju dugoročne, javno dostupne planove razvoja sistema odbrane. Da ga imamo, objašnjava, u tom dokumentu bi zainteresovana javnost mogla da sazna da Srbija, na primer, namerava da kupi višenamenski borbeni avion, a potom bi, kao u svim evropskim zemljama, bio raspisan međunarodni tender.
Kupujući milost relevantnih igrača vlast se, po mišljenju analitičara, sve više okreće ka Zapadu. Ka Francuzima zato što imaju uvid u Skaj prepiske, a sad prema Izraelu, možda i zbog spremnosti Mosada da se uključi u razne operacije, pa i spasavanja redova Vučića
„Ti poslovi, naravno, imaju širi kontekst i niko u Evropi ne kupuje naoružanje kao Srbija, mimo tendera, direktnom pogodbom, po uslovima koji Srbiji ne donose ništa osim robe koja se unapred plaća. Iako je i Orbanova vlast autokratska i represivna prema opoziciji, Mađarska je kupovinu borbenih vozila za pešadiju od Nemačke uslovila time da se ona sklapaju u Mađarskoj, koja pre toga, za razliku od Srbije, nije ni imala vojnu industriju. A kod nas se zbog političkog konteksta zaobilazi bilo kakav plan nabavke tih sredstava. Vlast tvrdi da ti dokumenti postoje, ali su navodno poverljivi, pa ne možemo da proverimo da li govore istinu. A pošto stalno lažu, što bi iko verovao da sada govore istinu“, ističe Radić.
Protiv rafala čak i pripadnici Vojske koji drže Vučićevu sliku u kancelariji
Kod nas je, po njegovim rečima, ceo proces nabavke naoružanja oktroisan, jer takve odluke donosi uska grupa ljudi „u mraku nevidljivih kabinetskih igrica“. On tvrdi i da Vojsku niko nije pitao i da se Vučić sam javno hvalio da je on doneo odluku o kupovini rafala. Tvrdi i da je imao žestoke rasprave sa ljudima iz Vojske koji podržavaju aktuelnu vlast, ali da se „čak i oni koji drže Vučićevu sliku u kancelariji pitaju zašto su nabavljeni baš rafali“.
Osim međunarodnih, netransparentni su i neki domaći aranžmani. U takve spada i uvoz delova za borbena vozila koje proizvode Složeni borbeni sistemi, ćerka-firma Jugoimporta SDPR. Sve to finansira se na osnovu „tripartitnog ugovora“, po kom Ministarstvo finansija daje beskamatne pozajmice SDPR-u, a on novac vraća kad isporuči proizvedeno naoružanje Vojsci, otkriva Radić i pita se da li ima još neki takav presedan u srpskoj ekonomiji.
Iako mu je san da ga pamte kao najvećeg graditelja, Vučić je od 2018. za pet najskupljih infrastrukturnih projekata, Moravski koridor, brzu prugu, Ekspo i dve deonice auto-puta od Preljine do Požege i od Šapca do Loznice potrošio taman onoliko koliko će koštati kupovina oružja ugovorena za samo 12 poslednjih meseci
Do 2016, podseća on, godišnje se na uvoz naoružanja trošilo po nekoliko desetina miliona evra. Kad je trebalo da se kupe dva helikoptera iz Rusije, Vojska nije imala para pa je kupljen samo jedan. Baš pred kraj te 2016, pojavili su se značajni budžetski „viškovi“, koji su sa preko Trezora preusmereni Ministarstvu odbrane. Tako je sve počelo i od tada traje ta igra, čiji rezultati mogu da se vide samo u završnom računu budžeta, u vidu nekih stavki poput „tripartitnog sporazuma“, za koji većina i ne zna o čemu se radi. A sve to se radi bez ikakvog plana i strategije, zaključuje Radić.
Nije, međutim, isključeno da je sve to deo dobro smišljene strategije, čiji je jedini cilj da se aktuelna vlast sa Vučićem na čelu održi još neko vreme. Svesna da će ionako sve što je ugovorila na kraju platiti neko drugi, konkretno poreski obveznici, koje niko ništa nije ni pitao.
